fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Top 10 domaćih filmova strave i užasa

Oktobar je obično vreme kad se nešto više nego drugim mesecima priča o horor filmovima, ali, umesto da se pozabavimo stranim klasicima, hajde da bacimo pogled malo u naše dvorište

25. October 2023

Horor filmovi su se oduvek smatrali anomalijom u našoj kinematografiji. Međutim, nije da ih nije bilo. Ne baš koliko i Žikinih dinastija i ostalih srodnih komedija, ali ispostaviće se da ih ima dovoljno da se sastavi lista od deset najboljih. I deset najgorih, kad smo već kod toga.

Razloga ima nekoliko zašto horor kao žanr nije potpuno prihvaćen kod nas. Prvo, isto kao i sa ostatkom sveta – filmovi strave i užasa i dalje nisu omiljeni žanr kulturne elite i, kao i sa komedijom, autori moraju da se otele ne bi li ih neka ekipa koja dodeljuje nagrade za najbolje prihvatila. Isto je tako bilo i kod nas. Elita koja se pita je temeljila svoja razmišljanja na raznoraznim arty-farty uradcima, i nije je bilo briga za duhove, veštice, vampire i ostale karakondžule. Sa druge strane, kod nas je oduvek, kako na filmu, tako i na TV-u, sve vrvelo od nasilja, gadosti i raznih morbidarija. Počev od partizanskih filmova (zombi tifusari u Vrhovima zelengore, amputiranje prstiju u Igmasnkom maršu), preko užasnih socijalnih drama (Mala i Noć u kući moje majke mi prvi padaju na pamet), pa sve do devedesetih, kad smo gledali direktne prenose sa raznih ratišta. Kada u taj kontekst smestiš bilo koju klasičnu vampirsku priču, sve deluje kao Twilight, a ne kao Nosferatu, tako da horor kod nas nikad nije imao šansu.

Realno je i da to nisu baš najstrašniji filmovi na svetu, ali i da većina nas, ili barem oni koji su imali tu mogućnost da uhvate neke od tih ostvaranja na malim ekranima, nosimo neku vrstu traume od nekog od raznih naslova koje smo ili slučajno pogledali kao klinci, ili su naši roditelji bili dovoljno nenormalni da gledaju Sveto mesto ili Leptiricu ispred nas, kao da to neće ostaviti duboke posledice u našoj psihi i snovima.

Ako ih po prvi put pogledate danas, kao „matori konji i kobile”, realno je da se nećete us*ati od straha, ali i sa druge strane, ako dopustite sebi, pronaći ćete u većini njih neku vrstu satisfakcije, kao da posmatrate artefakt iz nekog drugog vremena, za koji verujete da je imao smisla baš tad. I da ga takvog treba poštovati i voleti.

Naravno, ovakvi filmovi su često korišćeni kao odličan poligon za metafore o društvu, stanju nacije i naroda, pa je tako i kod nas. U tim kombinacijama isplivavali su i neki zaista odlični filmovi. Pa, da predstavimo neke od njih.

Disclaimer: Naravno, ovo je moja lista, ako vam se ne sviđa, to je potpuno ok, jer imate pravo da se ložite i plašite na nešto potpuno drugačije. Ali bi mi isto tako bilo drago da nekom od vas otkrijem nešto iz zaostavštine naše kinematorgrafije. Filmovi su poređani hronološki, ali ne brinite, napomenuću ja već koji mi je najbolji.

Leptirica (1973)

Iako je poprilično egzaktna nauka objaviti koji je to najstariji horor film kod nas, ovu titulu su vremenom osvajala razna imena. Ipak, ono što je bilo zajedničko za sve njih je reditelj – Đorđe Kadijević. Leptirica se relativno često uzima za prvi domaći horor film, što i jeste i nije istina. Jeste, ako uzmemo da je ovo žanrovski 1/1 horor, sa čudovištem i takvom radnjom. Međutim, pre nje, tu su bile i TV drame, Štićenik i Devičanska svirka iste godine, a četiri godine ranije, 1969. su bili Darovi moje rođake Marije, koje dugo niko nije mogao da nađe, dok ga horor fanatici nisu iskopali u nekim RTS budžacima. Ovi filmovi mogu da prođu i kao drame sa horor elementima. Takvi kakvi su, oni su ipak specijalitet za horor frikove, pogotovo one koji se lože na gotik priče i nisu baš za preporuku onima koji vole Final destination.

Elem, Leptirica je priča o prvom srpskom vampiru Savi Savanoviću, ali i mladom paru (Pera Božović i Mirjana Nikolić), kao i devojci Radojki koja sazreva u odraslu ženu i privlači je nešto iz šume. Vremenom vidimo šta je privlači, odnosno šta Radojka postane, a svi vi koji ste gledali ovaj film kad ste bili klinci, sigurno se i dalje štrecnete kad pomislite na ovu leptiricu, to jest vampiricu, ili vukodlačicu ili šta god da je entitet iz ovog filma, pošto je, jelte, pomalo od svega. Većini domaćih horora (pogotovo kod Kadijevića) zajednički je – strah od lepih žena, koje će na ovaj ili onaj način probati da spopadnu i unište glavnog lika.

San Doktora Mišića (1973)

Očigledno je neko na Televiziji Beograd početkom sedamdesetih rešio da uloži nešto više para u gotičke priče strave i užasa, s obzirom na to da su u samo jednoj ili dve godine snimljena čak četiri filma. Tri je imao Kadijević, a četvrtog se prihvatio Branko Pleša i snimio San Doktora Mišića. Kako je i Leptirica nastala po pripoveci Milovana Glišića, i San Dr Mišića nastaje po delu Ksavera Šandora Đalskog. Ljuba Tadić je poneo ulogu doktora iz naslova, koji se useljava u kuću za koju ga komšije upozoravaju da je puna duhova, ali i veza sa četvrtom dimenzijom. Naravno, doktor kao čovek od nauke ne pridaje značaj tim pričama, ali mu se u snu ukazuju mrtva devojka, njegov dvojnik, razne druge spodobe i njihovi pirovi, a onda, kako to obično u horor filmovima biva, san i java gube jasnu granicu. Možda ne toliko strašan film, ali svakako jako vešto snimljen, sa krajnje uverljivim i za to vreme modernim rešenjima, koja ovaj kol’ko-tol’ko nepozant biser svakako preporučuju da mu se da šansa. Da, film je jako dugo bio raritetan specijalitet za horor fanove, ali sad ga imate bukvalno na Jutjubu (kao i devedeset posto filmova sa ove liste). Od istog reditelja postoji i horor Prokletinja, ne toliko dobar u samoj radnji kao San, ali veoma dobro i vešto snimljen, što očigledno govori o talentu za žanr Branka Pleše.

Kičma (1975)

Naj arty momenat na ovoj listi. Ne nužno horor po radnji, koliko po atmosferi i priči. A priča je bukvalno toliko aktuelna danas, da to predstavlja pravi horor. Neobičan smrad se jednog leta širi Novim Beogradom, što žitelje najveće beogradske opštine i solitera tera na svakojake ludosti, ali i samoubistva. U ovom sporom i turobnom filmu Vlatka Gilića, svi su znojavi, prljavi, a i potezi i razgovori im odišu beznadežnošću i depresijom. Da Kičma danas dobije rimejk, ovaj film bi bio dokumentarac. Glavni junak, kog tumači Dragan Nikolić, pokušava da provali odakle, šta je, i kako da zaustavi ovaj smrad, dok se u sporednim likovima pojavljuju glumci za koje nikad ne biste rekli da ćete ih videti u ovakvim izdanjima. Teme zagađenja, otuđenosti, paranoje, besciljnog srljanja u nove tekovine koje ne donose mnogo toga dobrog – sve je to Gilić ispričao pre skoro 50 godina. Samo za one najizdržljivije, ali ne zbog horora, već zbog tempa same radnje.

Izbavitelj (1976)

Ovo je hrvatski film, a kako je Hrvatska u vreme snimanja bila Jugoslavija, svrstaćemo ga, normalno, u domaće filmove. Pritom, stare austrougarske gradnje imaju pogodnu arhitekturu za horor film, pa reditelj Krsto Papić to ovde odlično koristi u priči o mladom piscu koji jedva sastavlja kraj sa krajem i koji vremenom, uz pomoć prijatelja naučnika, otkriva da gradom vladaju pacovi koji se pretvaraju u ljude, i kako to obično biva, ima ih svuda, od uličara do najviših vlasti. To jest, u vlasti ih, naravno, ima najviše. Metafora je očigledna, ali svakako ne smeta, a film se odlično snalazi u svojoj soc-realističkoj postavci, koja najviše podseća na Invasion of Body Snatchers, još jedan film koji je u svom zapletu imao oduzimanje tela da bi se, naravno, progovorilo o društvenom stanju trenutka. Pričali su mi ljudi da su se jako plašili svojevremeno ovih pacolikih ljudi koje možete da vidite u filmu. Teško da ćete imati isti trip ako ga danas prvi put pogledate. Ali bez obzira na to, ovo je svakako jedan od boljih filmova na listi.

Variola vera (1982)

Jedan od filmova koje sam toliko puta gledao kao klinac, da ga na neki način i ne shvatam više kao horor, iako priča o napadu velikih boginja, odnosno nevidljivog neprijatelja za kojeg deluje kao da nema leka i deluje strašno, a i do skoro smo imali priliku da nešto slično gledamo u stvarnim životima. Ipak, reditelj Goran Marković je priču o stvarnoj epidemiji variole vere iskoristio da bi ispričao ponešto o truleži tadašnjeg komunističkog sistema sa, naravno, nekoliko jump scare scena. Tu se možda najviše ističe ložač Mile, kasnije opevan u pesmi Ramba Amadeusa. Ipak, kao što rekoh, toliko puta sam gledao ovaj film, da je najstrašnija scena, po nekom mom mišljenju, ona koja nije horor uopšte. Naime, kad Bogdan Diklić na kraju filma umre jer je zaspao na suncu, jer ga udari kap ili šta već, ta scena me je toliko obeležila, da sam kasnije imao svaki put ogroman strah da ne zaspim na plaži, da mi se se slučajno ne desi isto što i ovom liku.

Davitelj protiv davitelja (1984)

Da, ovo je komedija, ali kako lepo piše na početku filma – komedija strave i užasa. Pa tako, koliko god da je sve namerno kemp i trashy, a naslovni davitelj, to jest Pera Mitić, u stvari jedan Norman Bejts iz Mirijeva, ipak je scena konačnog obračuna Taška Načića i Srđana Šapera odrađena na majstorski horor način, puna krvi i neprijatnosti, i zaslužuje mesto na ovoj listi. U kultnom ostvarenju Slobodana Šijana sve puca od crnog humora, a Beograd osamdesetih je jedan drugačiji Beograd, jeziviji, kako ga je malo ko slikao do tad. I da, ovaj film je Kinoteka skoro restaurirala pa smo mogli da otkrijemo koliko boja zaista ima. Mnogo pre Džokera Hoakina Finiksa, Taško Načić je glumio psihopatu koji postaje zvezda podzemlja jednog bolesnog grada.

Već viđeno (1987)

Da sam rangirao filmove, ovaj film Gorana Markovića bi se našao na ubedljivom prvom mestu. Da ga reditelj nije snimio ovako kako jeste, ovo je mogla da bude još jedna depresivna drama o životu u Jugoslaviji, ali kroz ovaj film provejavaju uticaji Polanskog, Arđenta, pa i Kjubrikovog Isijavanja, ako posmatramo stepen ludila koje polako nagriza glavnog junaka kog tumači Mustafa Naderević. I zaista, skandal će biti ako ovaj veliki glumac jednog dana bude upamćen po onoj lakoj komercijalnoj komediji (da ne kažem nešto grublje) Lud, zbunjen, normalan, a ovaj mali čas glume ostane zaboravljen. Profesor klavira kog polako kroz život u SFRJ pritiskaju svi mogući faktori, od greha roditelja, preko nove vlasti koja dolazi, guranja u stranu i maltretiranja sredine, konačno puca kad se pojavi – pogađate, lepa devojka koja ulazi u njegov život i koju glumi Anica više nego Dobra. Remek-delo koje nije za svakoga, ali oni koji će ga voleti (kao ja) držaće satima slovo o njemu.

Krvopijci (1989)

Kao i kod Šijana i Davitelja, ali na mnogo, mnogo slabijem nivou, ova vampirska komedija Dejana Šoraka nosi sa sobom dovoljno simpatičnih komedijaških minijatura, ali i izgled glavnog vampira kao iz spota za neki 80’s bend poput Duran Duran ili Spandau Ballet. Film počinje tako što se dotični vampir (Maro Martinović) pojavi kod psihijatra (Danilo Lazović), koji u početku pomisli kako je ovo samo još jedan od pacijenata, ali vremenom postane opsednut vampirom, jer se, naravno, plaši da će mu ovaj, po starom vampirskom običaju, obrlatiti ženu. Tu se još pojavi i niz opskurnih likova koji ipak film vuku u pravcu narodske komedije, a ne gotičarske priče. I, naravno, s obzirom na to da su u pitanju kasne osamdesete, dobijamo i lagani politički komentar za kraj.

Sveto Mesto (1990)

Nisam se dugo kretao u krugovima horor fanova, pa ne znam koliko je uvaženo mišljenje ovo što ću sad reći, i oprostiće mi fanovi Leptirice, ali Sveto mesto je ubedljivo najbolji Kadijevićev horor, kako po priči, tako i po režiji samih horor scena. Ili to, ili sam ja prvi put ovaj film gledao u formativnom periodu, pre škole, pa je scena u kojoj Mira Banjac jaše Dragana Jovanovića i dalje nešto najstrašnije snimljeno na ovim prostorima. Po pripoveci Nikolaja Gogolja, Jovanović glumi mladog bogoslova koji na putu prespava kod pomenute Mire Banjac, koja ga uzjaše, on je ubije, a ona se pretvori u, pogađate – lepu devojku. Kad se vrati kući, mladi bogoslov dobije zadatak da provede sa mrtvom mladom devojkom tri noći čitajuči molitve. Naravno, pošto je horor, ne moram da pominjem da devojka nije baš skroz mrtva. Film je, kao i većina Kadijevićevih filmova, skoro restauriran, pa je sa novim bojama i osvetljenjem dobio i nove nijanse horora.

TT Sindrom (2002)

Verovatno najgori film na ovoj listi, ali i jedini slešer i ne računajući ove nove (još gore od njega) domaće filmove sa zombijima i sirenama ubicama, jedini od modernijih koji svoju priču ne zasniva na gotici, pripovetakama 19. veka, niti metaforama o propasti pojedinca u Jugoslaviji. Ne brate, ovo ti je full on klanje, sakaćenje, sa nekoliko omaža domaćem hororu (u filmu se pojavljuje Džemail Maksut koji glumi i kliconošu iz Variole vere), par „smješno hehe” poskočica, i naravno Dragog Hadži Tošića, koji će uhvatiti beogradskog krokodila. Na Kališu u javnom WC-u, par mladih se nalazi ne bi li kupili kokain za žurku, ali naravno, biće terorisani od strane manijaka, ubice sa satarom. Lo – fi stil koji deluje kao da je u film uloženo dvadesetak dolara donekle ipak i pomaže celom ugođaju, da sve bude prljavije i bolesnije.

Utisak koji nije na listi : Srpski film (2010)

Omražen od mnogih i voljen od, pa manje od mnogih, ali znam zasigurno da ima fanove, Srpski film je baš, baš preterao, iako sam sâm koncept oduvek razumeo. U teoriji. I zaista, film kao takav je inspirisan užasnim nam delovima domaće kinematografije, odakle dolazi i ime. Film je probao da se na jako bolestan način zabavi na račun svega lošeg u jako lošim dramama i komedijama, pritom kao glavno oružje koristeći filmovanje srpskih psovki, zarad šoka i horor efekta. Sve one scene, da ih ne pominjemo sad, kojih ste se grozili (ako sto ga uopšte i gledali) nalaze se u vokabularu, skoro pa svakodnevnom, kad besni poželite nekog da častite. Od u oko, do deteta od kilo, pa na dalje. E sad, to što, kad sve to vidite nabacano jedno za drugim ume da bude mnogo, i to je potpuno razumljivo. Ona priča koju su autori gurali u inostrantvu kako je sve to politička poruka o tome šta je vlast devedesetih radila narodu, ne pije toliko vodu. Ipak, kako nam je jedan od autora filma Aleksandar Radivojević rekao u skorašnjem intervjuu, u vezi sa nastajanjem njegove emisije Šok koridor: „Osećaj potpunog beznađa i bezizlaznosti u našoj profesiji formirao je anarhičnu rezignaciju i otrov koji je sve vreme šibao iz Šok Koridora i trebalo je da ima katarzično dejstvo”. Očigledno je isti taj otrov šibao i dok se pravio Srpski film.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *