Raco Bulatović je svoje fotografije poklonio 2007. godine; radi se o 700 fotografija i registru sa podacima o skoro 1.720 snimaka. Kada ste se vi prvi put susreli sa ovim obiljem materijala i kako je počeo sam rad na izložbi?

Dunja Brkić: Sa fotografijama Raca Bulatovića prvi put sam se susrela u martu 2025. godine, kada je u Kulturnom centru Beograda započet rad na njihovom popisu i sistematizaciji. Materijal se nalazio u 15 kutija i 6 albuma i sastojao se od fotografija i pratećih podataka o oko 1.720 snimaka Beograda iz perioda njegove posleratne obnove.

U procesu obrade, kroz detaljan pregled i pokušaj strukturisanja, Novi Beograd se postepeno izdvojio kao dominantna i najkoherentnija celina — kako po obimu, tako i po tematskoj zaokruženosti, posebno zbog toga što fotografije prate period njegove najintenzivnije izgradnje i transformacije terena. Bulatovićeve fotografije, kroz ono što prikazuju, ali i kroz natpise na njihovim poleđinama, postepeno su razotkrivale složenost slike grada u kojoj su se preplitali realizovani i nerealizovani planovi, dok su istovremeno, tokom samog procesa obrade, pojedini objekti nestajali (Stari Savski most, Hotel Jugoslavija), menjajući panoramu Novog Beograda, što je dodatno usmerilo koncept izložbe ka isticanju stalne promenljivosti gradskog pejzaža.

SIV, Raco Bulatović

Arhitektura Novog Beograda ima ne samo građevinsko-arhitektonsku vrednost već svedoči i o kulturi stanovanja i življenja. Šta je to što je Bulatovićevo oko posebno registrovalo – odnosno ono što je vama bilo zanimljivo u njegovom odabiru lokacija i kadrova?

Ono što je posebno zanimljivo kod Bulatovića jeste to što Novi Beograd gotovo dosledno posmatra kroz arhitekturu, dok se ljudske figure pojavljuju tek povremeno i u drugom planu. Njegov fokus je na prostoru u nastajanju — na pesku i močvari iz kojih izrasta modernistički grad, na gradilištima, stambenim blokovima i reprezentativnim državnim objektima, poput zgrada Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije, Muzeja savremene umetnosti, Saveznog izvršnog veća, Sava centra ili Hotela Jugoslavija.

Ljudske figure na njegovim fotografijama pojavljuju se retko i, naspram monumentalnosti terena i objekata koji se uzdižu iz ravnice, deluju sitno, često gotovo neprimetno u odnosu na razmere prostora koji ih okružuje. Kada su prisutni, to su najčešće radnici na gradilištima ili učesnici omladinskih radnih akcija, ili stanovnici u već formiranim stambenim blokovima. Tek poneki prizori, poput fotografije koju naziva „Nedeljno popodne“, sa ringišpilom i kupačima, ukazuju na trenutak u kojem je proces izgradnje priveden kraju, a dinamiku izgradnje zamenjuje dinamika svakodnevice. Takvim prizorom, čini se kao da Bulatović zaokružuje proces nastajanja novog grada, koji je, uprkos brojnim promenama planova i namena koje su mu tokom vremena pripisivane, postepeno postao funkcionalna i zaokružena urbana celina.

Nedeljno popodne, Raco Bulatović

Posebno su zanimljivi i foto podaci, odnosno zapisi koje je Bulatović ostavljao. Šta iz njih saznajemo o životu Novog Beograda u posleratnom periodu? Da li se oni mogu posmatrati kao istorijski zapisi ili više kao individualni doživljaji određenih istorijskih tekovina?

Zapisi koje je Bulatović ostavljao na poleđinama fotografija i uz snimke u albumima izuzetno su dragoceni jer nam često pružaju osnovne informacije o lokaciji i vremenu njihovog nastanka. Iako deluju kao neutralni, gotovo tehnički podaci, u pojedinim slučajevima, u kombinaciji sa onim što fotografija prikazuje, otkrivaju složenost procesa gradnje Novog Beograda, ali i promišljenost sa kojom Bulatović pristupa kreiranju kadrova.

Kroz zapise i ispise, Novi Beograd sagledavamo kao proces, što se najbolje vidi u Bulatovićevom praćenju gradnje Sava centra — od prvih iskopina do završenog zdanja. Taj proces se istovremeno otkriva i kao nedosledan i promenljiv, čemu svedoči fotografija na čijoj poleđini se pominjanje plan izgradnje Opere koja, i pored raspisanog konkursa za pronalaženje idejnog rešenja, nikada nije realizovana.

Sa druge strane, kako kroz kadrove, tako i kroz način na koji ih imenuje, Bulatović dodatno otkriva svoje poglede koji se uklapaju u širi ideološki okvir vremena. Način imenovanja, kontrastiranje starog i novog, kao i selektivno prikazivanje ili izostavljanje pojedinih elemenata (poput odsustva stare fabrike Ikarus u samom kadru a njeno pominjanje na poleđini), ukazuju na težnju da se Novi Beograd predstavi kao „čist“ prostor novog početka, oslobođen prethodnih istorijskih slojeva.

Zbog toga se ovi zapisi mogu čitati na dva nivoa: oni jesu istorijski tragovi, jer beleže konkretne prostore i trenutke, ali su istovremeno i izraz jednog individualnog, ali i šireg ideološkog pogleda. Upravo u tom spoju leži njihova vrednost — oni ne dokumentuju samo šta je bilo, već i kako je to trebalo da bude viđeno i zapamćeno.

Perspektiva, Raco Bulatović

„Kroz fotografije Raca Bulatovića ne otkriva se samo ono što je postojalo, već i ono što je bilo projektovano, izostavljeno ili naknadno nestalo“, navodi se u uvodnom tekstu. Kako sagledavate ovaj aspekt njegovog fotografskog rada, odnosno na koji način ste ga tretirali u pripremi izložbe?

Posmatrajući Bulatovićeve fotografije iz današnje perspektive, zajedno sa zapisima i komentarima koje je ostavljao, Novi Beograd se otkriva kao polje prisutnog i odsutnog, realizovanog i nerealizovanog. Pojedini objekti nisu prikazani iako su postojali, neki su uvedeni u vizuelni prostor iako njihova realizacija nikada nije ostvarena, dok su drugi, koji su bili česti motivi u njegovim panoramama, danas nestali iz gradskog pejzaža. Zgrada Opere, fabrika Ikarus, Stari savski most i Hotel Jugoslavija neki su od primera koji ukazuju na složenost i promenljivost urbane strukture koju Bulatović beleži. U tom smislu, Bulatovićeve fotografije, posmatrane iz današnje perspektive, ne funkcionišu više samo kao dokument jednog trenutka, već kao slojeviti zapis o planovima, njihovim prekidima i promenama.

Različite generacije različito doživljavaju novobeogradsko nasleđe – šta mislite da će na izložbi posebno biti zanimljivo starijima koji su odrastali u socijalizmu, a šta Generaciji Z?

Različite generacije novobeogradske prizore sa Bulatovićevih fotografija verovatno doživljavaju na različite načine, čemu doprinose slojevi ličnog iskustva sa kojima im pristupaju. Za stariju publiku, ove fotografije mogu imati nostalgičan prizvuk, jer podsećaju na grad u kojem su odrastali i na svakodnevicu u kojoj su učestvovali. Sa druge strane, mlađa publika se kroz njih upoznaje sa Novim Beogradom u njegovoj ranijoj fazi u odnosu na današnju — sa vremenom izgradnje, trenutkom kada su današnji poznati objekti i stambeni blokovi bili novi, i kada neki delovi prostora još nisu postojali ili pre nego što su se promenili ili nestali.

Naslovna fotografija: Anđelka Tomašević

Članak Nepostojani predeli – Novi Beograd kroz objektiv Raca Bulatovića se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ipak, stanovnici novobeogradskog Bloka 28 došli su na ideju da kliska upotrebe kao poklopac na kantama za đubre u lokalnom parku. Iako se ne zna ko je tvorac ove ideje, a kome je poverena realizacija iste, činjenica da nije reč o jednoj kanti, već se „poklopci“ nalaze na više njih, govori o tome da je u pitanju organizovana akcija sa jasnim ciljem.

U ovom delu grada ima dosta vrana, pa možemo nagađati da je ovaj sistem možda pokušaj sprečavanja ptica da raznose đubre. Ista pretpostavlka može se primeniti i za pse i mačke lutalice, kao i za vetar. No, ne mora da znači da je bilo koja od ovih teza tačna.

Neko je možda samo jako želeo da kante za đubre u parku dobiju poklopce. Kakve – takve.

View this post on Instagram

A post shared by Olga Djelosevic (@olgloglo)

Uložite u kulturu, nauku smo prevazišli!

Članak Za šta služi klisko, ako ne za klizanje? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

„Sve je počelo skroz random. Ja sam samo uzela svesku da nešto nacrtam. Često žvrljam nešto, a imala sam ove sveske koje čuvam za nešto lepo i rešila sam da krenem da crtam u njima. Kada sam nacrtala prvi crtež, okačila sam ga na Fejs i ljudi su se oduševili, pa sam odlučila da nacrtam još nešto i krenula da crtam sve što vidim sa terase. I onda su me ljudi ubedili da napravim Instagram. Totalno sam slučajno to uradila i valjda se ljudima to dopalo“, kaže Jovana.

Većina njenih radova inspirisana je Novim Beogradom, a veruje da ono što privlači njene pratioce i ljude koji žele da kupe njene radove jeste lokalpatriotizam.

„Ja verujem da je većina mojih pratilaca sa Novog Beograda. Ljudi iz ostalih delova grada prepoznaju Geneks i tako neke zgrade, ali ima crteža koji predstavljaju neke blokove koje mogu da prepoznaju samo ljudi koji tu žive.”

Njeni crteži nisu fokusirani samo na brutalističku gradnju, ali je ime Brutalizam i renesansa iako, kako Jovana kaže, pomalo napumpano, ipak zvučno. Ime predstavlja i svojevrsno ograničenje jer se postavlja pitanje da li bi bilo prihvatljivo da kači radove koji previše odudaraju od sadašnje estetike.

„Meni je lično ta estetika primamljva. Ne mogu da kažem da mi je Geneks prelep, ali mislim da to pozitivno osećanje kod mene izaziva mešavina lokalpatriotizma i estetike. Brutalizam kao pravac volim i dopada mi se, ali mislim da mi je bitnije to što mi je ono što radim lično.”

Jovana sve crteže radi ručno, iako zna da je to teži proces koji joj oduzima mnogo vremena. Ipak, smatra da je u tome i suština njenih radova i da oni ne bi bili isti kada bi ih crtala na kompjuteru.

„Stil ne znam kako da opišem. Krenula sam da crtam na terasi, pa bih crtala ono što vidim. U drugim slučajevima ako vidim nešto što mi se svidi, onda fotkam, pa kada stignem kući gledam fotografiju i trudim se da sve rukom izvlačim. Ja skiciram gabarit olovkom, povučem eventualno lenjirom linije, da se držim nekog pravca, crtam prvo okvir zgrade i onda krenem redom da štrikam prozore. Uvek je isto. I mislim da sam se vremenom baš izveštila. Bilo mi je ranije mnogo teže da crtam neke stvari, a sada, na primer, Geneks znam napamet, pa već postaje mehanički. Skiciram olovkom i crnim rolerima izvlačim sve ostalo. Koji je to stil i kako bih nazvala – ne znam, ali je slobodno ručno, polu-tehnički”, objašnjava Jovana.

Ono što je najviše promenilo tempo njenog rada i navelo je da joj ovaj projekat postane jedino zanimanje jesu porudžbine ljudi koji prate njen profil.

„Počeli su da se javljaju relativno skoro. Naruče mi crteže i od nedavno su krenuli da me pitaju kada ću da crtam neke zgrade. Kada sam napravila profil, nisam nigde ni objavila da ću crteže da prodajem, ja sam bukvalno samo bacila slike na net i bila u fazonu – šta sad? Onda sam otišla na Handmade festival u Dorćol Platz-u u oktobru prošle godine i od tada su ljudi krenuli da mi se javljaju”, zaključuje Jovana.

Ljudi joj najviše poručuju crteže Geneksa i SIV-a. Ostali traže neki njima poseban kadar, sliku kraja, nešto za sebe ili za poklon. Na taj način oni biraju svoj lični momenat koji žele da bude zabeležen. Najviše takvih, posebnih porudžbina, stiglo je za Blok 45. Često joj se javljaju i ljudi iz inostranstva. Jovana smatra da njene kupce najviše privlači sentimentalnost i lokalpatriotizam i da retko ko kupuje crteže iz čisto estetskih razloga, već da je u pitanju uvek nešto lično. Ponekad joj traže da doda određenu boju na slici ili ofarba neki poseban prozor.

„Svako ima neko sećanje iz nekog kraja i neku priču. Meni ljudi ispričaju svoja sećanja koja ih povezuju sa nekim mestima, i to mi se dopada, nije generički. Super mi je da sve što prodam ima neku priču, ili za njih, ili za mene”, dodaje.

Na pitanje koje su joj dalje ambicije sa Brutalizmom i renesansom, Jovana kroz osmeh odgovara.

„Misliš kada iscrtam sve na Novom Beogradu? Bukvalno nemam pojma. Ovo je sve krenulo ni iz čega i toliko je sve spontano da uopšte ne želim da uvedem sebe u razmišljanje o tome šta dallje. Dok traje, traje. I da u narednih deset godina crtam Novi Beograd, uvek bih mogla nešto novo da nađem, da pređem sa krupnih kadrova na neke detalje, fasade. Ali za sada imam još materijala, tako da ću crtati. Ne znam koje su mi ambicije, volim da crtam i tu stavljam tačku.”

Jovana je završila studije arhitekture, a jedno vreme je bila i demonstrator na Arhitektonskom fakultetu. Ipak, odlučila je da, za sada, arhitektura nije njen poziv, zbog ekonomske situacije u Srbiji i činjenice da bi bila osuđena da gradi „generičke” stambene zgrade. Pošto je završila master studije za dizajn enterijera, Jovana se oprobala i u ovoj oblasti.

„Iz mog iskustva dizajn enterijera se svodi da pokušaš da za što manje para skarabudžiš eneterijer mamine prijateljice i uopšte ne poznajem ljude koji imaju ogromne pare koje bi mogli da ulože u uređivanje enterijera. Svi ljudi sa kojima sam radila pokušavaju da spoje stan ili da ga naprave lepšim uz minimalna ulaganja. Imala sam samo dva veća stana, projekta koja sam radila honorarno, u periodu od godinu dana”, govori Jovana.

Iako ne bi želela da gradi generičke zgrade, Jovana u novobeogradskoj gradnji vidi nešto posebno. Čak i da su te zgrade za to vreme generičke, smatra da one imaju neku dušu, društveno-kulturni i istorijski kontekst što im daje dodatnu vrednost. Za nju, postoji nešto posebno u toj brutalističkoj gradnji.

„Ne znam, najveća asocijacija mi je taj neki poredak i ritam, pre svega. Kada gledaš Novi Beograd vidiš da to sve ima neki red i smisao. Danas je to poremećeno sa različito urađenim i farbanim prozorima i terasama, ali kada vidiš starije, slike sve izgleda simetrično i lepo osmišljeno. Postoji taj neki ritam koji se ponavlja. I ta neka bliskost. Teško pitanje. “

Za kraj razgovora nametnulo se još jedno pitanje.

Kada bi dobila posao da uređuješ enterijer, šta bi birala između toga i ovoga?

„Izabrala bih ovo. Mislim, jasno je.”

Članak Brutalizam i renesansa: Spoj lokalpatriotizma i socijalističke estetike se pojavljuje prvo na Oblakoder.