Multimedijalna umetnica Anastasija Pavić kroz svoje stvaralaštvo obrađuje savremena društvena pitanja, kao što su post-sajberfeminizam, uticaj interneta na društvo, konzumerizam, evolucija tehnologije i efekti koje ona ima na različite aspekte društva.
Inspirisana pop-kulturom, transformacijama poznatih ličnosti, a pre svega situacijama iz svakodnevnog života i okruženja, Anastasija Pavić često koristi različite medije da bi prikazala teme koje nas okružuju – od introspektivnih priča do kolektivnih fenomena. Upravo kroz različite medije istražuje teme koje se tiču arhetipova žena, društvenih normi, fetišizacije ženske tuge i bola, dok se u njenoj umetnosti sudaraju lični i univerzalni momenti, prošlost i sadašnjost, realni i sajber prostori.
Od 2018. godine aktivno izlaže, a među brojnim izložbama u Srbiji i inostranstvu izdvajaju se samostalna izložba New body u Domu Omladine Beograda, grupna izložba Under Your Gaze u U10, Dear Boss u galeriji Novembar i nedavno odžana samostalna izložba Meta Femme u Kuli u Cetinjskoj 15.
Sa Anastasijom smo razgovarali o tome kako je umetnost postala njen alat za otpor, šta je inspiriše, kako gleda na evoluciju ideala lepote i koliko je izazovno svoje radove predstaviti publici van poznatih krugova.
Pre nego što počnemo razgovor o tvom dosadašnjem radu, reci nam nešto o konceptu iza fotografija koje ste za potrebe ovog intervjua uradili Pavle Banović i ti?
Anastasija Pavić: Pre svega, želeli smo da se zabavimo. Kao reference za shoot, tokom procesa smo spominjali Instagram profil @dobrojutroprijatelji i jedinstvenu Ivanu Vladislavu.
Eksperimentišeš sa različitim medijima, istražujući poziciju žene u realnom i sajber prostoru. Da li postoji konkretan događaj ili trenutak koji te je naveo da se baviš ovim temama?
Nedavno sam se setila događaja iz detinjstva koji sam inkorporirala u audio snimak za performans MetaFemme, izveden u galeriji Kula u avgustu ove godine.
Deo teksta iz performansa glasi:
„Moje prvo upoznavanje sa GTA bilo je kad sam imala šest godina, tokom posete starijem komšiji koji mi se tada dopadao. Dok smo se družili, on bi igrao video-igre, a ja sam tiho sedela pored njega i posmatrala. Posebno je uživao u povređivanju ženskih likova. Sećam se pikselizovane krvi po ekranu. Nisam razumela zašto ih povređuje kad mu ne predstavljaju pretnju. Kada sam ga pitala, nazvao ih je ‘kurvama’ i rekao da to zaslužuju. Godinama kasnije, kada smo se sreli u školi, bio je previše stidljiv da mi kaže ‘zdravo’ pred svojim drugovima.”
Čini se da tvoja umetnost komunicira sa vremenom u kom nastaje. Šta ti u poslednje vreme posebno privlači pažnju u društvu, a osećaš potrebu da to umetnički prokomentarišeš?
U poslednje vreme jako su mi zanimljive fizičke transformacije poznatih ličnosti, poput Lindsay Lohan, Christine Aguilere i Demi Moore. Pratim i rad Bryana Johnsona. Nedavno sam pogledala film The Substance i još uvek sam pod utiskom.
Baviš se i arhetipovima žena. Koji arhetip smatraš „najeksploatisanijim” u popularnoj kulturi i zašto?
Moj fokus do sada je bio na popkulturnim arhetipovima koji se u velikoj meri oslanjaju na estetiku. Razlog njihovog postojanja često je eksploatacija. Proces njihovog aktualizovanja je cikličan, pa mi je teško da izdvojim samo jedan primer.
Da li postoji arhetip žene koji tebi lično predstavlja poseban izazov ili inspiraciju za istraživanje i rad?
Sad girl mi je jako draga, verovatno zato što sam odrasla uz Lanu Del Rey. Fetišizovanje ženske tuge i bola oduvek je bilo prisutno u nekom obliku.
Kako vidiš evoluciju ideala lepote u eri društvenih mreža? Na koji način smatraš da su društvene mreže redefinisale te ideale?
Ono što mi lično najviše smeta kod ideje ideala je uniformnost. Smatram da su društvene mreže dodatno podstakle samoobjektifikaciju i telesnu dismorfiju. Nedavno sam videla isečak iz novina sa fotografijama izbora za Mis Jugoslavije iz 1930-ih i iznenadila se koliko se tadašnji ideal lepote razlikuje od današnjeg.
Koliko je izazovno izaći iz „mehura” poznate publike i predstaviti svoj rad potpuno novim ljudima?
Poslednje dve godine često sam izlagala u inostranstvu, što mi je prijalo zbog mogućnosti putovanja. Raduje me što moja umetnost dopire do ljudi van kruga prijatelja, poznanika i onih koji nisu nužno zainteresovani za umetnost. Pristupačnost mi je jako važna.
Feminizam se očitava u tvom dosadašnjem radu. Zašto misliš da je umetnost važno polje za delovanje i da li vidiš umetnost kao alat za društvenu promenu?
Dugo nisam bila sigurna da li umetnost može napraviti promenu. Međutim, kada sam učila o Leni Rifenštal i njenom uticaju na političku situaciju, shvatila sam da umetnost ide u oba smera. Ako može da podrži neku ideologiju, može i da se koristi za otpor.
Tvoje izložbe često uključuju i lični kontekst. Koliko ti je važno da se publika poveže sa tvojim ličnim iskustvima i koliko je izazovno otvoriti se pred publikom?
Veoma je izazovno, ali i korisno za mene, jer mi omogućava da obradim unutrašnje procese. Kroz umetnost se preispitujem i rastem. Ipak, biram teme koje su bitne za širu javnost, da radovi ne bi ostali na nivou oversharing-a ili trauma dumping-a.
Šta trenutno slušaš, čitaš ili gledaš, što te inspiriše u stvaralaštvu?
Od serija pratim Dune: Prophecy i Silo. World-building mi je veoma privlačan. Od rijalitija pratim Love is Blind. Muzika koju trenutno slušam uključuje Hit Me Hard and Soft od Billie Eilish i Rihannin album ANTI. Čitam knjigu Fake Accounts Lauren Ojler.
Da li možeš već sada da najaviš nešto što pripremaš?
Početkom decembra učestvovaću na grupnoj izložbi u galeriji G99 u Brnu, dok za sledeću godinu planiram putujuću izložbu u Barseloni. Nakon perioda hiperprodukcije, radujem se odmoru.
Vizuali: Anastasija Pavić i Pavle Banović
0 Comments