Prva sezona uspešne postapokaliptične serije The Last of Us emitovana je pre dve duge godine i najzad imamo priliku da pogledamo nastavak. Tokom pisanja ovog teksta emitovane su tri od sedam epizoda, ali to je dovoljno da naslutimo šta nas čeka do kraja druge sezone. Pa, hajde da vidimo!
Serija The Last of Us je televizijska adaptacija istoimene dvodelne video-igre. Prva sezona obrađuje događaje iz prve igre, dok je radnja druge igre podeljena na drugu i treću sezonu. Prva sezona se izrazito verno držala radnje prve igre, a druga nam pored doslovno prenetih scena iz igre prikazuje i aspekte koje u izvornom materijalu ne vidimo.
To su infrastruktura grada Džeksona u kojima naši protagonisti sada žive, njihova svakodnevica, bitka iz druge epizode, ali i generalno sporiji tempo pripovedanja. Junaci, osim za dešavanja koja pomeraju radnju unapred, imaju vremena i za to da razmisle u tišini o dobrim i lošim stvarima koje su im se dogodile. U igri bi ovakva refleksija bila antiklimaktična jer je akcenat na akciji.
Nekima će možda biti dosadno da gledaju kako meštani raspodeljuju resurse, uređuju svoju zajednicu ili kako idu na psihoterapiju, ali upravo ovakve scene doprinose uverljivosti prikaza distopičnog sveta u kome ljudi moraju da se zaštite od zombi virusa kako znaju i umeju.
Ebi, novi lik i nova opasnost za Džoela i Eli – samo im je još ona falila!
Glavna tema i pokretač radnje druge igre je osveta. Isto je i sa drugom sezonom serije. Junake Džoela (Pedro Paskal) i Eli (Bela Remzi) sustižu posledice odluka koje su donosili u prvoj sezoni. Osim toga što su od početka druge sezone u konfliktu jedno sa drugim, oni ne znaju da su u konfliktu i sa novom junakinjom Ebi (Kejtlin Diver). Ona želi da se osveti Džoelu za ono što je učinio njenoj porodici da bi spasio svoju – u bolnici, na kraju prve sezone, ubio joj je oca i desetinu drugih ljudi kako bi održao Eli u životu.
Osim sličnosti u imenima, postoji jasna paralela između Ebi i Eli (ćerke koje žele da osvete/zaštite očeve), a autori igre i serije (Nil Drukman i Kreg Mazin) dodatno nam nagoveštavaju njihovu sličnost time što nam prikazuju i Ebinu perspektivu. Ključne događaje u drugoj sezoni ne vidimo samo iz Eline i Džoelove perspektive, već i iz perspektive „druge strane“, a to je Ebi.
U igri ovo ide korak dalje jer ne samo da igrači mogu da vide ono što Ebi vidi, već i da igraju kao ona, što ih navodi da doslovce preuzmu njenu tačku gledišta. Ovo je odličan postupak kojim se nadograđuje poruka iz prve igre tj. sezone.
Jedna od glavnih poruka prve sezone je da u svetu serije The Last of Us nema osobe čistih ruku. Svi koji su preživeli morali su skupo da plate taj svoj opstanak. Bilo da je u pitanju laganje, krađa, povređivanje, ranjavanje ili ubistvo, svaki lik je morao da uradi barem nešto od toga kako bi sačuvao svoj ili život voljenih. A neki, kao Džoel i Eli, morali su da urade sve od toga.
Postavlja se pitanje vredi li živeti u svetu koji svakog dana otkida po malo od ljudskosti naših likova. Prva sezona nam poručuje da ipak vredi, dok god je moguće da junaci grade odnose koji im kroz ljubav vraćaju deo izgubljene ljudskosti.
Dina i Eli pumpaju, u inat svima koji su kritikovali igre i seriju zbog „woke“ kulture
Prve tri epizode druge sezone nagoveštavaju da ćemo u narednom periodu gledati likove koji su spremni, čak i više nego pre, na svakakva zverstva kako bi odbranili one koje vole. Neki gledaoci su sigurno zauzeli stav da su Džoel i Eli na pravoj strani, a svi ostali na pogrešnoj, ali treba se podsetiti toga koliko je Džoel ljudi ubio i na kakve sve načine, a i toga da ni Eli nije mnogo bolja od njega.
Dakle, u ovoj seriji (a i igri) niko nije apsolutno zao ili dobar, svi su i dobri i zli i rade doslovce sve da odbrane svoje. Prirodno je da će nam Džoel i Eli biti draži jer ih pratimo duže (ovo u igrama važi još više jer možete da kontrolišete oba lika), ali ne možemo da odbacimo Ebinu poziciju kao apsolutno nerazumljivu. (Kreg Mazin je otvoreno naziva antijunakinjom, a ne zlikovcem.)
Zašto bi Ebino pravo na miran život sa porodicom bilo manje važno od Džoelovog ili Elinog, i obrnuto?
Autori serije su se potrudili da nam pokažu da Ebina želja za osvetom nije manje ili više opravdana od Džoelove, Eline ili nečije druge. U ovakvom svetu bez zakona, svi su jednako slobodni da kroje svoje zakone, na sopstvenu sreću ili žalost.
Ne možemo da budemo na strani isključivo jednog lika jer nijedan lik nije apsolutno u pravu. I upravo se ovim postupkom The Last of Us izdvaja od drugih serija istog žanra. Kao u grčkoj tragediji (ali bez zakona/bogova), možemo da sagledamo poziciju svakog lika i da uvidimo gde je zgrešio, a gde su se ogrešili o njega.
Gejl, najzauzetija (i jedina) psihoterapeutkinja u Džeksonu koja šljoka viski kako red nalaže
Druga sezona je na istom visokom nivou produkcije kao prva. Scenografija, režija, gluma, montaža, vizuelni efekti, zvuk – sve je cakum-pakum. Tempo kojim radnja teče podseća na druge popularne serije iz HBO kuće. Nakon sporije uvodne epizode, sačekala nas je izuzetno uzbudljiva druga epizoda koja po velični i važnosti događaja podseća na zlatne dane Igre prestola.
Dalje, iako Bela Remzi izgleda previše infantilno za ono što čeka Eli do kraja, to ipak ne deluje kao najveća opasnost po seriju. Ono što na osnovu prve tri epizode deluje kao najveća potencijalna opasnost je da bi trka za osvetom mogla da nadjača one dobre strane ljudskih odnosa među karakterima.
U prvoj sezoni akcenat jeste bio na nasilju, ali i na ljubavi koja to nasilje motiviše, kao i na Elinom imunitetu i potrazi za lekom. Uprkos zbližavanju Eli i Dine (Izabela Mersed) na početku druge sezone, nada koju nudi ljubav pada u drugi plan. Takođe, Eli krije svoju otpornost na virus, pa se time sprečava bilo kakav napredak u potrazi za spasom čovečanstva.
Kako kaže Džoelova terapeutkinja Gejl (legendarna Ketrin O’Hara) u trećoj epizodi druge sezone, neki ljudi se ne mogu spasiti. Videćemo da li će na tome ostati ili će nas scenaristi ipak iznenaditi
0 Comments