fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

The Last of Us: Voli prije smrti

Zašto serija koja izbegava zombije važi za najbolju seriju o zombijima do sada?

20. March 2023

Mislim da nije bilo srećnije osobe od mene kada sam čula vest da će se serija The Walking Dead (Okružen mrtvima) najzad završiti, posle 11 sezona emitovanja i ko zna koliko sahranjenih živaca preživele publike. Iako sam prestala da gledam tu priču o zombi postapokalipsi napola pete sezone, do dana današnjeg ne mogu sebi da oprostim što nisam odustala ranije. Zato sam bila prilično obazriva prema novom zombikaliptičnom pokušaju The Last of Us (na HBO Max nema srpskog prevoda naslova), televizijskoj adaptaciji istoimene video-igre iz 2013. godine, čija se prva sezona okončala prošle nedelje. Ali ispostavilo se da je moja skepsa bila preterana jer se TLoU ne samo pokazala kao vrhunska serija sa temom (zombi) postapokalipse, već i kao izuzetno dobra TV serija nevezano za žanr. Ima mnogo razloga za to, ali najvidljiviji od njih je to što zombija u ovoj drami skoro pa i nema. O čemu onda govori serija o zombijima ako ne prikazuje zombije?

Konkretno: o četrnaestogodišnjoj Eli (Bela Remzi) i pedesetšestogodišnjem Džoelu (Pedro Paskal) i njihovoj potrazi za naučnicima koji rade na leku protiv zombi infekcije. Manje konkretno: o svemu. Koliko je lako da se čitav svet uruši usled pandemije (u TLoU univerzumu, gljiva kordiceps je zaslužna za pojavu zombija, ali u početnim epizodama nije teško uočiti paralelu sa širenjem kovida; posebno je zastrašujuća scena u drugoj epizodi kada jedna doktorka savetuje bombardovanje čitave Džakarte), koliko toga što nas čini ljudskim bićima zavisi od prisustva i podrške drugih a koliko od nas samih, koliko je teško preživeti u okolnostima borbe za svaki korak, a još teže voleti. Uz to, naravno da i ova serija o zombijima govori o otuđenosti savremenog čoveka, te su zombiji prosto metafora za sva zla koja se na nas svakodnevno okomljavaju, a pravi živi leševi smo u stvari mi sami jer branimo sebi da osećamo svet do kraja, čime dopuštamo sebi da umremo prije smrti. Dakle, ovo je uobičajena poruka svih sadržaja datog žanra, s tim da kada Eli u jednom od retkih momenata introspekcije naglas kaže šta je njen najveći strah (spojler: da će ostati sama na svetu), to kratko priznanje je toliko upečatljivo i na pravom mestu postavljeno, da publika ne samo da se plaši zajedno sa njom, već isti taj strah može da osvesti i u sebi. Ako se samo ovlaš osvrnemo na The Walking Dead, setićemo se da godine i godine lupetanja tamošnjeg protagoniste Rika Grajmsa (Endru Linkon) nisu mogle da postignu ni 5% ovog efekta. U čemu je onda caka? U tome što autori TLoU insistiraju na razrađenoj karakterizaciji. Serija (kao i igra) ima samo dvoje protagonista koji zajedno idu kroz svet i sreću, ostavljajući za sobom sve druge likove. Zato Džoel i Eli mogu da ostvare tako jaku vezu jedno sa drugim, kao i sa publikom, kroz samo devet epizoda. Niko drugi se ne zadržava dovoljno dugo da bi tu vezu ugrozio.

Pedro Paskal kao Džoel i Bela Remzi kao Eli

Koautori TLoU su Kreg Mazin (pre ovoga je radio na odličnoj mini-seriji Černobilj) i Nil Drukman (tvorac video-igre), te možda i ne čudi što su zajedno uspeli da proizvedu izuzetno kvalitetnu narativnu strukturu koja je pritom ostala verna izvornom materijalu. Ali ono na čemu sam im najviše zahvalna je to što su glavni pokretač radnje — zombije — prilagodili televizijskom mediju. Tako tenzija od sveprisutnih zombija koja se oseća u igri (i koja je za tu vrstu sadržaja primerena jer igrač kontroliše akcije junaka i može da bira kako će se suočiti sa neprijateljima), u seriji opstaje upravo u njihovom odsustvu. Zombiji u TWD su vrlo brzo izgubili svoje zastrašujuće/preteće osobine jer su autori počeli da ih tretiraju kao puke štetočine, ili još gore, kao rekvizite. Međutim, Mazin i Drukman bili su pametniji. Kada je u pitanju neinteraktivan sadržaj, napetost se najbolje održava kroz princip manje je više. S obzirom na to da u nekoliko epizoda zombija uopšte i nema, scene u kojima se pojavljuju ostavljaju mnogo veći utisak na publiku i zapravo verujemo da su junaci u pravoj opasnosti i da će svaki susret sa neživima ostaviti posledice – kako na junake, tako i na nas.

Nisam igrala TLoU, ali odgledala sam snimak cele igre na Jutjubu. Ono što me je najviše šokiralo jeste to koliko je ključnih scena zapravo skoro potpuno preneseno iz igre u seriju, uključujući i muziku. Uprkos tome što su me neke igre (npr. Ghost of Tsushima) oduševile u prethodnih par godina, prosto nisam očekivala da priča deset godina stare video-igre može da bude na toliko visokom nivou. Ono što su za mene najbolji momenti u seriji (celokupna peta i sedma epizoda: posebno Džoelovo pucanje sa prozora, razgovor između Eli i Sema, igranje Mortal Kombata na arkadnoj mašini; kao i ponovni susret Eli i Džoela u osmoj epizodi), zapravo su samo preuzeti iz igre, uz odgovarajuće intervencije na planu tempa pripovedanja i širenja konteksta — u igri se sve prebrzo dešava, a serija zahteva više vremena da se konflikti zakuvaju i svet izgradi. Dakle, pravo iznenađenje, bar za mene, ne krije se u tome koliko je serija uspela, već u tome što je industrija video-igara toliko napredovala da može da iznedri intrigantne priče i umešne transmedijalne autore.

Pedro Paskal glumi i u seriji The Mandalorian, u kojoj njegov lik brine o svemirskom siročetu

A šta kažu dugogodišnji ljubitelji video-igre? Njima najviše smeta inkluzivnost koju smatraju isforsiranom i zbog koje im je serija previše woke. I zaista, TLoU obiluje inkluzivnošću ne samo ispred (likovi različitog etničkog porekla, sa invaliditetom, ženski likovi koji u igri ne postoje, višekratno osvrtanje na problem menstruacije u postapokaliptičnim uslovima, itd.), nego i iza kamere (šestu epizodu režirala je Jasmila Žbanić: neuobičajeno je videti eks-ju reditelja, a još ređe rediteljku, u Holivudu). Vernim fanovima igre ipak najviše smeta to što se u čak dva navrata govori o kvir odnosima, te su te epizode zasuli negativnim ocenama. Zanimljivo je da su obe ove epizode zasnovane na događajima iz igre, s tim da treća (tzv. departure epizoda, koju mnogi TV kritičari smatraju najboljom u celoj sezoni) oslikava istoriju odnosa koji se u igri pominje samo usput, dok nam sedma epizoda predočava priču iz igre (zapravo iz dodatka TLoU: Left Behind) maltene kadar po kadar. Prema tome, ovakvim zamerkama nema mesta. Ali to ne znači da je serija sama po sebi savršena. Prve dve epizode su sporije i zahtevaju više strpljenja u odnosu na ostale, osma nas upoznaje sa antagonistom koji deluje izuzetno neuverljivo (ovo mi je ujedno i najslabija epizoda), a deveta epizoda čini se prilično zbrzano.

Ipak, sve mane padaju u vodu kada na površinu ispliva najveći adut ove serije, a to je njeno preispitivanje koncepta ljubavi. TLoU je ovime na tragu druge dve postapokaliptične serije HBO produkcije – The Leftovers (Ostavljeni) i Station Eleven (Stanica jedanaest) – pri čemu mislim da je prva još uvek neprevaziđena, a druga previše hermetična i često pretenciozna. Nego, kakve sad veze ima ljubav sa zombijima?

I zombi bi zaplakao!

U svetu u kome ljudi padaju kao pokošeni iz epizode u epizodu, pravo je čudo što iko od likova ima ikakvih kapaciteta da brine o drugoj osobi. Još je veće čudo kada se uspostave odnosi uzajamne ljubavi. Serija nam daje nekoliko primera partnerskih odnosa, ali veći akcenat stavlja na porodične odnose (posebno između braće i sestara), dok je najveći akcenat na odnosu Džoela i Eli i ljubavi između (surogat) roditelja i deteta. Ovaj odnos se razvija tokom svih devet epizoda da bi najzad kulminirao u poslednjoj, kada (blagi spojler) Džoel otkriva da mu je briga i ljubav prema Eli dala nadu i novu šansu za život. Način na koji Džoel to Eli daje do znanja odlično je konstruisan. U skladu sa svojim karakterom, on ništa ne kaže otvoreno, već izokola nagoveštava da ga je Eli spasila/zacelila. Ima tremu da kaže koliko mu Eli znači, a sa njim i gledaoci. Ne pamtim da li sam u skorije vreme videla dirljiviju scenu, svakako ne u ovom žanru.

Međutim, mogućnost ljubavi u postapokaliptičnim uslovima nije nešto što autori uzimaju zdravo za gotovo. Oni nam pokazuju i naličje ljubavi u ovom surovom svetu. Imamo priliku da vidimo dokle su ljudi spremni da idu da bi spasili voljenu osobu, pa i po cenu kršenja viših načela. Da li je opravdano naškoditi drugima da bi se zaštitila voljena osoba? Da li je u redu ubiti jednu osobu ili je u okolnostima gole borbe za opstanak dozvoljen veći broj žrtava? Da li nekoga volimo više ako zbog te osobe ubijemo više ljudi? Gde je granica i da li uopšte postoji? Takođe, veliko je pitanje da li bi se ikakva bliskost uopšte razvila između Džoela i Eli da oni nisu toliko usamljeni (on je otac koji je izgubio dete, a ona siroče) i da im životi nisu u svakodnevnoj opasnosti. I autori nam ne daju da ovo pitanje izgubimo iz vida.

(Slede spojleri o petoj i devetoj epizodi.)

Eli i Sem (Kejvon Vudard) čitaju strip u kome je glavna uzrečica „izdrži i preživi“ („endure and survive“)

Gotovo odmah nakon Džoelove nežne izjave ljubavi u poslednjoj epizodi, scenaristi nas maltene ošamare scenama u kojima Džoel spasava Eli tako što usput pobije gomilu ljudi. Gledajući ovo, ne možemo a da nemamo pomešana osećanja. Sa jedne strane želimo da protagonisti prežive, a sa druge strane – po koju cenu? Autori serije uvode ovu problematiku već na polovini sezone, u petoj epizodi. U njoj dolazi do, u izvesnom smislu starozavetnog, sukoba između Henrija (Lamar Džonson) i Ketlin (sjajna Melani Linski), vođe pokreta otpora u Kanzas Sitiju (u igri ovoga uopšte nema). Henri je ubio Ketlininog starijeg brata kako bi obezbedio terapiju za svog mlađeg brata Sema (Kejvon Vudard) koji je oboleo od leukemije, i Ketlin želi da im se osveti po principu oko za oko, zub za zub. Tokom njihovog suočavanja, Ketlin postavlja izuzetno važno pitanje: da li je život njenog brata bio manje vredan od života malog Sema? Onda zaključuje da je Sem možda prosto trebalo da umre jer i deca umiru. Šta Sema razlikuje od druge bolesne dece? Ovo je ključna scena čitave sezone jer možemo da razumemo motivaciju obe strane i jasno je da niko tu nije apsolutno dobar lik – osim dece (očigledna je paralela između Sema i Eli). I Henri i Ketlin su spremni da ubiju za porodicu. Ljubav koju osećaju je na kraju ipak posesivna i sebična, i pretpostavljam da svako od nas može da razume njihove postupke. Ovo sučeljavanje anticipira krvavi pir iz poslednje epizode: Džoel spasava Eli od smrtonosne operacije potrebne da bi se napravila vakcina protiv kordicepsa. Koliko god da ta operacija zvuči sumnjivo i kao nekakva bedna prevara, Džoel ne samo da ubija silne nesrećnike, već time što bira da spase Eli, ujedno bira i da ne spase čovečanstvo. Ali još važnije od toga, ni doktori ni Džoel ne dozvoljavaju Eli da napravi izbor – ona leži bez svesti. Obe strane odlučuju umesto nje, kao što Henri odlučuje umesto Sema. Biti voljeno dete u svetu TLoU je i slamka spasa, ali i teško breme.

Koliko je Džoelov masakr (ne)opravdan ostaje na gledaocima da (ne) odluče, ali ovakav razvoj događaja odlično priprema teren za sledeću sezonu: da li će Eli biti zahvalna Džoelu ili će mu u nekom trenutku zameriti na tome što je uradio – navodno za nju, a u stvari za sebe, zbog krivice koju oseća još od smrti svoje ćerke? Sigurna sam da odgovor neće biti jednostavan i nadam se da nećemo predugo čekati da ga vidimo. Endure and survive!

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *