U tom istorijskom trenutku, Sjedinjene Američke Države bile su potpuno polarizovane oko pitanja ropstva. Na severu su jačali abolicionistički pokreti, dok je jug zavisio od robovlasničke ekonomije. Istovremeno, američka vlada je vodila rat s Meksikom, koji su mnogi intelektualci, uključujući i Toroa, smatrali imperijalističkim i moralno neprihvatljivim. Nacionalizam je rastao, ali s njim i netrpeljivost prema kritikama vlasti.

U takvim okolnostima, odbijanje plaćanja poreza nije bilo samo lični čin bunta — bilo je to odbijanje da se učestvuje u sistemu koji legalizuje nepravdu. Iz tog iskustva nastalo je delo „Građanska neposlušnost” u kom Toro poručuje: „Ako zakon natera čoveka da postane instrument nepravde prema drugom, onda kršenje tog zakona postaje moralna obaveza.“

Esej „Građanska neposlušnost” decenijama kasnije inspirisao je Martina Lutera Kinga i pomogao mu je u oblikovanju njegove filozofije nenasilnog otpora.

Na Svetski dan pisma, prisećamo se onih pisama koja nisu tražila odgovore, već su postavljala pitanja celom društvu.

Pismo iz Birmingema: Martin Luter King

Među pismima koja su menjala svet, jedno se posebno izdvaja – ono koje je Martin Luter King napisao iz zatvora u Birmingemu.

Kao jedan od najistaknutijih boraca za građanska prava u SAD, Martin Luter King Mlađi uhapšen je 1963. godine zbog učešća u nenasilnim demonstracijama protiv rasne segregacije. Protesti su organizovani kao odgovor na uporno odbijanje lokalnih vlasti da omoguće Afroamerikancima osnovna građanska prava.

Dok je bio u zatvoru, King je dobio primerak otvorenog pisma koje su lokalni beli sveštenici objavili u novinama. U njemu su kritikovali proteste, nazivajući ih „nepravovremenim“, „preterano konfrontirajućim“ i „štetnim po društveni poredak“.

Pismo iz zatvora u Birmingemu nastaje bez unapred osmišljenog plana, delimično napisano na marginama novina, na parčićima papira koje je Kingu donosio njegov advokat. Bilo je to pismo poziva na delanje, na neposlušnost i na odbijanje da se ignoriše nepravda. „Nepravda bilo gde je pretnja pravdi svuda.“ To je početak jednog od najvažnijih dokumenata savremene američke istorije.

Leci Bele ruže

Nekoliko studenata i jedan profesor sa Univerziteta Ludvig Maksimilijan u Minhenu okupljaju se 1942. godine oko zajedničke ideje: pružiti makar simboličan otpor nacističkom režimu. Tako nastaje Bela ruža (Die Weiße Rose).

Glavne figure pokreta su Hans i Sofi Šol, brat i sestra, studenti medicine i biologije. Pre toga su, kao i većina mladih tada, bili deo Hitlerove omladine. Ali vremenom, kroz čitanje zabranjenih knjiga, razgovore sa kolegama i suočavanje sa stvarnošću rata, dolaze do drugačijih uverenja.

Pridružuje im se i profesor filozofije Kurt Huber, koji učestvuje u pisanju pojedinih letaka. Neki su pisani na pisaćoj mašini, drugi prepisivani rukom, u više primeraka. Ostavljani su u hodnicima univerziteta, u poštanskim sandučićima, na klupama u parkovima.

Od juna 1942. do februara 1943. Bela ruža uspeva da napravi i distribuira šest letaka.

U februaru 1943, Hans i Sofi pokušavaju da ostave više letaka u velikoj svečanoj sali univerziteta. Sofi ih pušta s galerije da se razlete, ali ih domar vidi i poziva Gestapo. Suđenje traje manje od jednog dana. Presuda – smrtna kazna. Pogubljeni su giljotinom četiri dana kasnije.

Leci, međutim, nisu nestali. Letak broj 6, poznat kao Manifest studenata iz Minhena, prebačen je iz Nemačke u Ujedinjeno Kraljevstvo, a britanska Kraljevska avijacija štampala je nekoliko stotina hiljada primeraka i bacila ih iz aviona iznad nemačkih gradova, kako bi širili poruku otpora nacističkom režimu.

Danas u Minhenu, ispred ulaza u univerzitet Ludvig Maksimilijan, postoji spomenik posvećen Beloj ruži. Pored toga, unutar univerziteta nalazi se i memorijalni muzej koji čuva uspomenu na njihovu hrabrost i otpor. Ali ono što je ostalo važnije od spomenika su pitanja koja su postavili. i činjenica da su ih uopšte postavili – u vremenu kada je to bilo sve osim bezbednog.

„J’accuse” Emila Zole

U jeku političkog skandala u Francuskoj 1898. godine poznatog kao Drajfusova afera, Emil Zola, već afirmisani pisac i javna ličnost, odlučuje da ne ćuti. U januaru te godine, objavljuje tekst pod naslovom „J’accuse…!“ (Optužujem..!) u dnevnom listu L’Aurore. Iako je formalno upućeno predsedniku Republike, pismo je napisano kao direktna optužnica celom državnom aparatu.

Zola u tom pismu, na četiri novinske strane, optužuje vojne, političke i pravosudne vlasti za sistemsku nepravdu učinjenu Alfredu Drajfusu, jevrejskom kapetanu francuske vojske koji je osuđen za špijunažu. Drajfus je bio osuđen bez dokaza, na osnovu falsifikovanih dokumenata i uz očiglednu dozu antisemitizma koji je u to vreme bio duboko prisutan u svim slojevima francuskog društva.

Zolina rečenica „J’accuse le général X…“ (Optužujem generala X…) ponavlja se kao mantra kroz ceo tekst — kao da želi da istinu učini nemogućom za ignorisanje. Objavljivanje pisma izazvalo je haos. Novine su rasprodate u rekordnom roku, a Francuska je bila podeljena — jedni su stali uz Zolu, verujući u pravdu i istinu, dok su ga drugi videli kao izdajnika i provokatora. Zola je ubrzo optužen za klevetu i osuđen je na godinu dana zatvora, ali je pre izdržavanja kazne pobegao u Englesku.

Ono što njegovo pismo čini posebno značajnim jeste to što ono nije bilo samo u službi jedne lične pravde. Zola je svesno koristio svoj javni položaj kako bi rasvetlio dublji problem — instrumentalizaciju zakona i institucija u korist moći.

„Moja dužnost je da govorim, ne želim da budem saučesnik“, napisao je Zola u obrazloženju zašto je objavio tekst. Drajfus je godinama kasnije rehabilitovan. Zola se vratio u Francusku, ali mu politička cena tog čina nikada nije do kraja oproštena.

Pismo 34

U Poljskoj 1964. godine, zemlji pod čvrstom kontrolom komunističke partije, grupa od 34 pisca, naučnika i umetnika odlučuje da javno izrazi neslaganje sa sve intenzivnijom cenzurom i suzbijanjem slobode govora. Tako nastaje Pismo 34 — kratak, konkretan tekst upućen premijeru Juzefu Cirankjeviču. Pobunjeni traže više papira za izdavaštvo i manje uplitanja države u sadržaj knjiga i novina.

Pismo ne izlazi u medijima. Umesto toga, umnožava se pisaćom mašinom, kopira u nekoliko primeraka, i deli od ruke do ruke, među ljudima od poverenja. U sistemu u kojem nije postojala slobodna štampa, svaki pokušaj da se nešto kaže van kontrole režima već je bio oblik otpora.

Među potpisnicima se nalaze neka od najvažnijih imena tadašnje poljske kulture, od kojih su neki već su ranije pokazivali znake neslaganja sa zvaničnom partijskom linijom, ali ovo je prvi put da se formalno i zajednički oglašavaju.

U sadržaju pisma nema parola, nema poziva na rušenje režima. Sve je svedeno na zahteve za osnovnim intelektualnim i kulturnim slobodama – u dve rečenice. Ali vlast reaguje burno. Neki od potpisnika bivaju ispitivani, dobijaju zabrane objavljivanja, gube profesorska mesta. Režim se, po običaju, trudi da pismo minimizuje, ali ne uspeva da ga potpuno uguši.

Pismo 34 ne izaziva revoluciju, ali ostaje važan dokument kao znak da i unutar „prihvatljivih“ krugova tinja neslaganje. A za sistem koji je tražio apsolutnu lojalnost — to je bila pretnja. U godinama koje slede, poljska opozicija će jačati, a pismo je, uprkos pokušajima zataškavanja, završilo u inostranstvu, prevedeno i objavljeno u nezavisnim medijima. Za ljude koji su ga potpisali, to nije bilo pitanje karijere ili ideologije, već savesti.

Deklaracija iz Arbroata

U malom manastiru u mestu Arbroat, severno od današnjeg Dandija, u Škotskoj 1320. godine okuplja se grupa škotskih plemića kako bi sastavila jedno od najvažnijih političkih pisama u istoriji Britanskih ostrva.

U pozadini ovog pisma nalazi se višegodišnji konflikt između Škotske i Engleske, koji je počeo krajem 13. veka. Deklaracija iz Arbroata napisana je u trenutku kada se borba za nezavisnost ne vodi samo na bojnom polju, već i diplomatski. Pismo papi predstavlja pokušaj da se Škotska međunarodno prizna kao nezavisna država, a da se Robert Brus legitimizuje kao njen zakoniti vladar. Tekst deklaracije ne potpisuje samo kralj, već 51 škotski plemić.

U tekstu se pominje i uslovna lojalnost Robertu Brusu: ako on odustane od borbe za nezavisnost, narod zadržava pravo da ga zameni nekim drugim vladarom. To čini ovu deklaraciju ne samo borbom protiv strane dominacije, već i ranim izrazom ideje da vlast mora imati legitimitet koji dolazi odozdo.

Pismo je, kako se veruje, poslato papi, mada original ne postoji — sačuvane su četiri verzije dokumenta koje su kružile širom Evrope. Iako Vatikan nije odmah priznao škotsku nezavisnost, pismo je imalo ogroman simbolički značaj.

Više od sedam vekova kasnije, Deklaracija iz Arbroata ostaje duboko prisutna u škotskoj političkoj svesti. Mnogi je smatraju direktnim pretečom kasnijih dokumenata poput američke Deklaracije nezavisnosti, a moderna škotska vanstranačka kampanja i danas se na nju poziva — ne kao na mit, već kao na jasan istorijski argument.

Pisma iz zatvora Nelsona Mandele

U betonskoj ćeliji na južnoafričkom ostrvu, Nelson Mandela provodi 18 godina — od ukupno 27 koje će proživeti u zatvoru. Iako izolovan, pod neprekidnim nadzorom i podvrgnut režimu koji je imao cilj da ga slomi, Mandela piše supruzi Vini, deci, prijateljima, saborcima iz Afričkog nacionalnog kongresa, pa i političkim protivnicima.

Uslovi slanja i primanja pisama bili su strogi. Cenzura je bila standardna praksa. Zatvorska uprava je dozvoljavala svega dve posete godišnje i ograničen broj pisama, koja su se često zadržavala, kasnila ili uopšte nisu stizala. Mnoge stranice su bile redigovane, iscepane ili vraćene. Pa ipak, Mandela je pisao redovno. Pismima je održavao kontakt sa porodicom, ali i sa idejom da sloboda ne počinje izlaskom iz zatvora, nego odbijanjem da unutra postaneš ono što od tebe žele.

Mandela je uspeo da godinama, kroz razgovore, dostojanstveno ponašanje i odbijanje nasilja, utiče čak i na čuvare. Neki su kasnije posvedočili da su zahvaljujući njemu promenili pogled na aparthejd.

Pisma iz zatvora kasnije su objedinjena u knjizi The Prison Letters of Nelson Mandela, koja sadrži više od 250 pisama, od onih najličnijih, u kojima izražava bol zbog toga što ne gleda kako mu deca odrastaju, do političkih refleksija o pravdi i jednakosti.

U vremenu zabrana, Mandela je pisao. I to je, možda, bilo njegovo najupornije odbijanje da bude slomljen.

Danas u Srbiji studenti ponovo pišu. Predaju pisma tužiteljki. Pišu edikte. Voze do Strazbura da bi predali dopis. Papir nije mrtav, samo se drugačije koristi.

U vremenu kad se komentari brišu, storiji nestaju, a postove guta brzina algoritma – pismo ostaje. Možda nije viralno, ali ono što sada deluje samo kao papir, sutra može postati temelj nečije slobode.

Članak Otpor u koverti se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Toliko dugo razvijamo ovu ideju da pišemo jedno drugom, i toliko sam joj se radovala, da ne mogu da verujem da svoje prvo „pismo” započinjem ovom temom. Želim da ti pričam i pišem o svemu što mi se dešava u Londonu, kako je preseliti se u inostranstvo, kakav mi je komšiluk i koliko je sve skupo, na kojim sam sve koncertima bila od kada sam stigla i kako ovde često deluje kao da sunce ne postoji, ali ne mogu, jer su mi misli fokusirane na nešto drugo.

Prošlo je tačno 13 dana otkako se urušila nadstrešnica na železničkoj stanici u Novom Sadu i četrnaestoro ljudi (među kojima su deca) je izgubilo živote. Znam da sve znaš i znam šta se sve trenutno dešava zbog toga, da su u toku protesti, da ljudi izlaze na ulice i pokušavaju da izraze koliko su nezadovoljni (što je eufemizam, da se razumemo), da se hapse aktiviti, kao i da praktično niko iz vladajućih struktura nije preuzeo odgovornot za to što se desilo, a kamoli da je uhapšen ili nešto slično. Sve mi je jasno šta se dešava, i sve me boli što boli i druge građane i građanke Srbije, iako trenutno nisam tu.

Novi Sad jako volim i celog života ga vezujem upravo za taj voz Beograd – Novi Sad. Putovanje vozom mi je uvek bilo kao neki novosadski ritual i svaki dolazak u Novi Sad mi je u prethodnih 20 godina života bio obeležen prolaskom kroz tu stanicu. Poslednji put kada sam prolazila njome, ona se, ponovo, raspadala i bila je u nekim skelama, i sećam se da sam pomisila – Bože, šta se ovde više dešava. Nisam ni pratila prethodne vesti o rekonstrukciji, otvaranju, jer mi je više dosadno da razmišljam o takvim stvarima, kao što je, na primer, problem nepostojanja ikakve funkcionalne saobraćajne infrastrukture, a posebno mreže vozova (mislim, stvarno) u 2024. godini ili da pratim stalna otvaranja nečega što se najčešće zatvori ili raspadne u narednih nekoliko meseci. Sećam se da sam jednom, davno, kada sam još radila kao reporterka na radiju, išla da radim uključenje sa nekog društvenog centra za stare na Topčideru koji je „svečano otvoren” mesec dana pre toga, da bih 15 minuta pred uključenje na licu mesta shvatila da centar ne postoji, ili je zatvoren, i da mi je propalo uključenje. Valjda mi se, zbog takvih iskustava i priča, kojih nije malo, čini da smo u velikoj meri i odustali od tih tema (ili barem ja), jer ne možemo ništa da uradimo, šabloni su previše repetitivni, a mi se samo nadamo nekom bare minimumu funkcionisanja, a ostalo ćemo sami.

Kada sam saznala šta se desilo i videla snimke, malo je reći da sam bila potresena. Kada odeš „tamo negde” i posmatraš ovakva dešavanja sa strane, čini mi se da se osećaš još nemoćnije –  nisi tu, ne možeš ništa, jednostavno, daleko si. A šta proizilazi iz nemoći uvek kao glavna emocija? Bes.

Jer zaista, zar građanin jedne države ne bi trebalo makar da može da ima poverenje u to da mu vlast države u kojoj živi obezbedi barem elementarne uslove života kao što su pravo na život i slobodno postojanje? Mada, kada pogledam političku situaciju u svetu, i ovo pitanje mi deluje glupo i smešno. Jedino što mi se čini da je u drugim državama uglavnom taj koncept nedostataka empatije fokusiran na „drugog”. Znaš, uvek se bira neka osetljiva grupa da se targetira i da predstavlja fiktivne neprijatelje – žene, migranti, neka manjinska etnička ili religijska grupa, neki susedi, tako nešto. A kod nas mi se čini da je ta podela baš velika i da je traženje neprijatelja usmereno ka unutra – ka narodu. Postoji vladajuća elita – i svi ostali. Ako ništa, možemo reći da su prilično inkluzivni – ha, ha.

A znaš šta je najgore? U svakom problemu koji te sačeka nespremnog, uglavnom isprva imaš osećaj da ne možeš da ga uhvatiš ni za glavu, ni za rep i ne razumeš gde mu je početak i kraj, ali pokušavaš da pronađeš neku logiku, neki rezon, neki sled kako je tako nešto moglo da se desi. Kao što i sam znaš, moj bivši dečko je građevinski inženjer, pa mislim da sam, u odnosu na prosečnog građanina Srbije, u životu imala malo više prilike da slušam o statici, stabilnosti konstrukcija, šipovima, proračunima (nevoljno hehe), ali i o malverzacijama koje se dešavaju u oblasti građevinarstva i tome kako izgleda njena realnost, od dogovaranja, preko planiranja do izvođenja građevinskih projekata, makar u Beogradu (što se ne razlikuje mnogo od ostatka Srbije). I upravo u toj oblasti sam pokušala da pronađem neko objašnjenje kako je ovo moglo da se desi, čitajući izjave stručnjaka na ovu temu, kao i pretpostavke šta se desilo (jer bez jasnog uvida u projekat sve je nagađanje), ali ono ne postoji. Postoje samo greške i odgovornost, a svi znamo gde je ona smeštena. I situacija uopšte nije komplikovana, vrlo je jasna, i znamo odakle počinje i gde se završava. Samo kad nam se malo izoštri pogled i postavimo stvari kakve jesu – crne ili bele.

Vidim da su ljudi besni i da traže upravo – odgovornost. Vidim da se ponovo okupljaju, da su glasni i hrabri i bojim se samo da se ponovo ne dogodi isto što se već godinama događa – iniciranje borbe koja na kraju, zbog izostanka strukture i konkretnih mogućnosti, samo izbledi i stane. I još više, ponovo, razočara ljude. I ja, veruj mi, nemam odgovor na pitanje kako se ova situacija rešava. Ne znam kako se to započinje, ali znam kako mora da se završi. I mislim da nam je to sada već svima jasno.

Javljaj mi šta se dešava, i nadam se da ćeš moći da doneseš makar neke vedrije teme. Ja od vedrih tema imam da prijavim da sam bila na koncertu Vaccinesa koji je bio baš osrednji (delovalo mi je kao da sam na koncertu Van Goga ili tako nečega) i Interpola, koji je bio jedan od najboljih koncerata na kojima sam ikada bila, mada nisu pevali moju omiljenu pesmu (Go Easy), pa me je to malo povredilo.

Ovde je ovih dana bilo baš tmurno, čini mi se kao da su Englezi, jadni, osuđeni na to da ne znaju šta je sunce. A opet, kada se promoli, ceo grad bude drugačiji. I promeni ti se perspektiva. A mi, u Srbiji, imamo puno sunca, ali znam da, kada je tmurno, teško je setiti se toga. Ali ono uvek nekako izađe.

Šaljem puno, puno zagrljaja iz Londona,

M

Naslovna ilustracija: Sadmics

Članak Alo Alo: Ljutnja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Pristao je da mi proda razvaljenu kutiju prepunu pisama, tražeći zauzvrat basnoslovne cifre. Januar, rano jutro, niska temperatura – on i ja se zajedno smejemo na polupraznoj autopijaci. Ja njegovim zahtevima, a on, verovatno, mojoj želji da uopšte kupim kutiju punu pogužvanih papira. Da ne dužim, popustit će mi nakon nekoliko minuta rasprave, pa ću pisma dobiti za vrlo malo novca.

Požurila sam u auto noseći veliku kutiju koja je zaudarala na vlagu. Moj ulov, pokazat će se ubrzo, bio je potpuno nevezan za Maju. U plesnivu kutiju nagurane su desetine fotografija i pisama iz šezdesetih, iz Sarajeva, ali iz sasvim drugog vremena. U tišini sam razvrstavala koverte i fotografije, a iz požutele gomile bi svako malo isplivala šarena razglednica.

„Bako, ovo ti pišem na metar od mora. Barem ovom razglednicom želim da ti prenesem dio ugođaja“, piše. Nekoliko trenutaka kasnije, izvirila je još jedna: „Draga bako, evo mislim na tebe na moru i suncu. Mašem ti iz Makarske!“, a onda i: „Bako! Evo mene, gde si ti? Volim te s mora. ĆAO!“.

Na njima su poštanske markice s Jadrana, iz Nemačke, Španije, Švajcarske… Tekst je na svakoj gotovo identičan, a u potpisu je „Tea” ili „tvoja Tea”. Razglednice su savršeno očuvane i, da na njima nisu potpisane 2005, 2008, 2011. i 2012. godina, vjerovatno bi se vrlo lako moglo zaključiti da su poslane nedavno. Na koncu prikupljam dvadesetak, krećući odmah u potragu za vlasnicama.

Teu pronalazim vrlo lako. Javljanje započinjem sa obaveznim „Znam da je čudno, ali…“. Objašnjavam da sam novinarka, da mi izgubljena pisma predstavljaju svojevrsni izazov i hobi i da sam sasvim slučajno našla nešto mnogo vredno. Bez imalo prigovora i preterane sumnje, pita da li imam vremena za kafu. Volela bi popričati o pismima, o njenoj baki i autopijaci.

Nalazimo se u jednom od glavnih gradskih kafića. Uvertiru u priču predstavlja opis poslova kojima se bavimo, stvari koje svrstavamo pod hobije i neobavezna priča o autopijaci i stvarima koje je tamo moguće pronaći.

Vrlo emotivno govori o baki. Dok je Tea putovala, sa svih destinacija je u Sarajevo slala razglednice. „Iz svakog grada bar po jednu. Da zna da mislim na nju”, naglašava ona. Baka je godinama sakupljala šarene razglednice, iznoseći ih u susedstvo kako bi se pohvalila unukom, slažući ih zatim pažljivo u svoje vitrine. Neverovatno je koliko komadi papira mogu da znače čoveku.

Dok je njena unuka istraživala nove kontinente i otkrivala lepote koje svet krije, baka je strpljivo čekala njen povratak i višesatna slikovita prepričavanja avantura s puta. Bio je to prećutni dogovor dvije žene, od kojih jedna tek otkriva šta sve svet nudi, a druga vrlo pažljivo, oslanjajući se na godine životnog iskustva, raspliće sve njene dileme i motiviše je da nastavi istraživati dalje.

Sredinom 2021. godine, kada je baka preminula, Tei su u čišćenju stana pomogle susede, pa su pisma izgubljena u procesu preslagivanja i deljenja bakine ostavštine.

Proći će nekoliko meseci od tog susreta i ublizu s datumom kada je preminula Teina baka, i ja ću izgubiti moju. Otišla je u 93. godini, nakon višegodišnje borbe s nedefinisanom bolešću koju je mama nazivala samo – starost. Otkako se bolest uselila u našu kuću, baka je malo po malo gubila sećanja, dok se na koncu i ona nije u potpunosti izgubila u nekom obliku polusvesti.

Sasvim prirodno, u tih nekoliko godina za sve nas postala je neka druga baka, nimalo nalik onoj s kojom smo nekada igrali žmurke i koja mi je krišom, kad mama na nekoliko minuta okrene leđa, kupovala stripove i sladolede. Moji su mesecima pre njene smrti ponavljali da je ona već otišla, već smo je izgubili i sve što je ostalo je samo tupi marš prema neminovnom. Kad je sredinom ove godine stvarno otišla, na brzinu smo se spakovali i otišli u njen dom u Livno, tamo gde je živela celog života – sve do prvog znaka bolesti i selidbe u Sarajevo.

Soba moje bake je soba domaćice. U uglu sobe je krevet, na zidovima nekoliko porodičnih fotografija, a police ormara ispunjene su posteljinom, ručnicima i stolnjacima. Najmanje je njene odeće, a vrlo mnogo finog posuđa koje iza stakla skuplja prašinu čekajući „posebne prilike”.

Zašto ovo govorim? U svemu tome, tu gde se na prvu baš nikako ne uklapa, ali na drugu pomisao već savršeno pristaje – stoji mala igračka Pere Detlića. Odmah do njega je i prašnjavi Paja Patak, a u blizini je nekoliko autića i uramljenih fotografija s kojih se smejemo dosta mlađi mi. Odmah pored posebnog porcelanskog i kristalnog posuđa, za posebne prilike.

Prvi put mi deluju kao potvrda da smo nekad zaista bili ovde, da baka nije oduvek daleka, tiha i uspavana. Shvatam da se njen život nastavljao i nakon što naše leto završi i vratimo se u Sarajevo, ostavljajući je iza sebe do narednog raspusta. I da nas je strpljivo čekala.

Svakog leta i zime baka je bila krilo i zagrljaj u koje se sakrivamo, večiti najbolji drugar koji pristaje na baš sve naše ideje i igre, posebno one koje nisu igrali od detinjstva. U preostala dva godišnja doba, onda kada traje škola, baka je glas u slušalici koji pita da li učimo i obećava velike nagrade ako iz matematike ipak uspemo izvući četvorku. Sve do leta ili zime, kad oprašta slabu trojku i ipak nas časti igrom i poklonima. U njenim očima smo odlikaši, a učitelji apsolutne neznalice.

„Mislim da ću ponovo početi slati razglednice na njenu adresu”, govori mi Tea: „Nedostaje mi tradicija pisanja iz dalekih zemalja. Znaš, u kući sam jedan kutak posvetila baki. Tu su neke stvari koje sam uzela prilikom čišćenja njenog stana, uz neke druge koje mi je sama poklonila. Velika je to ljubav. Tu ću složiti i ove razglednice. Nisam znala da ih je čuvala do kraja. Pisat ću joj, opet”.

Mnogo je važno na kraju dana imati adresu za mala pisma, razglednice i duge telefonske razgovore. Makar i o tome kako nastavnica matematike nije najbolje razumela zašto nemaš zadaću i kako ti razlomci predstavljaju ogroman izazov. Ili o tome kako vreme na letovanju nije idealno, ispit nije prošao najbolje i možda si u Beogradu zakasnio na voz. S druge strane, uvek ima nekog ko bi, uprkos svemu, s vama rado podelio čokoladu ili sladoled.

Ako danas i ne uradite ništa drugo, onda bar pišite ili zovnite svoju baku ili nekoga koga zovete svojim. Uradićete dovoljno.

Članak Još jedna priča o pismima ili – kad ste poslednji put nazvali svoju baku? se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada sam u januaru 2020. godine obilazeći mađarske antikvarnice pronašla svežanj pisama, već sam prestala verovati da u prašnjavim prodavnicama mogu pronaći suvenir koji je dovoljno privlačan da krasi neku od mojih kućnih polica. Manja hrpa koverata ležala je u jednoj od ispucalih korpica; pažnju mi je privukao naziv velikog britanskog medija.

„Svaka čast, The Guardian će objaviti tvoj tekst! Moj otac ga čita svako jutro…”, pisalo je na ispresavijanom papiru na vrhu hrpe. Zbog vrlo urednog rukopisa sam pomislila da je pismo napisala devojka, ali je umjesto ženskog imena na dnu papira potpisano kratko – Alan.

„Pogledaj ovo“, rekla sam prijateljici oduševljeno podižući košaricu punu požutelih koverata: „Datiraju iz šezdesetih, napisao ih je umetnik iz Kenta, a primio Peter Haley-Dunne iz Dublina.“

Vlasnik antikvarnice je na vrlo lošem engleskom izjavio kako je kupovina besmislena, smatrajući kako postoji mnogo interesantnijih stvari u koje mogu uložiti novac. Ipak, fascinirana činjenicom da je prije šezdeset godina neko pisao o stvarima koje svakodnevno pratim – ostavila sam novac i izašla iz antikvarnice.

Čitajući pisma, otkrila sam da govore o svakodnevici 19-godišnjaka koji odrasta u Kentu i Londonu i crtaju sliku života u Velikoj Britaniji šezdesetih iz perspektive tinejdžera čiji je fokus čvrsto prikovan za umetnost u njenim najlepšim oblicima – teatru, muzici, slikanju, književnosti i filmu.

U dobro očuvanim kovertama smeštene su karte za predstave, koncerte i izložbe – neke pocepane, a druge nikad iskorišćene. Pojedini papiri i koverte su ukrašeni crtežima, drugi su napisani u žurbi uz izvinjenje: „Nemam puno vremena, javiću se za nekoliko sedmica“, treći su, pak, ispunjeni dugim opisima različitih doživljaja.

Dečaci su pisali o novogodišnjim proslavama, simpatijama i drugarstvima, susretima na železničkim stanicama u Londonu i Dablinu, ozbiljnim stvarima poput prve selidbe iz porodičnog doma i onim običnim tinejdžerskim – kada je neko od njih prisustvovao trenucima kada nemarni član društva razbija očev automobil.

Među njima su i papiri na kojima je pečat „Nobel Award“ zbog kojih sam, misleći da pisma pripadaju Nobelovcu, pisala čuvenom Nobelovom komitetu. Odgovor je stigao nekoliko dana kasnije: „Iako priča o pismima deluje interesantno, nažalost – ne možemo Vam pomoći. Komitet nikada nije izdao papire s takvim pečatom. Osim toga, mi našu nagradu zovemo ‘Nobel Prize’. Sretno u daljoj potrazi!“

Prvo pismo je poslato 1960, a poslednje 1965, kada priču zaključuje kratka poruka. Uz neuredno napisanu novu adresu je i objašnjenje da se, sada već 24-godišnji, Alan seli u London, gde će studirati umetnost i, kako se nada, dobiti profesorsku poziciju.

Navikla na konkretne završetke u filmovima, serijama i knjigama, bili oni dobri ili loši, završila sam s čitanjem poslednjeg pisma pitajući se šta se dogodilo s dečacima nakon 1965. Osećajući da je važno da pisma budu vraćena vlasniku i da priča dobije preko potrebni epilog, pokrenula sam potragu koja je neretko izgledala potpuno beznadežno. Upustila sam se u prvu od, pokazaće se, nekolicine avantura gde ću po prašnjavim bibliotekama, internetu, virtuelnim grupama i prljavim pijacama tražiti izgubljene komadiće informacija koje su mi potrebne da slagalicu sastavim do kraja i pisma vratim na adresu kojoj pripadaju.

I ako neko želi saznati zašto sam marila za tako nešto, odgovor je kratak. U stvari, više je pitanje, nego odgovor. Da li biste vi voleli da vam neko za šezdeset godina pokuca na vrata i u ruke gurne svežanj pisama, fotografija, karata i drugih sitnica koje ste nekad pažljivo skupljali i slali svojim ljubavima i najboljim prijateljima? Ako ne, onda ova priča i nije za vas.

No, nastavimo dalje. Od trenutka kada su iz mađarske antikvarnice pisma otkupljena za sitniš od 500 forinti prošlo je, po realnom vremenskom računanju, gotovo devet meseci do momenta kada su se na horizontu ukazali prvi konkretni rezultati pretraživanja.

Kombinacija mađarskih reči, ključnih detalja iz pisama i komentara sa različitih mađarskih, britanskih i irskih stranica, rezultirala je pronalaskom imena Hazel Ellis.

Zlatokosa privlačna devojka, kako je opisuje kratka biografija njujorškog Mint teatra, tridesetih godina prošlog veka radila je u velikom irskom pozorištu kao glumica. Od karijere je odustala početkom četrdesetih, kada se se udala za mladog glumca Terrencea, s kojim je zatim dobila sina – Petera Haleyja-Dunnea.

Nakon muževe smrti, Hazel se vratila prvoj ljubavi – teatru, ovog puta kao rediteljka i autorka predstave „Women Without Men”. S londonskim i dablinskim pozorištima ostala je povezana do 1992. godine, kada umire od žutice. Predstavu je 24 godine kasnije pronašao i, uz Peterovo odobrenje, producirao njujorški pozorišni reditelj Jonathan Banks.

„Petera sam upoznao 2015. godine, kada sam u arhivu irskog pozorišta u Čikagu slučajno pronašao scenario koji je napisala njegova majka. Pričali smo gotovo godinu dana, učestvovao je u pripremi predstave za naše pozorište, ali se prestao javljati u junu 2016. godine. Ne znam šta se dogodilo, nekoliko puta sam ga pokušao nazvati – ali nije bilo uspeha. Jedan od mojih prijatelja Mađara je posetio Peterovu zgradu nekoliko meseci kasnije i na njegovim vratima ugledao policijsku traku: ‘Zatvoreno 8. februara 2017’. Volio bih saznati šta se desilo s njim”, ispričao je Banks, javljajući mi se iz Njujorka.

Sve priče o potragama u poslednjih dvadeset godina počinju drugačije, ali većina se završava isto – na društvenim mrežama. Fejsbuk grupa „Mame iz Kenta” okuplja 10.000 žena koje svakodnevno razmenjuju savjete i druže se u virtuelnom svetu. Raspoložene da pomognu, komentarisale su moju objavu koja govori o Britancu čija su pisma izgubljena u Budimpešti. U mnoštvu odgovora isticao se kratak komentar:

„Moj otac Douglas je istoričar, čitav život je proveo u Kentu. Možda može pomoći”, kratko je napisala Fiona Wade, dopisavši e-mail adresu.

Sedamdesetogodišnji Douglas odmah je primetio da se Alanova stara adresa nalazi u najimućnijem delu grada. Upozorio je da vlasnik pisama možda nije zainteresovan za komunikaciju ili, u krajnjem slučaju, više nije živ: „Ali imam nekoliko ideja ko bi to mogao biti, javiću se.”

U tišini koja je nastupila poslije Douglasove poruke, potraga za Peterom i Alanom izgledala mi je poput hoda po tankoj liniji između pesimističnog „Ovo je nemoguće” i pomalo suludog verovanja da Alan ili Peter još uvijek žive negde u svetu, raspoloženi da ponovo preuzmu pisma.

No, ipak, dva meseca kasnije, tvrdoglavost i optimizam su dobili bitku i u Douglasovo elektronsko sanduče isporučila sam još jednu poruku: „Jeste li uspeli pronaći Alana?”

„Rekao bih da sam uspeo! Čini se da nije dobio moj prvi e-mail, pa sam juče opet kontaktirao s njim. U potpunosti je zbunjen i šokiran, ali je potvrdio da je on čovek kojeg tražite”, kratko je odgovorio Douglas.

Početkom 2021. godine, tačno godinu dana nakon što su pisma otkupljena iz antikvarnice, klupko istrage se gotovo u potpunosti odmotalo. Alanov e-mail doneo je odgovor na pitanje šta se nakon 1965. dogodilo dečacima iz pisama.

„Peter i ja nismo u kontaktu već nekoliko godina, ne znam da li je živ. Upoznali smo se u Dablinu početkom šezdesetih, kada sam kratko studirao na Trinity koledžu, nakon čega sam se vratio studiranju u Britaniji. Sada imam 79 godina, a Peter je nekoliko godina stariji. Družili smo se do kraja sedamdesetih, kada je on dobio posao u Parizu. Kasnije smo razmenjivali čestitke i pisma, ali smo izgubili kontakt početkom 2000″, napisao je.

U nastavku je opisao kako je uspio ostvariti želju, postao je profesor slikanja i organizovao je svoje izložbe širom sveta. Dodao je kako je srećno oženjen od osamdesetih, kao i da trenutno boravi u karantinu sa suprugom i dva sina.

Crteži na kojima se nalazi Peter

Nekoliko sati kasnije, par iz Budimpešte odgovorio je na jednu od mojih mnogobrojnih objava na društvenim mrežama, objašnjavajući kako je Peter preminuo 2017. godine. Za godinu dana od pronalaska pisama, prikupila sam dovoljno informacija pomoću kojih mogu sasvim pristojno opisati 82-godišnjeg Irca.

Sve njegove strasti bile su dio kruga čiji je centar dubok i iskren kontakt sa ljudima. Rodio se u Dablinu, odakle se sredinom šezdesetih preselio u London. Deset godina kasnije, dobio je izuzetno kvalitetan posao u Parizu. Francusku prestonicu napustio je vozom početkom devedesetih, nakon što je jedan letnji vikend iskoristio da vozom ode na izlet u Budimpeštu. Zaljubio se u grad na Dunavu i iznajmio prvi stan koji je pronašao u oglasima.

Do 2006. godine je radio kao profesor književnosti i jezika. Dve godine nakon što je otišao u penziju, obolio je od karcinoma i zatim ga uspešno savladao.

„Godine 2015. sam otišao operisati oko, kako bih koliko-toliko vratio vid. Hirurg me je upitao želim li da ga namesti tako da mogu čitati ili da mogu izlaziti i šetati. Odabrao sam šetnje, nisam se mogao odreći obilazaka svega što Budimpešta ima da ponudi”, napisao je Peter prije nekoliko godina u e-mailu za Jonathana Banksa.

Svakodnevno je komunicirao sa prijateljima iz svih delova sveta, čitao onoliko koliko mu to zdravlje dopušta i redovno pio čaj sa susedima. Otvoreno je govorio o činjenici da je homoseksualac, nikada se nije oženio i do svoje smrti je živeo sam u istoj ulici u koju se uselio 1992. godine.

Država je nakon 2017. godine rasprodala njegove stvari na aukciji. Otkupile su ih mađarske antikvarnice iz kojih su ih turisti odneli u različite delove sveta. Pisma koja je pažljivo čuvao, putujući kroz četiri države nedavno su vraćena na početnu adresu odakle ih je pre šest decenija poslao njegov najbolji prijatelj.

Preuzeo ih je 79-godišnji Alan Young, starac mnogo drugačiji od dečaka koji je pisao redove pisama: „Nije mi čudno što je čuvao pisma, jer i ja još uvek imam sva njegova, kao i ona od drugih vrlo bliskih prijatelja. Drago mi je što sam saznao šta se dogodilo s njim, Peter je bio sjajan čovjek i prijatelj. Mnogo mi nedostaje. Srećan sam što priča o pismima ima ovakav kraj.”

Umesto Peterove fotografije, koju, nažalost, nikad nisam uspela pronaći, dobila sam nešto mnogo vrednije za ovu priču. Alan mi je u jednoj od svojih poruka poslao dva portreta koja je nacrtao na samom početku svoje uspešne karijere, kada je tek uvežbavao slikarske veštine. Nedovoljno da zamislim kako je zaista izgledao Peter, ali dovoljno da u glavi imam jasnu sliku dva dečaka koja sam godinama kasnije, kako-tako, uspela ponovo spojiti – bar na papiru.

Članak Dečaci koji su pisali pisma: Posebna priča u svežnju iz mađarske antikvarnice se pojavljuje prvo na Oblakoder.