Pad Berlinskog zida nesumnjivo je događaj koji je, osim što je promenio tok istorije i geopolitičku mapu sveta, podstakao umetnike širom planete da ga stvaralaštvom ovekoveče.Tako je samo simbolično označen kraj Hladnog rata, jer reperkusije ovog tektonskog poremećaja osećamo i danas. Od tog trenutka ravna se vreme, iako su ga dela u kojima je opričan učinila večnim.
Tog jesenjeg dana Brandenburška kapija ponosno je motrila na ujedinjeni Berlin. Gledala je sa visine kordone vojske i reku svoje dece. Svi su došli sa istim ciljem. Vijore se zastave Nemačke i Evrope. Sve vrvi od energije. David Hasselhoff sa šalom koji ima šaru klavirskih dirki urla, a i masa ispod njega:
“I’ve been looking for freedom”
“U potrazi smo za slobodom”
9. novembar 1989. godina
Berlin (Nemačka)-UŽIVO sa lica mesta
“Gospodine Gorbačov, otvorite ovu kapiju.
Gospodine Gorbačov, srušite ovaj zid!”
Sledi kakofonija ovacija oduševljene mase, aplauza i sada već jednog od najpopularnijih zvižduka na svetu.
…“I follow the Moskva,
down to Gorky park
Listening to the wind
of change….”
Istorijske reči ove pesme i ovog “naređenja” napisao je, izrekao i otpevao Klaus Meine, pevač nemačkog sastava “SCORPIONS”. Godinu dana ranije iz njegovog pera iscureo je “Vetar promene” (Wind of change) i to baš u Moskvi, u kojoj su gostovali kao prvi rok bend koji je ikada nastupio u sovjetskoj prestonici. Tada su se promene osećale samo u vazduhu, a sada su ih živeli na javi. Pesma je postala himna nemačkog ujedinjenja, pada gvozdene zavese i komunističkog režima. SSSR se raspao, a Nemci su ovaj song proglasili pesmom stoleća.
A pesma kao da je pisana da bude špica nagrađivanog nemačkog filma “Goodbye Lenin” (Zbogom Lenjine) Volfganga Beckera iz 2003. Radnja ovog ostvarenja upravo huči u ritmu “Vetra promena” i energije istočno-nemačke mladosti koja je zagledana u sjaj razvijenog zapada i šarene izloge kapitalizma s one strane zida. Film ima socio-politički karakter pošto jasno ilustruje kako igranka svetskih sila utiče na živote običnih ljudi. Otac napušta porodicu i odlazi na bogati zapad još ’78, a majka je idealista, odana DDR-u i socijalističkom jedinstvu. Kada je uoči pada zida ugledala svoju decu na anti-režimskim demonstracijama pada u komu iz koje se budi nakon osam meseci. U međuvremenu zid je srušen, a deca su našla nove prijatelje, kolege i partnere sa druge strane. Našli su i nove poslove – Aleks je počeo da projektuje svemirske tanjire sa zapadnim Berlincima, a Arijana je napustila fakultet i zaposlila se u “Burger Kingu”. Da bi je ioanko nejaku, kolko-tolko održali u stabilnom stanju deca stvaraju za nju iluzoran svet kao da se ništa nije desilo. Fingiraju stvarnost za njeno zdravlje. Hrane je iz starih ambalaža, nose iznošenu odeću i snimaju montirane vesti. Vreme odmiče, a stvari se komplikuju. Majka kroz prozor ugleda veliku “Koka-Kolinu” reklamu preko cele zgrade. Taman se malo oporavila, izašla da prošeta kad pored kontejnera ugleda bačen stari nameštaj i skršenu Lenjinovu bistu koju odnosi helikopter. Počinje da sumnja, ali deca ne odustaju od iluzije. Na kraju filma i majčinoj samrti, vraća se otac, porodica se okuplja i istina isplivava. Deca joj otkrivaju realnost. A ona otkriva njima da su svi zajedno sa ocem trebali da pođu u Zapadnu Nemačku još onomad, ali da se ona isprečila toj opciji zbog partije i starateljstva. Nadživela je svoju voljenu domovinu tri dana. Nemačka se ujedinila 3., pa pošto nema više njene utopije, već 6. oktobra je morala da ode. Film je osvojio brojne nagrade: Goja, Cezar, za najbolji film Evropske Unije, najbolji film Evrope, a nominovan je i za Zlatni globus – najbolji strani van engleskog govornog područja.
Kom opanci kom obojci
Inspirisan divnim ostvarenjem i ovom polu-istinitom pričom, Kokan Mladenović bacio je svetlo na ovaj značajan istorijski momenat iz nekog drugog, našeg ugla. Kako se pad Berlinskog zida odrazio na našu zemlju, reditelj i upravnik Ateljea 212 prikazao je na daskama koje život znače. Zašto smo tu slobodu o kojoj je govorio ondašnji nemački kancelar Helmut Kol zbog ujedinjenja njegove nacije, mi pregurali kroz raspad, ratove i smrt. Zato što je sloboda relativan pojam koji nekom donese poljupce, a nekom jauke. Zato se naša predstava zove: “Zbogom SFRJ”.
Između ostalog o tome je govorio profesor Jovo Bakić na jednoj beogradskoj tribini. Kad god je kroz istoriju u svetskim previranjima Nemačka bivala poražena, mi smo bili na strani pobednika i obratno. Posle II svetskog rata Nemačka je podeljena na Istočnu i Zapadnu, a Jugoslavija ujedinila sve svoje narode i narodnosti. Posle pada Berlinskog zida, Nemačka se ujedinila, a Jugoslavija rasparčala.
Od Kokanove predstave to možda još bolje objašnjava skeč Nadrealista: “Podjela Sarajeva”. Naizgled bezazlena i smešna raja kroz šegu je zloslutno predvidela potencijalni scenario na ovim prostorima. Neverovatno, skeč je sniman ’89, u godini kad je srušen Berlinski zid, a oni su u svojim vestima iz budućnosti do tančina pogodili kada će rat početi i završiti. Jedino su pogrešili jer se Jugoslavija po njihovom podelila na istočnu i zapadnu, a sarajevsko pitanje rešeno je podizanjem zida. I dok su se Berlinci na ruševinama svog grlili i pevali, sarajevski đubretari su se preko svog zida gađali smećem. I sve je to bilo tako dopadljivo i vickasto. Tako bi i ostalo da time nisu predvideli mnogo krvaviju stvarnost u najskorijoj budućnosti.
Na kraju hladnog i početku našeg rata Plavi orkestar objavljuje ploču “Simpatija” sa koje je odzvanjala nešto vedrija i pomirljivija poruka: “Neka ljubi se Istok i Zapad”. Zagledan u veliki svet Loša, ne vidi da mu gori pod nogama u pravom smislu te reči. Za ishod pada Berlinskog zida, delio je Gorbačovljevu viziju ujedinjene Evrope. Ljubavnom pesmom posvećena devojci, metaforično je poslao poruku svetu:
“O Bože predugo je mrak,
daj mi svjetlosti
i neka počne na tvoj znak
doba nježnosti.
Neka ljubi se istok i zapad”.
Zid na Eurosongu
Pola godine nakon pada zida to je još uvek bila glavna tema u svim društvenim sferama starog kontinenta. U maju ’90 održala se 35. Evrovizija. I tada je to bilo političko takmičenje, propagandna lobi scena koju ne zanimaju same pesme i izvođači, nego joj je cilj slanje političke poruke.Tako je većina takmičara udvorički pesmom slavila rušenje zida, ne bi li sakupili što veći broj poena-
Tako Norvežanin Ketil Stokkan u svojoj “Brandenburškoj kapiji” (Branderburgen tor) peva:
“Pre nego što podelimo
ono što se dogodilo ove jeseni
videli smo čoveka
koji plače od radosti
i otvorenu granicu ka istoku.
Iz okruga skrivenog iza zida
grad podiže veo
sve izgleda kao ranije.
Svi su bili tamo
Morao sam da vidim Brandenburšku kapiju!”
A iako su ih duetski predstavljali Holanđanka Chris Kempers i Jugosloven Daniel Kovač, i iako su bili slabo plasirani (mlako 9.mesto), Nemci su i te kako bili ponosni što su oči kontinenta uprte u njih i što čitava Evropa peva o (njihovom) ujedinjenju.
“Nismo usamljeni,
konačno rušimo nevidljive zidove.
Svi čekaju čudo,
ono se može dogoditi.
Samo se moramo sastati
idite van svih granica”.
I na kraju, kao šlag na torti izlazi baja u belom odelu, sa svojom kultnom grupom Toto Cotugno, diže ruke u zrak i kreće pobednička pesma
“INSIEME UNITE UNITE EUROPE”
“Za tebe zemljo bez granica,
za tebe ispod istih zastava
ti i ja pod istim nebom
i idealima.
ZAJEDNO, UJEDINJENA UJEDINJENA EVROPO”!
Autor teksta: Aleksa Ćelap
0 Comments