A postoje i one zbog kojih sve stane. Serije koje se bindžuju do tri ujutru iako znaš da ujutru radiš, zbog kojih izbegavaš društvene mreže u strahu od spojlera, i one oko kojih se vode teorije zavere u komentarima Reddita, Twittera i u grupnim četovima.

U poslednjih nekoliko godina imali smo ih više nego dovoljno — White Lotus, Adolescence, Stranger Things, Succession. Svaka od njih na svoj način zaludela je publiku, pokrenula trendove i ostavila neizbrisiv trag u pop kulturi.

Serije koje nisu nužno menjale svet, ali su ga svakako činile podnošljivijim su svakako i sitkomi. To su one serije koje si gledao kad ti ništa drugo nije išlo od ruke, kad si bio bolestan, kad ti je bila potrebna pauza od faksa, posla ili života uopšte.

Friends, How I Met Your Mother, The Office, Seinfeld, Will & Grace — naslovi koji su postali deo svakodnevnog rečnika, koje citiramo bez da ponekad i znamo odakle je replika. Bilo da smo ih pratili u trenutku emitovanja ili ih bindžovali godinama kasnije, sitkomi su uvek bili tu.

I zbog njihove dužine trajanja (pustiš da ti prave društvo dok jedeš, ali dok trepneš već si na šestoj sezoni, srećom – ima ih često bar deset) ostajali su s nama mnogo duže nego većina ozbiljnih drama.

U ovoj listi prisećamo se upravo tih serija, kako drama, tako i sitkoma — onih koje su oblikovale pop kulturu, zacementirale se u kolektivno sećanje i postale sigurno mesto kojem se vraćamo. Da se podsetimo šta nas je to držalo ispred ekrana sve ove godine.

I naravno, ovo je subjektivna lista — pa slobodno ostavite svoje predloge i sugestije u komentarima, jer sigurno ima još mnogo serija koje zaslužuju svoje mesto na ovoj listi, a koje nismo spomenuli.

The Sopranos

Kako drugačije početi ovakvu listu nego legendom među legendama – Sopranovima. Ako ovu seriju niste gledali u trenutku emitovanja, što je vrlo verovatno ako ste milenijal ili pripadnik Gen Z generacije, sigurno vam je dugo stajala na onom famoznom „to watch” spisku. I kao što to obično biva sa naslovima koji imaju kultni status — čim je jednom pustite, više ništa nije isto.

Sopranovi nisu bili samo još jedna mafijaška serija. Oni su promenili tok televizijske istorije. Uveli su antiheroje koje zavoliš uprkos svemu i pomerili granice narativa. Da nije bilo Tonija Soprana i njegove unutrašnje borbe između kriminalca, oca, muža i čoveka koji se bori sa anksioznošću, pitanje je da li bismo ikada dobili Breaking Bad, Mad Men, Succession i slične serije sa moralno diskutabilnim protagonistima koje obožavamo.

Uz vrhunsku glumu Džejmsa Gandolfinija, neponovljivu atmosferu i jednu od najpoznatijih završnica u istoriji televizije, Sopranovi su klasik koji se ne preskače. Ovo je serija koju gledaš pažljivo i konstantno se pitaš: „Je l’ moguće ovo?”

Twin Peaks

Genije, ekscentrik i doktor svog zanata Dejvid Linč nam dao jedno od najmaestralnijih i najčudnijih dela televizijske istorije: Twin Peaks. Serija koja je, kada se prvi put pojavila početkom devedesetih, potpuno promenila način na koji publika doživljava televizijski narativ.

Tadašnja publika je verovatno očekivala klasičnu priču o ubistvu mlade Laure Palmer, a dobila trip kroz snove, podsvest, crvene zavese i bizarne likove koji kao da su došli iz neke paralelne dimenzije. Linč je kroz Twin Peaks pokazao da televizija može da bude umetnost – mračna, poetična, a ponekad i smešna.

I danas, Twin Peaks ima kultni status. Povratak serije nakon 25 godina je samo potvrdio da je Twin Peaks nešto što se ne može oponašati. Ako ga kojim slučajem još niste gledali – ostavite sve i uronite u ovaj bizarni, nestvarni, prelepo jezivi svet.

Game of Thrones

U mom sećanju, kada se Game of Thrones pojavio 2011. godine, bio je pravo osveženje za sve nas koji smo godinama čekali da se neko ozbiljno pozabavi epic fantasy žanrom na televiziji. Već od prve sezone – čiji kraj nas je brutalno ostavio u šoku i neizvesnosti – bilo je jasno da Igra prestola neće biti još jedna bajkovita priča o borbi dobra i zla.

Uz političke intrige, komplikovane likove i spremnost da bez pardona skine s table glavnog junaka kad to najmanje očekujete, Game of Thrones je redefinisala televizijsku produkciju. Svaka sezona je bila sve veći spektakl, sa velikim budžetima, a čak i oni koji nisu pratili radnju znali su ko su Jon Snow, Daenerys Targaryen i Cersei Lannister.

Naravno, serija nije prošla bez mana. Poslednja sezona, naročito njeno finale, podelila je fanove i pokrenula beskrajne rasprave o smislu i kvalitetu završetka. Ali, sa svim svojim vrlinama i manama, Game of Thrones je zauvek ušla u serijski hall of fame. I iako je kraj možda bio neočekivan (ili samo nedovoljno razrađen), niko joj ne može osporiti status jedne od najvažnijih i najuticajnijih serija u istoriji televizije.

Sex and the City

A sada, Rada! Iliti a sada – Keri i drugarice!

Već smo pisali o ovoj seriji, naročito o glavnoj protagonistkinji Keri Bredšo, ali jednostavno je nemoguće sastaviti listu kultnih serija bez da se Sex and the City nađe na njoj. U trenutku kada se pojavila krajem devedesetih, ova serija je pomerila granice na više nivoa.

Bila je to priča o ženskom prijateljstvu, seksualnosti, karijeri i životu u velikom gradu, ispričana bez ulepšavanja i sa duhovitim i emotivnim momenatima, što je za vreme kada je emitovana bio svojevrsni ,,iz kreveta, pa u šok”.

Keri, Miranda, Šarlot i Samanta postale su arhetipi za različite tipove žena, ali i ogledalo tadašnje urbane kulture. Iako često naivan, ponekad i iritantan, Seks i grad je neminovno obeležio jednu televizijsku epohu.

Breaking Bad

Breaking Bad je serija koja je redefinisala granice televizijske drame. Kada je Walter White, učitelj hemije koji postaje mag u svetu narkotika, prešao na tamnu stranu, cela publika je ostala prikovana za ekran. Ova serija je sjajno balansirala napetost, duboke likove i moralne dileme, čineći da se većina gledalaca zapita: ,,Šta bih ja uradio da sam na njegovom mestu?” Sa nezaboravnim likovima kao što su Jesse Pinkman i Gus Fring, Breaking Bad je postao kultni fenomen, koji je osvojio brojne nagrade i ušao u istoriju televizije.

Friends

Moram priznati da sam Friends ljudski odgledala tek nedavno, pre otprilike dve godine. Do tada sam se sa ovim sitkomom susretala na TV-u, usputno hvatajući epizode koje se vrte na reprizi, i verovatno pogledala većinu serije, ali potpuno nepovezano.

Verovatno i vrapci na grani znaju da je radnja serije smeštena oko 6 prijatelja, njihovih međusobnih odnosa, blejanja u kafiću Central Perk – da je Chandler onaj tip sa glupim forama, da Ross i Rachel ne znaju šta hoće od svog života, da Fibi menja svoju ličnost svakog dana, dok Monika opsesivno čisti i loše podnosi kad ne drži stvari pod kontrolom. Iako je vreme pregazilo poneki štos ili situaciju, ova serija je i dalje po svom uticaju neprevaziđena.

Neki će reći da je Friends precenjen, da je humor naivan, da su likovi ponekad površni – ali činjenica da decenijama kasnije ova serija ima novu generaciju fanova govori dovoljno. Bilo da ste je bindžovali u kontinuitetu ili je hvatali na TV-u u random terminima, Friends je, hteli mi to ili ne, deo kolektivnog pop-kulturnog iskustva.

The Simpsons

Simpsooooooons turututuru – da li čujete uvodnu špicu kultne animirane serije smeštene u izmišljenom gradu Springfieldu? Verovatno prva animirana serija koju smo svi gledali. Homer, Mardž, Lisa, Bart i Megi su likovi koji su zauvek obeležili televiziju i postali ikone uz koje smo odrasli. Ova serija je postala gotovo bezvremenska – iako je počela davnih 80-ih, Simpsonovi se i dalje emituju, a nove sezone uvek prate savremene tokove društva, politike i kulture.

Svaka epizoda je svojevrsna satira koja ne štedi nikoga, bez obzira na to da li se radi o društvenim normama, slavnim ličnostima ili aktuelnim temama. Ujedno, The Simpsons je i svojevrsni vodič kroz pop-kulturu, sa bezbroj referenci koje ni posle toliko godina nisu izgubile na snazi.

Stranger Things

Stranger Things je kao da su se 80-e vratile na velika vrata, spakovale sve svoje VHS kasete, neonke, bicikle i čudovišta iz paralelnih dimenzija — i servirale nam ih u najlepšem binge-friendly formatu. Serija braće Duffer uspela je da spoji nostalgiju, teen dramu, horor i sci-fi u jedan prepoznatljiv univerzum koji obožavaju i klinci i odrasli. Ekipa iz Hawkinsa, predvođena Elven i njenim telekinetičkim moćima, postala je zaštitni znak modernog pop-kulturnog trenutka. A da ne spominjemo koliko su nam Running Up That Hill i Master of Puppets ponovo zavladale plejlistama.

Euphoria

Euphoria je serija koja je pomerila granice teen drama i estetski i tematski. Sam Levinson je napravio vizuelno hipnotišuću, brutalno iskrenu i emotivno sirovu priču o generaciji Z, zavisnosti, identitetu, ljubavi i svemu što dolazi sa odrastanjem u digitalnoj eri. Zendaya je u ulozi Rue briljirala toliko da je praktično redefinisala šta znači biti glavna junakinja ove vrste serije. Euphoria nije laka za gledanje, često te zaboli, ali te i natera da pogledaš ispod površine „Instagram-friendly“ sveta. I da, soundtrack ove serije je jedan od onih koji nosi pola atmosfere.

The Office

Last but not least, The Office – čak suprotno, ovo je za mene, i verovatno za hiljade i hiljade fanova ovog sitkoma, one of the greatest. Ovaj maestralni sitkom je lektira za snimanje sitkoma. Njen glavni protagonista, Majkl Skot, će zauvek biti deo mog života. The Office nije samo humor, to je i priča o prijateljstvu, ljubavi i svakodnevnim životima ljudi koji rade zajedno, čak i kada se sve u kancelariji čini haotičnim. Zbog toga je i dalje relevantan, bez obzira na to koliko je vremena prošlo, i verovatno će biti generacijama koje dolaze – serija koja je zauzela trajno mesto u pop-kulturi.

Članak Top 10 serija koje su oblikovale pop kulturu se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Inspirisana pop-kulturom, transformacijama poznatih ličnosti, a pre svega situacijama iz svakodnevnog života i okruženja, Anastasija Pavić često koristi različite medije da bi prikazala teme koje nas okružuju – od introspektivnih priča do kolektivnih fenomena. Upravo kroz različite medije istražuje teme koje se tiču arhetipova žena, društvenih normi, fetišizacije ženske tuge i bola, dok se u njenoj umetnosti sudaraju lični i univerzalni momenti, prošlost i sadašnjost, realni i sajber prostori.

Od 2018. godine aktivno izlaže, a među brojnim izložbama u Srbiji i inostranstvu izdvajaju se samostalna izložba New body u Domu Omladine Beograda, grupna izložba Under Your Gaze u U10, Dear Boss u galeriji Novembar i nedavno odžana samostalna izložba Meta Femme u Kuli u Cetinjskoj 15.

Sa Anastasijom smo razgovarali o tome kako je umetnost postala njen alat za otpor, šta je inspiriše, kako gleda na evoluciju ideala lepote i koliko je izazovno svoje radove predstaviti publici van poznatih krugova.

Pre nego što počnemo razgovor o tvom dosadašnjem radu, reci nam nešto o konceptu iza fotografija koje ste za potrebe ovog intervjua uradili Pavle Banović i ti?

Anastasija Pavić: Pre svega, želeli smo da se zabavimo. Kao reference za shoot, tokom procesa smo spominjali Instagram profil @dobrojutroprijatelji i jedinstvenu Ivanu Vladislavu.

Eksperimentišeš sa različitim medijima, istražujući poziciju žene u realnom i sajber prostoru. Da li postoji konkretan događaj ili trenutak koji te je naveo da se baviš ovim temama?

Nedavno sam se setila događaja iz detinjstva koji sam inkorporirala u audio snimak za performans MetaFemme, izveden u galeriji Kula u avgustu ove godine.

Deo teksta iz performansa glasi:

„Moje prvo upoznavanje sa GTA bilo je kad sam imala šest godina, tokom posete starijem komšiji koji mi se tada dopadao. Dok smo se družili, on bi igrao video-igre, a ja sam tiho sedela pored njega i posmatrala. Posebno je uživao u povređivanju ženskih likova. Sećam se pikselizovane krvi po ekranu. Nisam razumela zašto ih povređuje kad mu ne predstavljaju pretnju. Kada sam ga pitala, nazvao ih je ‘kurvama’ i rekao da to zaslužuju. Godinama kasnije, kada smo se sreli u školi, bio je previše stidljiv da mi kaže ‘zdravo’ pred svojim drugovima.”

Čini se da tvoja umetnost komunicira sa vremenom u kom nastaje. Šta ti u poslednje vreme posebno privlači pažnju u društvu, a osećaš potrebu da to umetnički prokomentarišeš?

U poslednje vreme jako su mi zanimljive fizičke transformacije poznatih ličnosti, poput Lindsay Lohan, Christine Aguilere i Demi Moore. Pratim i rad Bryana Johnsona. Nedavno sam pogledala film The Substance i još uvek sam pod utiskom.

Baviš se i arhetipovima žena. Koji arhetip smatraš „najeksploatisanijim” u popularnoj kulturi i zašto?

Moj fokus do sada je bio na popkulturnim arhetipovima koji se u velikoj meri oslanjaju na estetiku. Razlog njihovog postojanja često je eksploatacija. Proces njihovog aktualizovanja je cikličan, pa mi je teško da izdvojim samo jedan primer.

Da li postoji arhetip žene koji tebi lično predstavlja poseban izazov ili inspiraciju za istraživanje i rad?

Sad girl mi je jako draga, verovatno zato što sam odrasla uz Lanu Del Rey. Fetišizovanje ženske tuge i bola oduvek je bilo prisutno u nekom obliku.

Kako vidiš evoluciju ideala lepote u eri društvenih mreža? Na koji način smatraš da su društvene mreže redefinisale te ideale?

Ono što mi lično najviše smeta kod ideje ideala je uniformnost. Smatram da su društvene mreže dodatno podstakle samoobjektifikaciju i telesnu dismorfiju. Nedavno sam videla isečak iz novina sa fotografijama izbora za Mis Jugoslavije iz 1930-ih i iznenadila se koliko se tadašnji ideal lepote razlikuje od današnjeg.

Koliko je izazovno izaći iz „mehura” poznate publike i predstaviti svoj rad potpuno novim ljudima?

Poslednje dve godine često sam izlagala u inostranstvu, što mi je prijalo zbog mogućnosti putovanja. Raduje me što moja umetnost dopire do ljudi van kruga prijatelja, poznanika i onih koji nisu nužno zainteresovani za umetnost. Pristupačnost mi je jako važna.

Feminizam se očitava u tvom dosadašnjem radu. Zašto misliš da je umetnost važno polje za delovanje i da li vidiš umetnost kao alat za društvenu promenu?

Dugo nisam bila sigurna da li umetnost može napraviti promenu. Međutim, kada sam učila o Leni Rifenštal i njenom uticaju na političku situaciju, shvatila sam da umetnost ide u oba smera. Ako može da podrži neku ideologiju, može i da se koristi za otpor.

Tvoje izložbe često uključuju i lični kontekst. Koliko ti je važno da se publika poveže sa tvojim ličnim iskustvima i koliko je izazovno otvoriti se pred publikom?

Veoma je izazovno, ali i korisno za mene, jer mi omogućava da obradim unutrašnje procese. Kroz umetnost se preispitujem i rastem. Ipak, biram teme koje su bitne za širu javnost, da radovi ne bi ostali na nivou oversharing-a ili trauma dumping-a.

Šta trenutno slušaš, čitaš ili gledaš, što te inspiriše u stvaralaštvu?

Od serija pratim Dune: Prophecy i Silo. World-building mi je veoma privlačan. Od rijalitija pratim Love is Blind. Muzika koju trenutno slušam uključuje Hit Me Hard and Soft od Billie Eilish i Rihannin album ANTI. Čitam knjigu Fake Accounts Lauren Ojler.

Da li možeš već sada da najaviš nešto što pripremaš?

Početkom decembra učestvovaću na grupnoj izložbi u galeriji G99 u Brnu, dok za sledeću godinu planiram putujuću izložbu u Barseloni. Nakon perioda hiperprodukcije, radujem se odmoru.

Vizuali: Anastasija Pavić i Pavle Banović

Članak Umetnost u eri društvenih mreža – o ženskoj poziciji i idealima lepote se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Prema enciklopediji „Duvan u istoriji i kulturi“, Južna Amerika označena je kao mesto gde se duvan prvi put uzgajao, a prvobitni načini za konzumaciju duvana datiraju čak 7000 godina unazad, u doba kada se verovalo da šamanski dah ima magijska svojstva. Šamani su list duvana pušili, jeli, mrvili u prah, pa čak i pili u tečnom obliku. Asteci su, osim korišćenja duvana u religijske svrhe, proučavali i njegovo medicinsko dejstvo, te se tako jedna vrsta čaja od ove biljke koristila za lečenje gihta. Kristofer Kolumbo u 15. veku donosi duvan u Evropu, no još jedna ličnost koja je živela vek kasnije u odnosu na Kolumba zaslužna je za širenje nove vrste duvana na evropsko tlo – reč je o Žanu Nikotu po kome je kasnije nazvan nikotin.

Međutim, tek se Džejms Bjukanan Djuk smatra „ocem“ cigareta u modernom obliku u kom su nam danas poznate. Ovaj novi vid „uživanja“ podrazumevao je uredno zamotan duvan, što je doprinelo povećanju popularizacije i konzumacije, iako Bjukanan u 19. veku nije znao za štetnost istih. Ali, kada govorimo o njemu, svakako valja pomenuti i Džejmsona Bonsaka, izumitelja mašine zahvaljujući kojoj se broj cigareta koje se dnevno proizvedu popeo sa 200 komada u smeni (koliko je ručno moglo da se smota) na 120 000 dnevno. Bjukananu je to donelo novu vrstu problema koji se ogledao u premalom tržištu i nedovoljnoj distribuciji ovog proizvoda, što nas dovodi do još jedne ključne reči, kada govorimo o popularizaciji cigareta, a to je – marketing. Bjukanan je na oglase u časopisima i sponzorisanje različitih takmičenja (od sportskih trka do izbora na mis) samo 1889. godine potrošio 800 000 dolara, što bi u današnjem novcu iznosilo oko 25 miliona.

Zamislite da sada, dok listate neki časopis ili vrtite kanale na TV-u naiđete na reklamu za cigare. Zvuči nerealno, jer u današnje doba tako nešto nije moguće. Kao i pušenje na hodniku doma zdravlja dok čekate da vas doktor prozove koje takođe nije dozvoljeno. A sada zamislite da je to nekada bilo apsolutno društveno prihvatljivo. Jer, kako istorijski podaci pokazuju, jeste bilo tako, iako sada to zvuči potpuno neverovatno.

Kompanija Philip Morris je u jednom momentu nastupila sa reklamnim pitanjem koliko puta dnevno ljudi uvlače duvanski dim i zaključili da, ako ta brojka iznosi 200, reč je o prosečnom pušaču koji sutra neće imati glavobolju od cigareta, ukoliko ih proizvodi baš ovaj brend.

Chesterfield je za potrebe promocije svojih cigareta unajmio Ritu Hejvort koja je sa plakata poručivala kako ona, kao i svi njeni prijatelji koriste Chesterfield.

Marlboro je, čak, otišao korak dalje, koristeći na svojim reklamnim materijalima fotografije beba uz tekst kako njihovi mama i tata znaju najbolje jer su se opredelili za ovu marku cigareta.

 Viceroy i Camel reklamirali su se kao „preporuka zubara“ i „odmor za grlo“.

Ako se setite serije Ljudi sa Menhetna (eng. Mad men), gotovo je sigurno da će, koji god vam je kadar pao na pamet, u njemu biti osoba koja puši. Čak je Metju Vajner, autor ove televizijske drame, dobio dosta kritika zbog toga što junaci u svakom kadru puše, na šta je odgovorio: „Da smo radili šou bez pušenja, to bi bila smejurija. Bilo bi lažno“. I nisu pušili samo ljudi sa Menhetna, pušile su i kalifornijske domaćice, italijanske lepotice, misteriozna Marla, Uma Turman u ulozi Mie, Odri Hepbern u Doručku kod Tifanija, Hemfi Bogart, Leonardo Dikaprio, Kilijan Melfi kao Tomi Šelbi…

Verovatno da je jedino od broja kultnih scena, što filmskih, što u serijama, veći broj razloga zbog kojih junaci puše: od radosti, pijanstva, sreće, tuge, očaja, nervoze, zbog stresa, dok čekaju, uživaju posle obroka, u krevetu nakon seksa, u ljuljašci sa pogledom na more, u mračnoj opasnoj uličici, dok kuvaju, vode decu u školu… čini se, tako, da postoje likovi koji puše uvek i svuda. Do kraja 20. godina 20. veka „prave“ cigare i jesu korišćene u filmovima. Danas postoji čitav biznis koji se zasniva na pravljenju cigareta koje ne sadrže štetne supstance za potrebe snimanja scena u kojima glumac ili glumica treba da puše. Ne, Keri Bredšo nije pušila Marlboro lajt, pušila je čaj zamotan tako da izgleda kao cigareta.

Ako, pak, priču usmerimo ka ovim našim prostorima, primetićemo da se situacija slično razvijala – pogotovo ako ponovo pogledamo jezičko odeljenje i ordinaciju sestre Antonije u Srećnim ljudima, Zorana Radmilovića u manje-više bilo kojoj ulozi, Nikolu u Anđelima koji na boks meču dobija batine, nakon čega mu izbiju i poslednju cigaretu iz usta…

Čak je i pozorišna scena mesto gde se, gotovo po pravilu, podrazumeva prisustvo lika koji je pasionirani pušač, što se „opravdava“ kroz umetničku funkcionalnost i kategorizaciju osobe kao moćne. Junaci pozorišnih drama, tako, puše iz revolta, da bi pokazali koliko su samopouzdani, sigurni i kul i otklonili bilo kakav nagoveštaj straha i nesigurnosti. No, kakvo je zaista emotivno stanje pušača, možemo tumačiti i u zavisnosti od gestova – izduvavanje dima na gore pokazuje superiornost osobe koja vlada situacijom, dok se cigareta sakrivena u dlanu i dim koji pušač izduvava na dole smatraju odlikama nesigurnosti, premišljanja ili procesuiranja neke važne odluke.

Iako možda najilustrativniji primeri simbolike koja se pripisuje cigaretama leže u kinematografiji, svakako fenomen pušenja možemo posmatrati i kroz prizmu književnosti, rok i pop muzike, umetnosti, politike… Nedavno je osvanula vest da se opušak cigarete koji je Vinston Čerčil bacio na putovanju u Parizu 1947. godine nalazi na aukciji britanske kuće „Bellmans”, a početna cena opuška iznosi 1 200 funti. 

No, nije samo Čerčil konzumirao cigarete. To su radili i Pablo Pikaso, Endi Vorhol, Kurt Kobejn, Majkl Hačins, pa i modni dizajner Halston. I danas takvih primera ima u izobilju: među uživaocima duvana nalaze se i Adam Levin, pevač grupe Maroon 5, kao i Adel, Kejti Peri, Lejdi Gaga, Džastin Biber…

Takođe, postoji teorija koja dokazuje povezanost između svesne izloženosti nikotinu pušenjem konvencionalnih cigareta i naknadne upotrebe supstanci koje proizvode zavisnost. Ova teorija posebno je usmerena na adolescente i mlade i kod njih prepoznaje povećanu sklonost ka preuzimanju rizika i potrebu za određenom vrstom eskapizma koja se ogleda u pušenju cigareta.

Iako je već sredinom pedesetih godina 20. veka dokazano da duvan ima brojna štetna dejstva koja izazivaju različite bolesti, neke čak i sa fatalnim ishodom, i dalje ne postoji opšta zabrana upotrebe cigareta, a situacija varira od države do države. Od 2007. godine, usled podizanja svesti o štetnosti duvanskog dima, scene pušenja  izjednačavaju se sa eksplicitnim scenama seksa i nasilja, odnosno, moraju biti rangirani oznakom koja pokazuje za koji je uzrast film namenjen. Iako ovo pravilo ne važi za Srbiju, primetno je i da u domaćim filmovima i serijama u poslednjih desetak godina ima sve manje scena u kojima neko puši, dok je, recimo, reklamiranje cigareta zabranjeno, bilo da su reklame u TV formatu, štampanom izdanju ili na internetu, a s vremena na vreme sprovode se i organizuju kampanje koje za cilj imaju smanjenje broja pušača i podizanje svesti o štetnosti upotrebe istih.

Početak 2000. godina doneo je na tržište novi proizvod – elektronsku cigaru. Iako one najčešće ne sadrže duvan, često ih mešaju sa još novijom vrstom proizvoda koji sadrži duvan koji ne sagoreva, već se zagreva, a koji se pojavio 2014. godine. Da li ta nova vrsta konzumiranja cigareta manje škodi zdravlju, vreme će pokazati.

Pušenje cigareta je za nešto više od 100 godina bilo posmatrano svakojako: od statusnog simbola, stvari prestiža, preko oličenja moći, do nečega čega se treba stideti; od pušenja u autobusima, avionima, bolnicama i hotelima, do država u kojima nije dozvoljeno pušiti čak ni u sopstvenom stanu; od lečenja cigaretama, do saznanja sredinom 30-ih godina prošlog veka da cigarete izazivaju različite vrste kancera i drugih bolesti; od žvakanja duvana do zamene prave cigarete onom na baterije. Iako postoji tvrdnja da nepušača nema, već postoje samo aktivni i pasivni, i jedni i drugi smatraju sebe diskriminisanim: i dok nepušači (tj. pasivni pušači) negoduju jer sebe ne mogu da zaštite od neželjenog udisanja duvanskog dima, pušači, kako bi odbranili sebe, postavljaju pitanje zbog čega se cigarete nalaze u slobodnoj prodaji. Na kraju, svako sam odgovara za sebe, sve dok svojim postupcima ne ugrožava nekog drugog.

Ilustracije: Olga Đelošević

Članak Cigarete: Od opšteprihvaćenog simbola moći do navike štetne po zdravlje se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Ludi šeširdžija

Kada je 20. januara 1961. godine supruga novoizabranog predsednika SAD Džona F. Kenedija na njegovoj inauguraciji ponela šešir Roy Halstona, on, Halston, je tada bio ime poznato među milionerima i damama visokog društva. Ona tada već više nije bila Jacqueline Bouvier, nego Jacqueline Kennedy, a potom i Jackie K. a onda i Jackie O. Nakon inauguracije, „ludi šeširdžija“ više nije bio neki Roy Halston Frowick iz ruralne Indijane u kojoj je rođen 23. aprila 1932. godine. On je postao Halston iz Njujorka, a njegovi šeširi – prava senzacija. No, kako su hipi pokret, disko i rok muzika ubrzo izbili šešire iz mode, Halston je 1968. godine otvorio svoj prvi butik u Njujorku, a 1969. plasirao prvu liniju ready to wear ženske mode pod svojim imenom. Zato nas Ryan Murphy u novoj Netflix-ovoj seriji posvećenoj Halstonu kog tumači Ewan McGregor upravo uvodi u svet modnog dizajnera vodeći se izrekom nomen est omen, odnosno ime je znamenje.

Halstonov šešir za Jackie Kennedy, 1961. © JFK Library and Museum

Nomen est omen

Da li znate ko je Ralf Lifshitz? Ili Lob Strauss? Verovatno ne. Za Ralfa Laurena i Levi Straussa ste svakako čuli. Istom mišlju se vodi i Halston kada odlučuje da sam sebe prekrsti, odnosno da umesto punog imena, sebe plasira svojim srednjim imenom. Ne mogu, a da se ne prisetim i nedavno preminulog modnog dizajnera Albera Elbaza koji sredinom osamdesetih godina prošlog veka dolazi u Njujork i izbacuje slovo „T“ iz imena, kako bi ono bilo pamtljivije i lakše za izgovor. Kada Halston dolazi u Njujork krajem pedesetih, marketing i PR, naročito u Njujorku (videli smo to u seriji Mad Men), već su bili duboko utkani u američko društvo, oporavljeno od Drugog svetskog rata, a zašlo u Hladni rat. Kolektivne i lične krize identiteta postale su američka svakodnevica na koju je trebalo odgovoriti, te zato i ne čudi potreba junaka serije, odnosno stvarnih istorijskih ličnosti predstavljenih u seriji, da sebe na izvestan način brendiraju. Kada u seriji gledamo nastup Lize Minnelli u kabareu, ona, vrlo ironično, peva pesmu o tome kako se njeno ime tačno izgovara.

Za likove serije, njihova suština sadržana je u njihovim imenima i međusobnoj povezanosti tih imena koja im omogućava (ili, pak, ne) kretanje na društvenoj lestvici i objavljivanje željenog identiteta, i zato upravo do tragičke greške dolazi kada Halston odlučuje da proda svoje ime korporacijama. (Mis)koncepcija identiteta, bilo sopstvenog ili tuđeg, je osnovni element struktuiranja narativa serije. Pošto je „novi“ američki identitet trebalo izgraditi putem mode kao integralnog dela politike predstavljanja, a američku naciju redefinisati, Halstonova „žrtva“ ili tragedija je tako sasvim u skladu sa ideološkim matricama američkog kapitalističkog društva. Sličnu žrtvu podneo je i Aleksandar Joksimović, samo u dijametralno suprotnom diskursu socijalističke Jugoslavije, kada je njegov modni izraz morao da bude sankcionisan jer je ugrozio ideju klasne jednakosti i percepciju Jovanke Broz kao majke naroda.

Halston sa manekenkama, iza njega je Angelica Houston, 1972. © Duane Michals, Vogue

Kontekst istorije mode

Ipak, to Halstona nije sprečilo (čak, naprotiv) ne samo da redefiniše američki modni izraz, nego i da ga za „vrli novi svet“ stvori. Istorija mode danas Halstona, uz Levi Straussa i Ralfa Laurena, smatra „svetim trojstvom“ američke mode. Koliko titanski je Halstonov zadatak kao „kreatora nacije“ bio pokazuju dve scene iz serije: prva, u kojoj se dizajner, šetajući ulicama Njujorka i Central Parkom, susreće sa tri hipi devojke, i druga, u kojoj sa ostalim američkim dizajnerima odlazi u Versaj gde se odigrava takozvana „Versajska bitka“ između američkih i francuskih dizajnera.

Prva scena svojevrsni je tempus fugit, podsetnik da je moda istovremeno večna i prolazna. Početak druge polovine 20. veka na planu mode doneo je dominaciju Christiana Diora i Cristobala Balencige kao ultimativnih gospodara posleratne elegancije visokog društva. Hladni rat, takozvani Space race i Vijetnamski rat iznedrili su s jedne strane space age estetiku kojom su suvereno vladali Francuzi Pierre Cardin i Andre Courreges, i sa druge strane Boho chic, kojim su vladali Englezi: Mary Quant, Laura Ashley, Zhandra Rhodes, Ossie Clark. Kako je tokom i nakon Drugog svetskog rata evropska, prevashodno francuska kulturno-umetnička elita emigrirala u Njujork, američkoj modi pripao je submisivan zadatak podilaženja tom miljeu, bez mogućnosti da se nacionalno istakne.

Večernja kaftan haljina inspirisana hipi pokretom, 1974. © The Met Museum

Viviane Fauny u Halstonovom večernjem kombinezonu od šljokica, 1972. © Irving Penn, Vogue

(Modni) kreator nacije

Čuvena „Versajska bitka“, zamišljena kao okršaj između 5 francuskih i 5 američkih modnih dizajnera, a koja se zaista odigrala u Versaju 1973. godine, je to promenila. Francuzi Pierre Cardin, Yves Saint Laurent, Emanuel Ungaro, Hubert de Givenchy i modna kuća Christian Dior-a prikazali su svoje visoko stilizovane kreacije u dekorativnim setovima. Amerikanci Anne Klein (i njena asistenkinja Donna Karan) Oscar de la Renta, Bill Blass, Halston i afro-američki dizajner Stephen Burrows su, u skladu sa aktuelnim tendencijama američke umetnosti, to jest, pop artom i minimalizmom, predstavili američku modu. Između takvih strujanja, trebalo je demokratizovati modu u SAD – učiniti je (prividno) dostupnom svima, učiniti da se marginalizovane grupe osete predstavljeno, a istovremeno ne ugroziti elitu koja je smatrala da (visoka) moda pripada samo njoj. Halstonu je, više od bilo kod drugog američkog dizajnera, to pošlo za rukom.

On je uspeo da realizuje minimalističke, a opet efektne i elegantne kreacije, koje su bile tek dovoljno komercijalne, ali nikada, makar ne do početka osamdesetih godina, nisu prestajale da budu umetničke. Tokom sedamdesetih, izbacio je i svoj prvi parfem za Max Factor, a potom i linije muške mode, prtljaga, torbi, donjeg veša, posteljina, uniformi za avio-kompanije i olimpijski tim SAD. Halston je pomirio višeklasnu eleganciju i holivudski glamur sa širim potrebama američke žene i supkulturnim modnim kodovima diska, hipi pokreta, gej BDSM-a, njujorškog andergraunda, čime je postao prvi američki celebrity dizajner, u čemu i leži njegov uspon i pad. Ipak, početkom osamdesetih, Halstonova moda gubi svoj zanosni sjaj. Prodajom licence trgovačkom lancu J. C Penny 1983. godine, luksuzne robne kuće i kompanije odustaju od saradnje sa Halstonom koji postaje „jeftin“. Iste godine, kompanija kojoj je prodao brend 10 godina ranije, Norton Simon prelazi u vlasništvo kompanije Esmark i Halston potpuno gubi kontrolu i vlasništvo nad sopstvenim brendom, dizajnom i imenom. No, koliko god, među šljaštećim soliterima Njujorka, u tami disko kluba Studio 54 i strastima anonimnog seksa i šmrkanja kokaina Halston želi da pobegne od sebe i da se vrati sebi, on to nije u stanju da uradi jer je, gubitkom imena, jedino u mogućnosti da vrši projekciju identiteta.

Halston sa manekenima i manekenkama u uniformama za Braniff International Airlines, © Pinterest

Manekenka u Halstonovoj kreaciji nosi ogrlicu Else Peretti koja je poslužila kao inspiracija za dizajn bočice Halston parfema, 1972. © David Bailey, Vogue

Reklama za Halstonov parfem, 1979. © Fragrantica

Skice za Halstonove kreacije, c1970. © The Museum at FIT

Pop kultura kao element scenografije

Serija, takođe, u pozadini i kroz sporedne narative koji gravitiraju Halstonovom i koncipiraju njegov (estetski) univerzum, na izuzetan način prikazuje saživot različitih kulturno-umetničkih fenomena koji destabilizuju tradicionalna shvatanja visoke i popularne kulture. Iako ostaju nerazvijeni, sporedni narativi su dovoljno vidljivi i funkcionišu kao referenca na epohu, čineći narativ serije dovoljno kompleksnim, bez da ga opterete. Tako se upoznajemo i sa karijerom Lize Minnelli, italijanskom dizajnerkom nakita Elsom Peretti, tu je i modni ilustrator Joe Eula, potom osnivačica Met Gale Eleanor Lambert i koreografkinja Martha Graham za čiji balet Persefona Halston radi kostime. Na prvoj Halstonovoj reviji na kratko možemo da vidimo i mladu Suzy Menkes, a u sceni u Studiju 54 i Biancu Jagger na konju, te dreg kraljicu Divine sa kojom Halston sedi za separeom. U fiktivnoj sceni nastanka njegovog kultnog parfema čiju bočicu dizajnira Elsa, Halston evocira mirise koji ga podsećaju na ruralnu Indijanu, na majku i oca. Često će kroz seriju ponoviti da želi da bude kao Balenciaga. Sa stanovišta (intimne) istorije mode, ovo se, takođe, može razumeti kao referenca na Indijanu, jer je i čuveni američki dizajner i Halstonov prethodnik Norman Norell poreklom iz Indijane, a bio je poznat kao „američki Balenciaga“.

U scenografiji su sveprisutni umetnici Marcel Breuer i Andy Warhol. Modernističke Bauhaus stolice Marcela Breuera su 1968. godine kupljenje od strane kompanije Knoll koja počinje masovno da ih proizvodi, pa se tako one nalaze i u Halstonovom ateljeu, kancelariji i kući. Zidove ovih prostora krase Warholove slike – posebne reklame za Halstona, potreti Lize Minnelli, Jackie Kennedy i samog Halstona – kao vrsta komodifikacije estetskih iksustava epohe. Postavlja se pitanje zašto je Murphy odlučio da Warhola ne predstavi kao lika jer su Halston i Warhol bili gotovo nerazdvojni. Halston i Warhol su se upoznali tokom šezdesetih, jer ih je spajao isti pristup modi i umetnosti, a obojica su se etablirala u Njujorku i bili redovni gosti u Studiju 54. Zvanično su započeli saradnju 1972. godine kroz zajedničke događaje, a Warhol je, pored Halstonovih portreta, realizovao i reklame za njegov dizajn. Povodom odlazaka u Studio 54, Warhol je izjavio da tamo idete ili sa Halstonom ili u Halstonu. Odsutsvo Warhola kao lika, nadomešćen je prisustvom njegove umetnosti, što je moguće opravdati željom da se naglasi umetnički genije samog Halstona.

Takođe, kroz vizualizaciju muških prostitutki i ilustracije u Halstonovoj kući na plaži, prisutan je i najuticajniji predstavnik gej pornografije u umetnosti, Tom of Finland. Vrhovni sud SAD je 1962. godine doneo odluku da fotografije nagih muškaraca nisu nužno opscene, što je dovelo do masovne recepcije Toma od Finske u SAD i etabliranja BDSM fotografa Roberta Mapplethorpea. U sceni gej orgija u Halstonovom stanu, možemo da vidimo i Mapplethorpea lično kako ih fotografiše.

Warholove reklame za Halstona i Halstonova haljina inspirisana Warholom na izložbi u Nassau County Museum © Lisa Frowick

Halston i Warhol u Studiu 54, 1979. © The Andy Warhol Museum

Halston, Jack Haley, Liza Minneli, Bianca Jagger i Andy Warhol na novogodišnjoj žurci u Studiu 54, 1979. © Allan Tannenbaum

Relight my fire

Reprezentacija i tematizacija kvir iskustava kroz formu TV serije osnovna je karakteristika Murphyjevog stvaralaštva, a u seriji Halston do izražaja dolazi u njenom završteku. Završnica serije smeštena je u sredinu osamdesetih godina i sam početak AIDS krize, kada dizajner saznaje da je HIV pozitivan. U (post)apokaliptičnom društvu kojim suvereno vlada COVID 19, Murphy nas podseća na pandemiju koja je pripisana marginalizovanim i opresiranim grupama, i na jedinu pandemiju u istoriji čovečanstva koja od svog početka još uvek aktivno traje – pandemiju virusa humane imunodeficijencije. Na izvestan način, serija Halston može da se razume i kao uvod u Murphyjevo ostvarenje Pose, koje nam donosi priču o kvir supkulturama osamdesetih, njihovim balovima i borbi sa sidom.

Halston nije „velika“ serija, ali mislim da ni, urpkos Ewanu McGregoru kao glavnom glumcu, ne pretenduje to da bude. Iako je Halston jedan od meni omiljenih dizajnera, a istorija mode je moj životni poziv, ona u meni ne budi želju da joj tražim mane sa ciljem donošenja zaključka da ona „nije preterano dobra“. Naprotiv, pozdravljam svaku ekranizaciju modnih narativa. Među kolegama istoričarima mode širom sveta, serija je takođe izazvala različite vrste katarzi jer podjednako govori o malim istorijama velikih ljudi, koliko i o velikim istorijama malih ljudi. Moda je, u tom smislu, glavni lik, jer poziva na uvažavanje različitosti i pobunu protiv konformizma, i javlja se kao moguće isceljenje (ličnih i kolektivnih) tragedija. U sekvenci serije koja prikazuje Halstona koji se umnožava dok promoviše svoje kreacije, sam dizajner govori „Halston danas, Halston sutra, Halston svaki dan“. A ja bih dodao i „Halston zauvek“. I možda ključna scena, upravo ona koja imortalizuje Halstona jer prikazuje vrhunac njegove karijere, njegov uspon i njegov pad, jeste ona u kojoj protagonisti plešu u Studiju 54 uz hit Relight My Fire Dana Hartmana. U agoniji i ekstazi disko kluba, odzvanjaju reči:

Relight my fire
Your love is my only desire
Relight my fire
‘Cos I need your love.

Friedrich Nietzsche je govorio da su „oni koji su viđeni kako plešu, smatrani ludima od strane onih koji nisu mogli čuti muziku.” Halston nikada nije prestao da pleše. Postao je večan 26. marta 1990. godine u San Francisku.

Autor teksta: Stefan Žarić, istoričar mode

Članak Stefan Žarić: Halston zauvek se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Zamislite da su Bane Bumbar, Fićko, Miki Rubiroza i Ljuba ista generacija? Kako bi izgledao taj susret u njihovom Beogradu, u nekoj bezvremenoj galaksiji koja je progutala pola stoleća jaza? Da li bi eksplodirao taj sudar okolnosti i svetonazora, ili bi se ipak lako stopili u pejzaž jedne mladosti? Iščekivanje u kom se prepliću beznađe i nada i neizvesnost u neznanju kakva zora će da svane. I da li će jutro promeniti sve kako su pevali Stjepan Jimmy Stanić i Indexi, ili ipak ništa promeniti neće, kako se plaše The Boyzi?

Želiš let za dalek svet.
Sanjaš san da možeš sam…

Da li je Beograd postao svet kako je maštao Bane u onom razgovoru na peronu, dok je ispraćao Mikija u isti? Vraća li se Filip odande u svoj svet i svoj grad, nesrećan, al’ lep? Da li bi se ovi momci mimoišli sa Anđelom po svim tim avionima i vozovima, u potrazi za smislom i dolce vitom? Ili pak u potrazi za sobom usled besmisla? Da li je žudnja za inostranstvom, nekim Parizom, Islandom il’ Nemačkom ćorsokak ili izvor puta? Srlja li ta mladež, na toj trasi u nepoznato ili pak udiše budućnost, jer je život tek pred njima? A možda je vreme od šezdesetih do danas učinilo da svet oko nas postane samo relativan pojam i dobrano izbrusilo individualizam kao lifestyle. Relativan, jer su se lične, a različite percepcije, iskustva i sudbine u međuvremenu izdigle iznad univerzalnog, kao takvog.

Dobro jutro

A kad se vrate kući tako rasuti, gde bi se skupljali? Kako bi se provodili? Na okretnim igrama, na košarkaškim terenima Kališa ili možda na nekoj elektro žurci, na brodu 20/44 recimo? I da li bi se češće viđali u Cetniskoj ili na Tašu, iznad bivše škole, kod JAT-a? A eto, ipak je svanulo, tu kod crkve Svetog Marka, na mestu njihovog okupljanja, kako kažu stihovi jednog pesnika Bore. Čistači u žutom i danas, kao i onda, peru ulice sabajle. Parovi iz parka i danas kao i onda vraćaju se iz parka posle nekih nezaboravnih noći. A jesu li ta jutra zaista donela nešto novo i dobro u njihove živote? Ima li još uvek “Poleta” u omladini, ili je sve kao dan mrmota, jer svitaće podjednako tako i kad oni ne budu više mladi. I kad zadrigli, bolesni i izborani, sedi ili proćelavi na nekoj godišnjici u kafani budu pevali sa raštimovanim orkestrom onu znanu:

(odjavna špica)

“Poklanjala si, al’ si krala
i nevjerna si bila ti.
Ne, suviše mi nisi dala
o mladosti, o mladosti.
O mladosti moja.
To škrto sunce što je palo,
ta ljubav jadna, rani sni
za uspomene to je malo
o mladosti, o mladosti.
Daj stani načas i daj mi snage
da oprostim se bar od nje
i da mi društvo pjesmu svrši
i da se čaša ispije…”

Još prepun nade što da radim,
na pola puta tek smo mi.
A jutros već su drugi mladi,
o mladosti, o mladosti.
O mladosti moja…
Pa zbogom, budi bolja s drugim
i daj im više nježnosti,
jer to je ništa što ja gubim
o mladosti, o mladosti…..
Daj stani načas i daj mi snage
da oprostim se bar od nje
i da mi društvo pjesmu svrši
i da se čaša ispije…”

The End
Autor teksta: Aleksa Ćelap

Članak Tako se postaje čovek se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Tog jesenjeg dana Brandenburška kapija ponosno je motrila na ujedinjeni Berlin. Gledala je sa visine kordone vojske i reku svoje dece. Svi su došli sa istim ciljem. Vijore se zastave Nemačke i Evrope. Sve vrvi od energije. David Hasselhoff sa šalom koji ima šaru klavirskih dirki urla, a i masa ispod njega:
“I’ve been looking for freedom”
“U potrazi smo za slobodom”

9. novembar 1989. godina
Berlin (Nemačka)-UŽIVO sa lica mesta

“Gospodine Gorbačov, otvorite ovu kapiju.
Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!”
Sledi kakofonija ovacija oduševljene mase, aplauza i sada već jednog od najpopularnijih zvižduka na svetu.
…“I follow the Moskva,
down to Gorky park
Listening to the wind
of change….”

Istorijske reči ove pesme i ovog “naređenja” napisao je, izrekao i otpevao Klaus Meine, pevač nemačkog sastava “SCORPIONS”. Godinu dana ranije iz njegovog pera iscureo je “Vetar promene” (Wind of change) i to baš u Moskvi, u kojoj su gostovali kao prvi rok bend koji je ikada nastupio u sovjetskoj prestonici. Tada su se promene osećale samo u vazduhu, a sada su ih živeli na javi. Pesma je postala himna nemačkog ujedinjenja, pada gvozdene zavese i komunističkog režima. SSSR se raspao, a Nemci su ovaj song proglasili pesmom stoleća.

A pesma kao da je pisana da bude špica nagrađivanog nemačkog filma “Goodbye Lenin” (Zbogom Lenjine) Volfganga Beckera iz 2003. Radnja ovog ostvarenja upravo huči u ritmu “Vetra promena” i energije istočno-nemačke mladosti koja je zagledana u sjaj razvijenog zapada i šarene izloge kapitalizma s one strane zida. Film ima socio-politički karakter pošto jasno ilustruje kako igranka svetskih sila utiče na živote običnih ljudi. Otac napušta porodicu i odlazi na bogati zapad još ’78, a majka je idealista, odana DDR-u i socijalističkom jedinstvu.  Kada je uoči pada zida ugledala svoju decu na anti-režimskim demonstracijama pada u komu iz koje se budi nakon osam meseci. U međuvremenu zid je srušen, a deca su našla nove prijatelje, kolege i partnere sa druge strane. Našli su i nove poslove – Aleks je počeo da projektuje svemirske tanjire sa zapadnim Berlincima, a Arijana je napustila fakultet i zaposlila se u “Burger Kingu”. Da bi je ioanko nejaku, kolko-tolko održali u stabilnom stanju deca stvaraju za nju iluzoran svet kao da se ništa nije desilo. Fingiraju stvarnost za njeno zdravlje. Hrane je iz starih ambalaža, nose iznošenu odeću i snimaju montirane vesti. Vreme odmiče, a stvari se komplikuju. Majka kroz prozor ugleda veliku “Koka-Kolinu” reklamu preko cele zgrade. Taman se malo oporavila, izašla da prošeta kad pored kontejnera ugleda bačen stari nameštaj i skršenu Lenjinovu bistu koju odnosi helikopter. Počinje da sumnja, ali deca ne odustaju od iluzije. Na kraju filma i majčinoj samrti, vraća se otac, porodica se okuplja i istina isplivava. Deca joj otkrivaju realnost. A ona otkriva njima da su svi zajedno sa ocem trebali da pođu u Zapadnu Nemačku još onomad, ali da se ona isprečila toj opciji zbog partije i starateljstva. Nadživela je svoju voljenu domovinu tri dana. Nemačka se ujedinila 3., pa pošto nema više njene utopije, već 6. oktobra je morala da ode. Film je osvojio brojne nagrade: Goja, Cezar, za najbolji film Evropske Unije, najbolji film Evrope, a nominovan je i za Zlatni globus – najbolji strani van engleskog govornog područja.

Kom opanci kom obojci

Inspirisan divnim ostvarenjem i ovom polu-istinitom pričom, Kokan Mladenović bacio je svetlo na ovaj značajan istorijski momenat iz nekog drugog, našeg ugla. Kako se pad Berlinskog zida odrazio na našu zemlju, reditelj i upravnik Ateljea 212 prikazao je na daskama koje život znače. Zašto smo tu slobodu o kojoj je govorio ondašnji nemački kancelar Helmut Kol zbog ujedinjenja njegove nacije, mi pregurali kroz raspad, ratove i smrt. Zato što je sloboda relativan pojam koji nekom donese poljupce, a nekom jauke. Zato se naša predstava zove: “Zbogom SFRJ”.

Između ostalog o tome je govorio profesor Jovo Bakić na jednoj beogradskoj tribini. Kad god je kroz istoriju u svetskim previranjima Nemačka bivala poražena, mi smo bili na strani pobednika i obratno. Posle II svetskog rata Nemačka je podeljena na Istočnu i Zapadnu, a Jugoslavija ujedinila sve svoje narode i narodnosti. Posle pada Berlinskog zida, Nemačka se ujedinila, a Jugoslavija rasparčala.

Od Kokanove predstave to možda još bolje objašnjava skeč Nadrealista: “Podjela Sarajeva”. Naizgled bezazlena i smešna raja kroz šegu je zloslutno predvidela potencijalni scenario na ovim prostorima. Neverovatno, skeč je sniman ’89, u godini kad je srušen Berlinski zid, a oni su u svojim vestima iz budućnosti do tančina pogodili kada će rat početi i završiti. Jedino su pogrešili jer se Jugoslavija po njihovom podelila na istočnu i zapadnu, a sarajevsko pitanje rešeno je podizanjem zida. I dok su se Berlinci na ruševinama svog grlili i pevali, sarajevski đubretari su se preko svog zida gađali smećem. I sve je to bilo tako dopadljivo i vickasto. Tako bi i ostalo da time nisu predvideli mnogo krvaviju stvarnost u najskorijoj budućnosti.

Na kraju hladnog i početku našeg rata Plavi orkestar objavljuje ploču “Simpatija” sa koje je odzvanjala nešto vedrija i pomirljivija poruka: “Neka ljubi se Istok i Zapad”. Zagledan u veliki svet Loša, ne vidi da mu gori pod nogama u pravom smislu te reči. Za ishod pada Berlinskog zida, delio je Gorbačovljevu viziju ujedinjene Evrope. Ljubavnom pesmom posvećena devojci, metaforično je poslao poruku svetu:
“O Bože predugo je mrak,
daj mi svjetlosti
i neka počne na tvoj znak
doba nježnosti.
Neka ljubi se istok i zapad”.

Zid na Eurosongu

Pola godine nakon pada zida to je još uvek bila glavna tema u svim društvenim sferama starog kontinenta. U maju ’90 održala se 35. Evrovizija. I tada je to bilo političko takmičenje, propagandna lobi scena koju ne zanimaju same pesme i izvođači, nego joj je cilj slanje političke poruke.Tako je većina takmičara udvorički pesmom slavila rušenje zida, ne bi li sakupili što veći broj poena-

Tako Norvežanin Ketil Stokkan u svojoj “Brandenburškoj kapiji” (Branderburgen tor) peva:
“Pre nego što podelimo
ono što se dogodilo ove jeseni
videli smo čoveka
koji plače od radosti
i otvorenu granicu ka istoku.
Iz okruga skrivenog iza zida
grad podiže veo
sve izgleda kao ranije.
Svi su bili tamo
Morao sam da vidim Brandenburšku kapiju!”

A iako su ih duetski predstavljali Holanđanka Chris Kempers i Jugosloven Daniel Kovač, i iako su bili slabo plasirani (mlako 9.mesto), Nemci su i te kako bili ponosni što su oči kontinenta uprte u njih i što čitava Evropa peva o (njihovom) ujedinjenju.
“Nismo usamljeni,
konačno rušimo nevidljive zidove.
Svi čekaju čudo,
ono se može dogoditi.
Samo se moramo sastati
idite van svih granica”.

I na kraju, kao šlag na torti izlazi baja u belom odelu, sa svojom kultnom grupom Toto Cotugno, diže ruke u zrak i kreće pobednička pesma
“INSIEME UNITE UNITE EUROPE”

“Za tebe zemljo bez granica,
za tebe ispod istih zastava
ti i ja pod istim nebom
i idealima.
ZAJEDNO, UJEDINJENA UJEDINJENA EVROPO”!

Autor teksta: Aleksa Ćelap

Članak Pad Berlinskog zida u popularnoj kulturi – I deo se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Muzeji i kulturne institucije, kako kod nas, tako i u svetu sve češće izlaze iz klasičnih okvira osmišljavanja sezonskih programa. Na takav potez se odlučio i Muzej Jugoslavije (do skoro Muzej istorije Jugoslavije) i osnovao program Leto u Muzeju. Ovim programom Muzej u bukvalnom smislu izlazi iz svojih okvira – program se održava ispred muzejske zgrade, na platou i stepenicama. Sara Sopić, kustoskinja Muzeja Jugoslavije, ističe da je trend nekonvencionalne nadgradnje programa nastao jer su muzeji shvatili da je neophodno privući pažnju lokalne publike uzimajući u obzir da su posetioci muzeja uglavnom turisti. Leto u Muzeju je prvi put organizovano prošle godine kada su upriličen nastup grupe Nouvelle Vague, veče YU fanka, berza ploča, kao i festival Krokodil. Publika je pokazala veliko interesovanje što je bio motiv da se Leto u Muzeju organizuje ponovo.

Program Leto u Muzeju smo organizovali birajući ljude koji odgovaraju ideji jugoslovenskog nasleđa, jer se na neki način bave njegovom interpretacijom danas. Ideja nam je da pokažemo da muzeji nisu samo ono što se čuva u depoima, nego mnogo više. Ovim programom na otvorenom ne izlazimo puno iz naše oblasti delovanja, ali sa druge strane poenta jeste da privučemo ljude da uđu i vide šta se dešava u Muzeju i vide izložbu. Malo je mamac, a malo neki novi vid ostvarivanja muzejskog programa.

Program se sastoji od nekoliko manifestacija u maju, junu, julu i avgustu, a biće otvoren simbolično koncertom VIS Limunada 25.maja, na Dan mladosti, u pokušaju da kako naglašava Sara Sopić, ožive duh onoga što je Dan mladosti nekada bio. VIS Limunada svoj imidž zasniva na pop kulturi pedesetih i šezdesetih godina, što se čini posebno prigodnim za otvaranje ove manifestacije.

Mi se trudimo da pravimo neku savremenu muziku koja je inspirisana trajnim vrednostima međunarodne, ali i naše, domaće kulture i muzike tih nekih pedesetih i šezdesetih godina bez neke konkretne nostalgije ni prema zvuku ni prema događajima i ličnostima tog vremena. Nemamo nostalgični nego baš progresivni pogled u budućnost, objašnjava Miodrag Ninić, frontmen VIS Limunade.

Koncert će obogatiti i veliki broj pratećih izvođača, različite koreografije i modna revija. Plan je da ceo nastup izgleda kao muzički festivali koji su nekada bili važni u Jugoslaviji, poput festivala u Opatiji. Tu će biti konferansijei, najavljivaće se svaka pesma, a u okviru revije učestovaće i domaći mladi dizajneri sa kojima Muzej Jugoslavije planira saradnju.

U junu će nastupiti Nežni Dalibor koji je pažnju Muzeja privukao novim albumom i pesmom Prvomajska jer su u njoj čuli krik mlade generacije koja u savremenom odsustvu jasnih društvenih vrednosti traži neke odgovore u vrednostima prošlog vremena. Čini se, ipak, da se odnos prema jugoslovenskom nasleđu u kulturi mladih menja u poslednjih par godina, pogotovo od kada su u modi i muzici postale popularne retro osamdesete. Mnogi ovaj period doživljavaju kao vesele osamdesete, vreme diska, razvoja elektro zvuka, tufnica i neonskih svetala. Ukoliko se priča proširi na politiku, stavovi se menjaju.

Ambivalentno je. Do skora je postojao veliki antagonizam mladih koji su nekako imali otklon prema tom periodu, videli ga kao diktaturu, čak i ako se nisu priklonili nacionalističkoj struji i dalje su period Jugoslavije gledali dosta negativno. Sada se situacija menja, preispituju se generalno na globalnom nivou te neke levičarske vrednosti i ta opšta ideja socijalizma se vraća na velika vrata zato što je stanje takvo kakvo jeste. Kod nas ovde je isto tako, mladi levičari su česti posetioci naših diskusionih programa, dolaze ovde i traže odgovore na razna pitanja koja ih muče danas. Mi ne bežimo od toga da pričamo o tome da li je to bila diktatura i ne bežimo od toga da negativno predstavljamo određene aspekte tog perioda, i to i jeste zapravo i  uloga muzeja, pojašnjava kustoskinja Muzeja Jugoslavije.

Sara Sopić navodi i činjenicu da je otporu mladih prema muzejima doprineo i krah obrazovnog sistema koji je nekada podrazumevao redovne odlaske u muzeje.  Sa druge strane problem predstavljaju i kulturne potrebe mlađih koje se usložnjavaju, te im je atraktivno sve što je digitalno, a finansijske prilike, kada govorimo o kulturi, nisu idealne. Ipak muzeji pokušavaju da prate svetske trendove, jer se i uloga muzeja u društvu menja.

Vrlo je uzbudljivo posmatrati šta se dešava sa muzejima svuda, pa i kod nas. Sa jedne strane muzeji se otvaraju, postaju demokratičniji, prave programe koji su namenjeni svima. Dakle, nisu to više elitističke institucije. S druge strane to nekad odlazi pomalo previše u zabavne parkove i teško je naći dobar balans. Ono što ja vidim kao važno je da muzej mora da nađe svoje mesto u samoj lokalnoj zajednici i da radi za nju. Ta društvena odgovornost je zaista primarna i svi projekti koji mogu nekako da istaknu u prvi plan tu ideju, su prvi projekti u koje treba ulagati. U muzeju bi trebalo da nam bude omogućena rasprava o svim temama, iako su konzervativne i škakljive, a pogotovo u našem slučaju kada je tema Jugoslavija, gde je to pomirenje sa prošlošču toliko osetljivo i neophodno sivma nama, mi moramo te stvari da radimo, da pokrećemo te teme, zaključuje Sara Sopić.

Članak Leto u Muzeju – novi vid interpretacije jugoslovenskog nasleđa se pojavljuje prvo na Oblakoder.