fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Još jedna priča o pismima ili – kad ste poslednji put nazvali svoju baku?

„Bako, ovo ti pišem na metar od mora. Barem ovom razglednicom želim da ti prenesem dio ugođaja“
Piše: Lejla Kajić

10. October 2022

U jednoj od onih uličnih pijačarskih džungli u kojima možete pronaći baš bilo šta, zaista – šta god zamislite, ja sam početkom ove godine tražila ratna pisma jedne Maje. Kod kuće sam već imala veliki dio njenih koverti, klupko se polako rasplitalo i preko mi je bio potreban zaključak za priču koju sam već počela pisati samo u glavi. Tri meseca ranije sam Majina pisma slučajno pronašla i otkupila od jednog prodavca, a priča u njima je bila toliko neverovatna da sam se morala vratiti i proveriti da li on čuva još nekoliko njenih koverti.

Pristao je da mi proda razvaljenu kutiju prepunu pisama, tražeći zauzvrat basnoslovne cifre. Januar, rano jutro, niska temperatura – on i ja se zajedno smejemo na polupraznoj autopijaci. Ja njegovim zahtevima, a on, verovatno, mojoj želji da uopšte kupim kutiju punu pogužvanih papira. Da ne dužim, popustit će mi nakon nekoliko minuta rasprave, pa ću pisma dobiti za vrlo malo novca.

Požurila sam u auto noseći veliku kutiju koja je zaudarala na vlagu. Moj ulov, pokazat će se ubrzo, bio je potpuno nevezan za Maju. U plesnivu kutiju nagurane su desetine fotografija i pisama iz šezdesetih, iz Sarajeva, ali iz sasvim drugog vremena. U tišini sam razvrstavala koverte i fotografije, a iz požutele gomile bi svako malo isplivala šarena razglednica.

„Bako, ovo ti pišem na metar od mora. Barem ovom razglednicom želim da ti prenesem dio ugođaja“, piše. Nekoliko trenutaka kasnije, izvirila je još jedna: „Draga bako, evo mislim na tebe na moru i suncu. Mašem ti iz Makarske!“, a onda i: „Bako! Evo mene, gde si ti? Volim te s mora. ĆAO!“.

Na njima su poštanske markice s Jadrana, iz Nemačke, Španije, Švajcarske… Tekst je na svakoj gotovo identičan, a u potpisu je „Tea” ili „tvoja Tea”. Razglednice su savršeno očuvane i, da na njima nisu potpisane 2005, 2008, 2011. i 2012. godina, vjerovatno bi se vrlo lako moglo zaključiti da su poslane nedavno. Na koncu prikupljam dvadesetak, krećući odmah u potragu za vlasnicama.

Teu pronalazim vrlo lako. Javljanje započinjem sa obaveznim „Znam da je čudno, ali…“. Objašnjavam da sam novinarka, da mi izgubljena pisma predstavljaju svojevrsni izazov i hobi i da sam sasvim slučajno našla nešto mnogo vredno. Bez imalo prigovora i preterane sumnje, pita da li imam vremena za kafu. Volela bi popričati o pismima, o njenoj baki i autopijaci.

Nalazimo se u jednom od glavnih gradskih kafića. Uvertiru u priču predstavlja opis poslova kojima se bavimo, stvari koje svrstavamo pod hobije i neobavezna priča o autopijaci i stvarima koje je tamo moguće pronaći.

Vrlo emotivno govori o baki. Dok je Tea putovala, sa svih destinacija je u Sarajevo slala razglednice. „Iz svakog grada bar po jednu. Da zna da mislim na nju”, naglašava ona. Baka je godinama sakupljala šarene razglednice, iznoseći ih u susedstvo kako bi se pohvalila unukom, slažući ih zatim pažljivo u svoje vitrine. Neverovatno je koliko komadi papira mogu da znače čoveku.

Dok je njena unuka istraživala nove kontinente i otkrivala lepote koje svet krije, baka je strpljivo čekala njen povratak i višesatna slikovita prepričavanja avantura s puta. Bio je to prećutni dogovor dvije žene, od kojih jedna tek otkriva šta sve svet nudi, a druga vrlo pažljivo, oslanjajući se na godine životnog iskustva, raspliće sve njene dileme i motiviše je da nastavi istraživati dalje.

Sredinom 2021. godine, kada je baka preminula, Tei su u čišćenju stana pomogle susede, pa su pisma izgubljena u procesu preslagivanja i deljenja bakine ostavštine.

Proći će nekoliko meseci od tog susreta i ublizu s datumom kada je preminula Teina baka, i ja ću izgubiti moju. Otišla je u 93. godini, nakon višegodišnje borbe s nedefinisanom bolešću koju je mama nazivala samo – starost. Otkako se bolest uselila u našu kuću, baka je malo po malo gubila sećanja, dok se na koncu i ona nije u potpunosti izgubila u nekom obliku polusvesti.

Sasvim prirodno, u tih nekoliko godina za sve nas postala je neka druga baka, nimalo nalik onoj s kojom smo nekada igrali žmurke i koja mi je krišom, kad mama na nekoliko minuta okrene leđa, kupovala stripove i sladolede. Moji su mesecima pre njene smrti ponavljali da je ona već otišla, već smo je izgubili i sve što je ostalo je samo tupi marš prema neminovnom. Kad je sredinom ove godine stvarno otišla, na brzinu smo se spakovali i otišli u njen dom u Livno, tamo gde je živela celog života – sve do prvog znaka bolesti i selidbe u Sarajevo.

Soba moje bake je soba domaćice. U uglu sobe je krevet, na zidovima nekoliko porodičnih fotografija, a police ormara ispunjene su posteljinom, ručnicima i stolnjacima. Najmanje je njene odeće, a vrlo mnogo finog posuđa koje iza stakla skuplja prašinu čekajući „posebne prilike”.

Zašto ovo govorim? U svemu tome, tu gde se na prvu baš nikako ne uklapa, ali na drugu pomisao već savršeno pristaje – stoji mala igračka Pere Detlića. Odmah do njega je i prašnjavi Paja Patak, a u blizini je nekoliko autića i uramljenih fotografija s kojih se smejemo dosta mlađi mi. Odmah pored posebnog porcelanskog i kristalnog posuđa, za posebne prilike.

Prvi put mi deluju kao potvrda da smo nekad zaista bili ovde, da baka nije oduvek daleka, tiha i uspavana. Shvatam da se njen život nastavljao i nakon što naše leto završi i vratimo se u Sarajevo, ostavljajući je iza sebe do narednog raspusta. I da nas je strpljivo čekala.

Svakog leta i zime baka je bila krilo i zagrljaj u koje se sakrivamo, večiti najbolji drugar koji pristaje na baš sve naše ideje i igre, posebno one koje nisu igrali od detinjstva. U preostala dva godišnja doba, onda kada traje škola, baka je glas u slušalici koji pita da li učimo i obećava velike nagrade ako iz matematike ipak uspemo izvući četvorku. Sve do leta ili zime, kad oprašta slabu trojku i ipak nas časti igrom i poklonima. U njenim očima smo odlikaši, a učitelji apsolutne neznalice.

„Mislim da ću ponovo početi slati razglednice na njenu adresu”, govori mi Tea: „Nedostaje mi tradicija pisanja iz dalekih zemalja. Znaš, u kući sam jedan kutak posvetila baki. Tu su neke stvari koje sam uzela prilikom čišćenja njenog stana, uz neke druge koje mi je sama poklonila. Velika je to ljubav. Tu ću složiti i ove razglednice. Nisam znala da ih je čuvala do kraja. Pisat ću joj, opet”.

Mnogo je važno na kraju dana imati adresu za mala pisma, razglednice i duge telefonske razgovore. Makar i o tome kako nastavnica matematike nije najbolje razumela zašto nemaš zadaću i kako ti razlomci predstavljaju ogroman izazov. Ili o tome kako vreme na letovanju nije idealno, ispit nije prošao najbolje i možda si u Beogradu zakasnio na voz. S druge strane, uvek ima nekog ko bi, uprkos svemu, s vama rado podelio čokoladu ili sladoled.

Ako danas i ne uradite ništa drugo, onda bar pišite ili zovnite svoju baku ili nekoga koga zovete svojim. Uradićete dovoljno.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *