Oktobar je mahom rezervisan za obožavanje horor filmova i svih propratnih radnji za plašenje. Mi smo već pisali o domaćim hororima, ali sad smo rešili da skrenemo pogled na drugu stranu straha. Na reklame, dečiji program, crtaće, običan televizijski i filmski sadržaj koji je iz čista mira trigerovao neke stvari u nama za koje nismo znali da su tu, zbog čega na pomen istog i danas počne srce da nam brže lupa i da se preznojavamo. Znate već na šta mislim.

E sad, da se ovo ne bi pretvorilo u tekst koji je nešto kao terapija u kojoj ja pričam šta me je sve od pelena pa do puberteta plašilo, malo sam se raspitao kako kod moje generacije, tako i kod mlađih koji su krenuli da se plaše raznih stvari kad sam ja već bio matora konjina iliti što bi se reklo – momak za ženidbu, pa ću krenuti odatle, tj. od onoga što su mlađi od mene zakačili i zbog čega nisu mogli da spavaju.

Groka

Prvo, svi i svuda pominju određeni entitet iz crtaća Mumijevi, po imenu Groka. Ja se Mumijevih sećam kao nekog politčki korektnog crtaća koji su prodavali našim televizijama nakon 5. oktobra, da bi se deca učila da budu fina i da ne gledaju nasilne scene. Otud mi je čudno da je tu uopšte i bilo prostora za strah, ali koliko sam skontao iz priče (a i bacio pogled na Jutjubu), to je neka senka koja ide okolo i bulji sa nekim osmehom, tako da mogu da razumem strah.

Sunđer Bob

Da, u milion i po epizoda ovog crtanog u kom su se stalno rušile granice kako animacije, tako i priče, zadesilo se i da su se pojavile neke koje su određenim klincima zasmetale i bile nešto opasnije, mahom zbog toga što su se dešavale stvari koje nisu razumeli ili su, jednostavno, drugačije. Pa tako, kad se izmešaju animacija i igrane strukture, to je bilo pre svega strašnjikavo, ali i svakako zbunjujuće. Na više mesta sam čuo da ljudima nisu bile omiljene scene kad Lignjoslav napusti svoj univerzum, odnosno kad se Sendi veverica budi iz zimskog sna.

Selo gori, a baba se češlja

Okej, pre nego što krenete da okrećete očima, cokćete i terate me tamo gde ne treba, poslušajte. Postoje sad već generacije odraslih ljudi koji su odrastali uz ovu seriju koja je, čini se, išla konstantno na RTS-u, i tu je onda Radoš Bajić upakovao neku scenu gde se lik pokojnog Žote pojavi njegovom dvojniku u snu. Obojicu ih glumi Dragan Nikolić. Ako mi ne verujete, uđite u bilo koji klip na Jutjubu ili TikToku sa ovom scenom i čitajte komentare. Doduše, siguran sam da ima i onih kojima je cela ova serija nenamerni horor.

Glava šećera

Iako Glava šećera (kao i kod Radoša Bajića) ima namerne horor elemente, ipak je ovo RTS-ova TV drama rađena po pripoveci Milovana Glišića, o seljaku koji je dužan i koji propada dok se bogate zelenaši i pripadnici vlasti. U celoj toj realističnoj drami krene da mu se priviđa crno dete koje mu, poput kakvog gremlina, jede ovu glavu šećera iz naslova. E sad, to je tehnički običan klinac sa black face-om koji se čak i ne kezi nešto previše u kameru, ali je svakako mnogima iz moje generacije izazivao nelagode. Inače, glumi ga Nemanja Pavlović kog se isto sećamo (ako se sećamo) iz Metle bez drške. Pritom, meni je uvek bila strašnija ona primitivna montaža koja učini da mali nestane. Tako nespretno, bilo je veće iznenađenje i nisam voleo da vidim ovu dramu kad sam bio mali. Sad, iz ove perspektive, sve to deluje dosta naivno.

Vukov ćošak i Čeda Petrović

Ako kažem Vukov ćošak, mnogi neće imati pojma, ali ako kažem: Maksiću! oni koji su odrastali s kraja osamdesetih i u prvoj polovini devedesetih, setiće se školskog programa u kom učitelj Čedomir Petrović sa perikom i buljavim očima prekoreva klinca i uz povike „dva lokvanja oko panja” i „Maksiću”, šalje ga u ćošak. E pa, taj učitelj možda nije trebalo da bude toliko strašan, ali nama kao klincima je vala bio. Taj dečak kad ode u taj ćošak, tad kreće serija i on izmašta ceo svet i druži se sa istorijskim likovima, ali toga se već manje sećamo.

Tata Brada

Bombardovanje je bilo horor samo po sebi, i nije nam bilo potrebno dodatno zastrašivanje, ali smo ga svakako dobijali. Znam mnogo tadašnjih klinaca koje je Tata Brada sa Palme iliti Miki Vujović, koji je tu televiziju i osnovao, plašio dok je, kako kaže pesma Block Out-a, vrteo olovke i iznosio dnevni red. Tip je sedeo kao u nekom mračnom bunkeru sa dubokim glasom i plašio babu tuđim, pa da ne kažem čime, odnosno pretio NATO-u da se neće vratiti ako jednom dođu. Jeste, sama scena je bila parodična i danas svima smešna, ali u kontekstu ’99. kad ti avioni preleću iznad glave i slušaš sirene, a ovaj magarac izgleda kao da je ispao iz horor filma, nije bio naivno za tadašnju već dovoljno istraumiranu decu. 

Reklame za Vojvođansku banku

E sad, ovo je remek-delo domaćeg marketinga i ja sam iskreno uživao svaki put kad se pojave ove reklame, a imao sam nekih 10-ak godina kad su se pojavile. Ali isto znam i one koji su trčali da promene kanal dok Manda pali motornu testeru da bi ošišao Cvijanovića. Reklame je radio Srđan Dragojević, a ekipa je bila iz Lepih sela, pa smo, pored pomenutog Mande, videli i Koju, koji je manijak zubar i Bjelu, koji je obućar koji seče Cvijine prste i iz nekog razloga govori pirotskim akcentom. Crni humor at its best, ali i koje štrecanje.

Cipiripi

I za kraj, nešto moje lično, za šta sam kasnije skontao da ipak nisam usamljen i da su i drugi patili od ove „bolesti”. Kad sam bio baš mali, takoreći beba, mama me je uspavljivala, dok je tata sa familijom gledao fudbal. Ranije su reklame išle za vreme utakmice, taman kad je aut ili nešto, i tako je iz sveg glasa grunula Cipiripi reklama koja je mene probudila uplakanog i long story short, ja sam se narednih nekoliko godina plašio ove animirane veverice visokog glasa čija je reklama trajala nekoliko stotinki, ali tih nekoliko stotinki mi je baš dosta pokvarilo koncepciju gledanja TV-a kad sam bio mali, jer je to čudo iskakalo sa svih strana. Da, treba da napomenem za one koji se ne sećaju, da ova reklama nema veze sa onom kasnijom, gde Cipiripi peva „i” umesto svih samoglasnika, već mislim na onu old school reklamu. Posle sam čuo da je bilo još dece koje je ovaj terorista uznemiravao. A onda sam i nekad u srednjoj iz psihologije učio o malom Albertu kog su neki sadisti plašili dok se igrao sa miševima, da bi se on nakon toga plašio istih tih živuljki, samo da bi oni mogli da napišu knjigu o emocionalnom uslovljavanju. 

Članak Čega smo se sve plašili kad smo bili mali se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Mara kaže da nije brzo kao u filmu, a ja kažem da je to samo zbog raskadriravanja i montaže. Ona, naravno, to već i zna i kaže kako nema šanse da ga ovaj policajac stigne. Meni on izgleda fit i kao da je u formi i zamišljam da negde već ima i drugih koji čekaju na ovog momka iza nekog ćoška, pa će sigurno biti uhvaćen. Ne znam za šta je kriv, ali navijam za njega refleksno, jer ne mogu da zamislim da je neko zbog njega zaista stradao, pa onda ne bi trebalo ni on, logično. Zaključujem da je verovatno neki sitni ulični diler jer se u tom dvorištu vrti tako par momaka iz kraja, pa ih ponekad i vidim sa terase kako podele džoint. Ova pretpostavka ne deluje dovoljno jaka za ovu scenu, ali opet – šta bi drugo trebalo policjac da uradi u ovoj situaciji nego da pojuri svoj plen. Jer, tako je postavljeno, zar ne? Te kazne jesu nekakvi bonusi za njih. Ispravite me ako grešim, ali tako sam čuo kad sam sam bio uhvaćen. S tim da sam se predao i priznao sve, jer lako odbacim taj teret poricanja i laži. Sve je bilo super u stanici tada, inspektor je bio fin i svako je radio samo svoj posao. Ja sa jedne strane, a on sa druge. Strah je u mom slučaju bio zmija bez nogu pa sam veliki deo vremena proveo smejući se, a on je pokušavao da me uozbilji, ali još mislim da to nisu samo odbrambeni mehanizmi, već samo smešne situacije. Valjda je prošlo vreme tih čvrstih ruku od kojih se znoje dlanovi i klecaju noge i odavno su svi ti gore samo neki baloni od helijuma, pa nam i sve govorancije globalno zvuče histerično. Dobrotu trampimo za loše šale – policija u službi pravde.

Nakon što brzo prođemo kroz ničim uzdrmani sistem, sada već okićene, Knez Mihailove, nailazimo na delimično zatvoreni trg kod Kolarčeve. Jasna je veza prethodne i scene protesta pred nama jer igrali smo i mi te jurke prošlog leta. Probao sam blokadu, šetnju i skup, ali nakon nekoliko razočaranja, više me nije radilo. Svelo se nekako sve na to da budem još samo jedno telo koje nije dovoljno jako da odbrani bogznašta tu sve treba braniti, a davati artikulaciju ovoj improvizaciji osećam kao okupaciju demokratije. Slogani mi ne idu i retko me uzbude. Pištaljku nemam, a nešto mi ne da ni da je kupim i podržim profitere. Pa, i to je performans, kao i sve drugo, i deluje naivno da se sve to svede na nekakvu estetsku predstavu, ali zaista ne uspevam da se otrgnem utisku neke dečje igre. Razlika je samo što nas je na ulici tada bilo malo i znali bismo sve likove i, na kraju, igra je mnogo više bila radi igre. Dok ovo, ipak, nije. Ovo su ozbiljni zahtevi sa ozbiljnim razlozima upućeni institucijama od strane odraslih ljudi. Priznajem da mi je taj koncept nedođije mnogo lakše padne, zbog čega ovde i ostajem – pravda bez kazne i zločin bez nagrade. Ali isto tako, i sve češće, stvarnost upliva u moje zalive da vikne kako je sva udobnost ili neudobnost koju zovemo kvalitetom života ozbiljno pitanje. Odavno se ne plašim da nemam sve pa zavrtim tako svakog jutra dan. Energija ima cenu koja se plaća samo onda kada neko želi da živi punijim plućima od drugoga.

U nedelju popodne upoznajem Marinog druga na jednoj od tih šetnji Terazijama. Kažem mu kako mi to zagađenje vazduha ništa ne predstavlja pošto se trudim da ne osetim ni ono mnogo opipljivije. On mi odgovara kako svaki put kada je malo veće završi na hitnom prijemu i aparatu jer je asmatičar. Ne deluje uvređen mojim stavom, a ni ja nisam na taj način korektan jer podrazumevam da niko nikom ne želi loše, samo neki ljudi ne umeju bolje.

Svi smo izvezeni na tom platnu revolucije i rata. Razglabajući opcije života bez ljubavi upuštao bih se vrlo ozbiljno u tu maštariju sebe kao samuraja, nekakvog samotnog ubice koji će jednim udarcem opet promeniti principe. Ali, taj ratnik mi neprestano izmiče, pa ipak upadnem u nešto udobnije. Iskreno se bojim dok gledam sve te slike i znam da nisam jedini i da to traje duže od nas koji smo sada tu i šta sa tim. Okej je igrati svoje igrice koje život znače sve dok puštamo roditelje da rade ono što oni znaju mnogo bolje – šta je to za nas najbolje.

Čujem neretko kako mora krv da se prolije, ali toliko ih je bilo već da bismo bili ovde. I već mi ovo topljenje u aktivizam izgleda kao bljuzgavica iz koje bih da pobegnem. Strah kao pokretač nam valjda svima nedostaje. Svet je oblikovan ljudskim oružjem, a naše cepa i one nedeljive jedinice. Moguće je i da preterujem, ali neko tamo ipak ne može da diše bez aparata i negde se zaista zagađuje i nekome očigledno ništa od toga nije strašno i ne boji se, a u međuvremenu nama je sve. I tako sve dok ne odrastemo, a zapravo češće samo ostarimo, i ne samo da ne odrastemo nego se još i smanjimo. Pokušavam da mislim na sve bez ruganja ikome verujući da se svi, zapravo mnogo više, boje. Samo su sada velike uloge takve – neromantične.

Članak Iskustvo: Strah se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kada odete na putovanje iznenada, putovanje koje niste planirali, niste mu se radovali i niste ga zamišljali, to putovanje postaje posebna vrsta avanture. To je zapravo putovanje kome se u pravom smislu reči – prepustite. Pogotovo ukoliko je u pitanju putovanje koje vam je u potpunosti organizovano, koje uključuje određene obaveze i raspored.

Odlazak u Sevilju obeležila su prijatna iznenađenja, pre svega – u Španiji dan traje do 8 sati uveče. Temperatura od 25 stepeni, palme, drveće pomorandže, sunce, mešavina arapske i katoličke arhitekture, predmeti od plute i šarene pločice na zgradama. Vino prelepo, ljudi veseli, doduše niko ne zna engleski, ali taman prilika da se testira to podsvesno znanje španskog iz perioda kada su španske serije doživele svoj vrhunac popularnosti u Srbiji. I bogami – dobar je to metod učenja jezika da vam kažem!

Na festivalu sam najviše gledala filmove iz kategorije koja se na engleskom zove non-fiction, tačnije kategorije filmova koji su bazirani na istinitim događajima ili dokumentarnih filmova. Dva filma su ostavila poseban utisak na mene, Europa, film italijanskog reditelja o životima migranata koji prelaze iz Turske u Bugarsku i o bežanju jednog migranta od bugarske policije, i Un Cielo tan Turbio, film španskog reditelja o životu ljudi koji žive na graničnim prelazima Venecuele, a koji se uglavnom bave švercovanjem nafte. Oba filma, beskrajno iskrena i tmurna, pokazuju priče neprivilegovanih i za društvo nevidljivih ljudi. Filmove iz ostalih kategorija uglavnom nisam gledala, jer su ovogodišnji regionalni filmski festivali u svoje programe uvrstili skoro sve iste filmove (bravo za region!) pa sam vreme u gradu više želela da posvetim upoznavanju Sevilje.

Na festivalu sam upoznala i divne ljude – mlade reditelje i rediteljke iz Španije i Italije. Međutim, njihove priče i sam odlazak na ovakvo jedno mesto uvek ostavlja jedan minimum gorkog ukusa u ustima. Sevilja, relativno mali grad, je grad koji ima i metro i savršeno urađen plan biciklističkih staza u gradu. Voz kojim sam se vozila iz Sevilje do Malage je voz koji se kreće brzinom od 150km/h. Svi ljudi koje sam upoznala studirali su različitim delovima Evrope – jednostavna mobilnost je privilegija svih članova Evropske unije. Iako smo na festivalu bili jednaki, pogodilo bi me saznanje da nama odavde studiranje u inostranstvu ili odlazak na razmenu nije tako laka, činjenica da pića i taksi koštaju isto u Sevilji i Beogradu, a da su plate neuporedive, ili još gore činjenica da je u Beogradu metro nedosanjani san i da trenutno nemamo voz do Novog Sada jer se pruga radi preko 3 godine. Prosto ne mogu da se ne zapitam (reče Keri Bredšo u meni) – da li je moguće da su zapravo tolike razlike između nas i njih i kako smo došli do toga?

Ipak, pošto ovo nije tekst koji ima za svrhu kukanje ili analizu političkih odluka državnog vrha u prethodnih 30 godina koji predstavljaju odgovor na postavljeno pitanje, vratiću se na tok putovanja.

Od trenutka kada sam saznala da putujem, u mojoj glavi upalila se crvena lampica. Svaka osoba na svetu ima neki iraconalni strah – od zmija, ptica, visine, vožnje liftom, paukova itd. Moj strah je – letenje. Iako sam više puta u životu letela avionom, pred svako putovanje osećam neverovatan nemir. Ovog puta, pošto stvarno propustiti putovanje u Sevilju na festival zbog jednog takvog straha je po mom mišljenju izrazito glupa odluka, rešila sam da se uhvatim u koštac sa strahom. Manično sam čitala tekstove o letenju, funkcionisanju aviona, intervjue sa pilotima, klipove koji objašnjavaju šta su turbulencije i kako nastaju, čitala statističke podatke o bezbednosti aviona. U periodu od nedelju dana pročitala sam sve, sve što sam mogla da nađem što će me ubediti da konačno kažem – bez straha sedam u avion. I naravno – ništa nije pomoglo. Na aerodrom sam stigla u 5 ujutru, let je bio zakazan za 7. Sve vreme sam razmišljala jao šta će meni sada ova neprijatnost, što sebi radim nešto što ne želim. Avion je poleteo tačno u 7 po najgorem, tmurnom vremenu. I naravno bilo je turbulencija. Ali ono što je još gore jeste činjenica da sam morala da se pripremim ne na jedan, nego na dva leta da bih stigla do Sevilje. Dva sata od Beograda do Frankfurta, pa još 3 od Frankfurta do Malage. Pa za četiri dana sve to opet, ali u suprotnom smeru.

Kada sam sela u avion, jedina rečenica koja mi je bila logična iz svih tekstova koje sam pročitala i klipova koje sam pogledala jeste rečenica – bezbedna sam. Neprijatno mi jeste, dam ali ovo iskustvo traje ograničen vremenski period i što je najvažnije – proći će. Tako je i bilo. Nije da sam bila oduševljena ni zvukovima ni trzajima ni skretanjima niti pri pomisli da se nalazim u limenoj kutiji koja leti 11 kilometara iznad zemlje, ali bože moj. Kad su već svi bili tu, bila sam i ja. I to na putu za Španiju.

Dva dana nakon moje stresne vožnje avionom, nalazila sam se u bašti palate Real Alcazar u Sevilji (jedna od lokacija gde je snimana serija Game of TrhonesI) i razgovarala sa svojim novostečenim prijateljem Mateom iz Italije. Gledali smo ljude koji se fotkaju i snimaju i ispričao mi je kratku priču, koja glasi ovako:

Bila jednom tri musketara, Aramis, Portos i Atos. Sa njima je bio i mladi D’Artanjan, najsnažniji, ali najgluplji od svih. D’Artanjan je jednog dana otišao u pećinu koja je imala dva izlaza, i kako bi onesposobio protivnike da prolaze kroz nju, njegov zadatak je bio da baci eksploziv kako bi se deo plafona u pećini srušio te kako neprijatelji ne bi mogli da se kreću kroz nju. D’Artanjan, hrabar i izrazito snažan, bio je veoma samouveren po pitanju ovog zadatka. Ušao je u pećinu, bacio eksploziv i krenuo da beži ka jednom od izlaza iz pećine. Međutim, dok je hodao počeo je da razmišlja o tome, kako je moguće da on hoda? Kako je moguće da se kreće? Shvatio je da nikada pre nije razmišljao o tome – kako on u opšte hoda? Počeo je sve više da razmišlja o kretanju nogu i što je više razmišljao to je bio zbunjeniji. U jednom trenutku toliko je bio zgranut činom hodanja, da više nije mogao da se pomeri. Pomisao o tom mehaničkom pokretu paralizovala ga je. Zbunjen, D’Artanjan nije ni primetio da više nema vremena da izađe iz pećine. Bomba koju je bacio eskplodirala, a on je ostao zauvek u pećini, zatrpan kamenjem koje je palo sa plafona.

Ova priča u potpunosti me je iznenadila- bila je to priča o omiljenom sindromu savremenog mladog čoveka – overthinkingu ili na srpskom – preteranom razmišljanju. U svom strahu od aviona osetila sam se kao zbunjeni D’Artanjan,tačnije kao žena na ivici paralizovanja životnih planova zbog straha izazvanog nerazumevanjem. Žena koja je spremna da odbije dobru priliku jer se nečega plaši, što milioni ljudi rade svakodnevno? Iako sam već napravila taj korak, i bila u Sevilji, ošamarila me je činjenica da je ponekad ipak potrebno da, čak i da je neprijatno, dozvolimo sebi da sebi kažemo ne. Prepustimo se i verujemo da će sve biti u redu. Bilo da je u pitanju strah od letanja, vezivanja (emotivnog), samoće, novog početka, neuspeha ili običnog pauka – ako ga pustimo, možda više neće biti tako strašan. Jer, ako se oslobodimo, možda će nam se desiti nešto baš jako lepo. Kao što je na primer prelepa, sunčana Sevilja!

Članak Skrinšot: Strahovi, sunce i Sevilja se pojavljuje prvo na Oblakoder.

Kako je pesma nastala, govori Ratker:

„U prapočecima Sinestezije, lozili smo se na novi talas i punk. Istraživali smo i kopali, tražili neotkrivene dijamante i demo snimke bendova iz tog perioda. Sinestezija je u svom repertoaru npr. imala obradu Moroni od benda Petar i zli vuci. Više se ne sećam kako sam otkrio grupu S.T.R.A.H, ali me je pesma Mesec nekako oduvek hipnotisala. Dosađivao sam prijateljima i bio zapanjen koliko malo ljudi zna za nju. Takođe mi je od starta delovalo da bi pesmi prijalo okruženje sintisajzera. Mišljenja sam da ona ima taj neki vajb koji imaju i pesme poput Bejbi, bejbi (Davitelj protiv davitelja) i drugi new wave hitovi kultnih filmova tog vremena. Sama po sebi i ova pesma kod mene uvek nekako dođe u vreme Novogodišnjih praznika i već duži niz godina baš u to vreme mi se javljala želja da nešto uradim.”

Pesma je snimljena u kućnom studiju, kako Ratker kaže „od aranžmana, usnimavanja, miksa, masteringa, a ista priča je i sa spotom”. Spot je snimljen telefonom, a glavnu ulogu u spotu ima Marijana Kežunović.

U radu na pesmi posebnu mentorsku ulogu imao je Aleksandar Žikić, pisac i novinar.

Pesmu i spot možete pogledati ovde:

Članak Ratker objavio novi singl se pojavljuje prvo na Oblakoder.