Svaka generacija žena, odrastajući, naviknuta je da sluša iste savete: ne prolazi sama kroz park, ne vraćaj se kući kasno, ne ulazi u lift sa nepoznatima, izbegavaj neosvetljene ulice. Jer, silovanja i drugi vidovi seksualnog uznemiravanja se, kako nas uče, događaju na mestima gde „pristojne žene“ ne zalaze. To su slepe ulice, parkinzi na obodima gradova, napuštena gradilišta, haustori posle ponoći. U tim scenarijima, žena je sama, a nasilnik je stranac. Dovoljno je izbegavati „takva mesta“ i „takve ljude“, pa će, navodno, sve biti u redu. Ako si smerna, ako se paziš, sigurno se neće desiti – tebi.
Stvarnost, ipak, ne izgleda uvek tako. U pričama žena koje su preživele seksualno nasilje i u sudskim spisima koja svedoče o njima, nasilnik neretko ima ime, prezime i broj telefona u njenom imeniku. To je neko s kim je bila u vezi, s kim ima decu, neko ko je kolega sa posla, drug s faksa, prijatelj prijatelja, starija osoba od poverenja. Umesto „filmske” scene napada, češće se radi o situaciji u kojoj neko odluči da je njegovo „hoću“ važnije od njenog „ne“, izrečenog ili prećutanog.
Ono što se prenebregava i ostavlja po strani kada govorimo o silovanju jeste pristanak. Da li je preživela zaista imala slobodu da kaže „ne“? Da li je „nije rekla ništa“ isto što i „pristala je“? I na koji način Zakon definiše krivično delo koje sudovi treba da prepoznaju i kvalifikuju kao silovanje?
Bez borbe nema nasilja
Važeći Krivični zakonik Republike Srbije polazi od definisanja silovanja kao polnog odnosa ili sličnog čina koji je izvršen uz upotrebu sile, ozbiljne pretnje ili iskorišćavanje nemoći osobe koja se brani. Ako je bilo sile, onda je jasno da pristanka nije bilo, a ako sile nema, pitanje pristanka ostaje negde između redova.
Pored silovanja, zakon poznaje i čitav niz drugih krivičnih dela: nedozvoljene polne radnje, polno uznemiravanje, obljubu nad nemoćnim licem, zloupotrebu položaja, dela prema maloletnicima… Na papiru, ta klasifikacija deluje kao pokušaj da se što preciznije opišu različite situacije i stepeni odgovornosti. To dovodi do hijerarhije u kojoj je „pravo“ silovanje i dalje rezervisano za situacije sa jasnom fizičkom silom, vidljivim povredama ili potpunom nemoći da se pruži otpor. U praksi, međutim, te klasifikacije nisu toliko jasne i odvojene, često se prepliću i nije ih lako dokazati.
Rasprava o uvođenju posebnog krivičnog dela „obljuba bez pristanka“ poslednjih meseci osvetlila je taj problem široj javnosti. Kroz dva kruga javne rasprave „obljuba bez pristanka“ je prošla put od posebnog, blažeg krivičnog dela do toga da bude uključena u samu definiciju silovanja. U prvom nacrtu, Ministarstvo pravde je predložilo da se uvede novo delo (član 178a KZ) uz obrazloženje da je to korak ka usklađivanju sa Istanbulskom konvencijom, čija je Srbija potpisnica još od 2012. godine.
U drugom krugu javne rasprave usledila je snažna reakcija ženskih organizacija, pre svega Autonomnog ženskog centra, ali i drugih udruženja i inicijativa, kao i pravosudnih organa. Zajednički imenitelj svih primedbi bio je da je neprihvatljivo da seks bez pristanka bude tretiran kao blaži oblik silovanja, jer se time potcenjuje težina seksualnog nasilja i odstupa od standarda Istanbulske konvencije, koja traži da svaka nedobrovoljna obljuba bude obuhvaćena pojmom silovanja, bez obzira na fizički otpor. Ministarstvo je na kraju te primedbe prihvatilo.
Prema rečima Vanje Macanović, advokatice i članice Autonomnog ženskog centra, Srbija i dalje ima zastarelu definiciju silovanja prema kojoj se zaboravlja da postoje žrtve silovanja koje su, upravo zato što su pružale otpor, bile ubijene u pokušaju da budu silovane ili tokom silovanja.
„Psihologija i neurobiologija su pokazale da svako od nas, kada se nađe u opasnoj situaciji, može da reaguje na 3 načina – da se bori, da beži ili da se zaledi. Žrtve silovanja, posebno one mlađeg uzrasta, se najčešće zalede tokom silovanja, te im se onda ne veruje da nisu pristale na seksualni odnos”, objašnjava Macanović.
Krivično delo „obljuba bez pristanka“ je obrisano kao poseban član, a njegov sadržaj unet je u prvi stav krivičnog dela silovanje.
Silovanje je zločin, a ne senzacija
Tema seksualnog nasilja, posebno silovanja, u sredini kao što je Srbija, pripada kategoriji tabu tema koje dolaze u javnost tek u situacijama poput pomenutog predloga izmene zakona ili kroz senzacionalističko izveštavanje o slučajevima koji se posmatraju kao atrakcija. U medijima se tako silovanje umanjuje, nazivajući se zločinom iz strasti. Ovakav jezik i odnos prema silovanju najčešće krivicu stavlja na žrtvu, umesto na počinioca, potpuno izokrećući činjenicu koja je nedvosmisleno jasna – osoba koja je doživela silovanje nikada nije kriva i ničime to nije zaslužila. Ono što je duboko integrisano i u društvo, i u medijski jezik i u pravni sistem jesu zablude koje pravdaju počinioca zločina, kao što su narativi da je „silovanje posledica nekontrolisanih seksualnih nagona koje ima silovatelj” ili da je „osoba sama izazvala silovanje”, „tražila je to što je dobila” zato što se „ponašala ili je izgledala zavodljivo, zato što je bila nepažljiva, pijana, drogirana” itd.
Prema rečima Milene Vasić, programske direktorke Komiteta pravnika za ljudska prava (YUCOM), jako je važno kako se govori u javnom prostoru o nasilju, ali je jako važno i da se inače ne koristi jedan stereotipni narativ u kojem su žene te koje su manje vredne, već da se žena tretira kao ravnopravan građanski i politički subjekt.
Kako je objašnjeno u priručniku AŽC-a – „Silovanje nije čin strasti i neizdržive seksualne želje. Silovanje je čin nasilja, dokazivanja moći i kontrole, a ne seksualnosti. Silovateljev cilj je da ponizi ženu i da joj potpuno oduzme ličnu moć. Silovanja su uglavnom unapred planirana i izvršena od strane nepoznatih lica ili poznanika, onda kad se za to ukaže prilika.” Dakle, ono što je centralno jesu moć i kontrola, pa je veoma važno, upravo zbog toga, ne banalizovati ovu vrstu veoma ozbiljnog i svirepog zločina.
„Savršena priča” i jaz sa traumom
Kako bismo probale da bolje razumemo način na koji pravni sistem presuđuje, za potrebe ovog teksta analizirale smo više od šezdeset pravnosnažnih presuda Apelacionog i Vrhovnog suda u krivičnim postupcima za silovanje i druga krivična dela protiv polne slobode. U fokusu su bile presude u kojima je sud detaljnije obrazlagao razloge za osuđujuću ili oslobađajuću odluku, jer upravo u tim obrazloženjima postaje vidljivo kako sud razume pristanak, otpor i ponašanje oštećene.
U presudama koje su donete od strane Apelacionih sudova i Vrhovnog suda Republike Srbije u periodu od 2019. godine do danas, uočen je šablon da, kada su pitanju slučajevi za koje ne postoje konkretni dokazi osim iskaza osobe koja je doživela silovanje, ti slučajevi bivaju veoma lako oborivi na sudu, jer ne uzimaju u obzir stanje u kome se ona može nalaziti nakon napada. Domaći sudski sistem čini se kao posebno nesenzibilisan za iskustva žrtava, koje se u sudskom procesu tretiraju kao krivci, ili još gore – moraju da prolaze kroz događaje koji dodatno mogu da utiču na njihov unutrašnji osećaj kao što je prikazivanje snimaka silovanja na suđenju.
Glavni zaključci do kojih smo došle potvrđuju ono na šta organizacije koje se bave pravima žena i aktivistkinje decenijama unazad upozoravaju:
1. Silovanje je u većini slučajeva delo bliskih ili poznatih ljudi. U analiziranim presudama okrivljeni i oštećena su najčešće u vezi, braku, srodstvu ili nekoj vrsti bliskog odnosa (partner, teča, očuh, kolega, drug), a slučaj napada nepoznatog muškarca na ulici je izuzetak, a ne pravilo.
2. Sudovi polaze od sile i vidljivih posledica, a ne od pristanka kao početnog pitanja. U obrazloženjima se mnogo više govori o tome da li je bilo fizičkog otpora, pretnji, povreda, nego o tome da li je uopšte postojalo slobodno i dobrovoljno „da“.
3. Ponašanje oštećene pre i posle događaja sudovi često koriste kao filter za verodostojnost. U više presuda se naglašava da je oštećena nastavila da posećuje okrivljenog, da je bila u vezi s njim, da mu je pisala poruke, da je kasno prijavila događaj, da ima komplikovane porodične odnose. Sve to se potom koristi kao argument da je njen iskaz „nedosledan“ ili manje uverljiv.
4. Iskaz oštećene jeste važan, ali često nedovoljan. U predmetima gde je to praktično jedini neposredni dokaz, svaka promena iskaza (često pod pritiskom porodice ili sredine) dovodi do toga da sud posegne za in dubio pro reo, odnosno presudi u korist okrivljenog, bez dubljeg razumevanja za to kako trauma utiče na sećanje i ponašanje.
5. Vrsta i „jačina“ dokaza snažno utiču na ishod, ali kroz prilično usku sliku nasilja. DNK tragovi, medicinski nalazi ili snimci pomažu da presuda bude osuđujuća, ali ima situacija u kojima čak i eksplicitan video snimak i pretnje objavljivanjem istog ne budu priznati kao prinuda u punom smislu, jer nema „klasične“ fizičke sile, pa se pretnja ne tretira kao realna.
6. Kaznena politika je neujednačena i često blaga u odnosu na težinu dela. Kao olakšavajuće okolnosti za počinioca sudovi često navode mladost, porodične obaveze, prethodnu neosuđivanost, protok vremena, dok se težina psihičkih posledica po žrtvu i eventualno ponavljanje nasilja ne vrednuju uvek adekvatno kao otežavajuće.
7. Odbrana okrivljenog, pokušavajući da „ublaži“ delo, često diskredituje žrtvu (a sudovi te argumente delimično prihvataju), pozivanjem na navodni pristanak kroz raniji odnos, način oblačenja, dopisivanje, alkohol, predlog blažih kvalifikacija.
Na koje se sve načine pravda nasilnik?
Visina zaprećene kazne u slučajevima silovanja iznosi od pet do 12 godina zatvora, a prema našoj statistici najčešće je dosuđivana minimalna kazna koju Zakon propisuje. U slučajevima svirepog nasilja koje je neoborivo dokazivo (postoji DNK materijal, otisci, modrice i situacija u kojoj se žrtva odmah javila policiji), donošene su presude od 14 godina (maksimalna zaprećena kazna u slučaju nanošenja teških telesnih povreda je 15 godina), ili, ukoliko su povrede zadate tokom silovanja rezultirale smrću ili je obljuba izvršena nad detetom, kazna može biti i doživotni zatvor.
Prilikom analize pomenutih presuda, primećeno je i da sud često razmatra i u obzir uzima različite okolnosti na osnovu stereotipnih društveno uvreženih uverenja. Odluke koje se donose, kao i njihova obrazloženja ponekad deluju nejasno i arbitrarno. Konkretno, kao olakšavajuće okolnosti pojavljuju se sledeće stvari: mladost, odnosno starost okrivljenog; porodična situacija (da li okrivljeni živi u bračnoj ili vanbračnoj zajednici); roditeljska uloga (da li je roditelj malog deteta koje mora da izdržava); ponašanje u postupku („korektno držanje pred sudom“, mirno, saradljivo ponašanje tokom suđenja) i zdrasvtveno stanje (duševne bolesti ili ozbiljnije zdravstvene tegobe (npr. hronična bolest) navedene su kao olakšavajuća okolnost).
Uz to, u nekoliko presuda sud izričito kaže da olakšavajućih okolnosti nema, ili da „olakšavajuće okolnosti sud nije našao“, što pokazuje da se gore navedene stvari ne podrazumevaju, već se mogu selektivno uzimati u obzir kao razlog da se kazna ublaži. Nasuprot tome, veoma ozbiljne otežavajaće okolnosti često se zanemaruju ili se ne uzima u obzir objektivna težina istih.
Pojedine presude bazirane su na, reklo bi se, neobjektivnim i paušalim procenama, kao što je, recimo, argumentacija da oštećena (koja u momentu izvršenja dela nema navršenih 14 godina) „izgleda starije”, čime se istim stepenom relevantnosti kao opipljiva činjenjica tretira lični utisak o fizičkom izgledu. U jednom od slučajeva, takva slobodna procena prevagnula je u odnosu na izvršenu psihološku procenu maloletnog lica koja je pokazala da devojčica ima prosečnu zrelost deteta svojih godina, kako god izgledala. Takođe, umanjena je činjenjica da je počinilac više nego duplo stariji od nje, uz objašnjenje da on „izgleda mlađe za svoje godine”, te da im je stepen fizičke zrelosti sličan.
Sud, prema analiziranim presudama, beleži da otprilike šestinu počinilaca čine povratnici, često i višestruki. To pokazuje da seksualno nasilje najčešće nije „izolovani incident“, već se kod dela počinilaca ponavlja uprkos prethodnoj osudi. To otvara pitanje koliko kazne i mere nadzora zaista funkcionišu kao zaštita potencijalnih žrtava. Istovremeno, činjenica da povratništvo postoji i u ovako malom uzorku ukazuje da sistem ne prepoznaje dovoljno rano obrasce ponašanja, već reaguje tek kada su posledice ozbiljne i teško popravljive.
Dostojanstven tretman – pravo koje se oduzima
Tokom čitavog procesa, od trenutka kada žena prijavi zločin do izricanja presude, pravni sistem ne pruža adekvatnu podršku ženama, već ih najčešće tretira nedostojanstveno. U jednoj presudi, na primer, kao olakšavajuća okolnost, navedeno je da je oštećena već bila žrtva silovanja, te da je upoznata sa procedurom i načinom na koji sebe može zaštititi i dokazati šta joj se desilo, što je olakšalo postupak.
„Važno je reći da i posle svih ovih godina, i slučajeva silovanja koji su imali veliku medijsku pažnju, većina predstavnika institucija u Srbiji žrtvama seksualnog nasilja ne veruje, bilo da se radi o punoletnim ili maloletnim žrtvama”, napominje Vanja Macanović iz AŽC-a.
Prema njenim rečima, poseban problem jeste činjenjica da u Srbiji ne postoji poseban protokol o postupanju svih institucija.
„Prvo moraju da to nasilje prijave policiji, i to ne bilo kojoj, već inspektorima koji su zaduženi za ove slučajeve u Upravi policije. Nakon što provedu sate davajući iskaz u kancelarijama u kojima se nalaze i drugi policijski službenici, inspektori pozivaju dežurnog višeg tužioca koji onda ili kaže da tu nema dela, ili daje nalog da se osoba uputi u određenu ginekološku kliniku na pregled i uzimanje ginekoloških briseva. U slučaju sumnje na korišćenje droga za silovanje, žrtve se upućuju i da daju krv radi toksikološke analize. Na ovaj način, protokom vremena, gubi se jako veliki broj dokaza koji, ako nisu uzeti ili zabeleženi na vreme, posle nestaju, posebno tragovi sperme i droge za silovanje”, objašnjava Vanja.
Iako postoje zakonske mogućnosti da se iskaz osobe koja je doživela seksualno nasilje uzme u posebnoj prostoriji, putem video-linka i snimi tako da ne mora da se ponavlja, ove mere zaštite, kako ističe Macanović, i dalje se retko primenjuju. Situacija je slična i kada predmet stigne do suda: osoba svedoči u istoj prostoriji sa okrivljenim, koji preko branioca ima pravo da joj postavlja pitanja. Javnost je to imala prilike da vidi i u slučaju škole glume, čiji postupak godinama traje, kao što, uostalom, godinama traju i mnogi drugi krivični postupci za seksualna krivična dela.
Situaciju dodatno komplikuju nalazi i mišljenja veštaka koji doprinose retraumatizaciji preživele.
„Nažalost, nemamo zakon koji zahteva dokazanu specijalizaciju (znanje, veštine i iskustvo) veštaka iz oblasti psihologije i psihijatrije za veštačenja seksualnog nasilja (a posebno kada su u pitanju deca ranog uzrasta), niti sudije praktikuju proveru kvalifiacija, kao što je to slučaj u nekim drugim pravnim sistemima”, kaže Tanja Ignjatović, psihologinja i članica AŽC, napominjući da je i ovog puta zakonodavac propustio priliku, ili je bolje reći svesno izbegao da procesno zakonodavstvo uredi po standadrima koji garantuju prava žrtava u krivičnim procesima.
Kako primećuje Vanja Macanović, Ministarstvo pravde je, u paralelnoj javnoj raspravi, predložilo i izmene kojima se urušava dostignuti nivo prava žrtava ovih krivičnih dela, među kojima je predloženo da učinioci imaju pravo žalbe na dodeljen status posebno osetljivog svedoka.
„Ako taj predlog bude usvojen, to će prouzrokovati da tužioci i sudije, koji su do sada davali taj status, prestanu da ga daju jer žalba obesmišljava njihovu odluku i uzrokovaće dodatno oduglovlačenje postupka”, navodi Vanja.
Zbog toga Tanja Ignjatović ističe važnost trauma-informisanog pristupa o kome se u Srbiji malo govori, a ljudi koji rade u policiji, tužilaštvu i sudovima gotovo da i nisu obučeni za njega, niti imaju jasne smernice kako da ga primenjuju. Da bi izbegli pogrešno tumačenje ponašanja i osećanja onih koji su preživeli nasilje, profesionalci moraju da poznaju psihičku traumu, da budu svesni sopstvenih predrasuda i društvenih nejednakosti, i da umeju da obezbede siguran prostor, vreme, empatiju i pažljivo slušanje, umesto da svojim postupcima ponovo povređuju one koji su već preživeli nasilje.
Izvesnost kazni ili simbolični ustupak?
Kada se sve navedeno uzme u obzir, ne treba da čudi mali broj slučajeva silovanja koji dođe pred sud, a još je manji broj osuda.
Milena Vasić iz YUCOM-a stoga smatra da je jako važna izvesnost krivičnog gonjenja da bi se žene zaista osetile bezbedno.
„One treba da znaju da će država biti uz njih i da će ih zaštititi. Isto tako i učinilac treba da zna da ne može da se izvuče sa izvršenim nasiljem i samim tim će i tih dela biti mnogo manje. Mi trenutno imamo situaciju da je visoki policijski funkcioner označen kao učinilac seksualnog nasilja prema jednoj aktivistkinji koji neometano i dalje radi svoj posao, čak tuži aktivistkinju zato što je izašla u javnost sa svojom pričom”, ističe Vasić.
Nasilje u javnom prostoru, kako Milena ističe, toliko je normalizovano da čak nije ni za disciplinsko preispitivanje kada devojka izađe i kaže: ovaj čovek je meni pretio i te pretnje su bile seksualne prirode.
U tom kontekstu i poslednji potezi Ministarstva pravde deluju dvosmisleno.
„Nije prvi put da se ženska prava koriste na neki način kao token zarad dobijanja političkih poena jer postoje i druga krivična dela koja direktno diraju u politička prava građana. Ovde se želi postići jedan politički kompromis da se udovolji ženskim organizacijama, a da ostanu ta druga prava koja šire diraju u prava svih. I to je ono što se ponavlja kroz obrazac od strane vladajuće garniture već par godina, pa smo tako i zakon o alimentacionom fondu dobili u trenutku najveće političke krize jer je država htela na neki način da sebi kupi socijalni mir kroz prava žena i kroz prava dece”, primećuje Vasić.
Kada se sa nivoa politike spustimo na nivo sudnice, sve se to najjasnije vidi upravo u presudama. U njima ostaju zabeležene niske kazne, povratnici i sumnja u one koje prijave nasilje. Dokle god presude izgledaju tako, svaki zakonski „ustupak“ o pristanku ostaje više gest prema javnosti nego stvarna promena u načinu na koji se seksualno nasilje prepoznaje i sankcioniše.
Korisni telefoni:
SOS telefon Autonomnog ženskog centra: 0800 100 007
Viktimološko društvo Srbije: 011 228 8040 i 065 548 6421
ASTRA SOS telefon za žrtve trgovine ljudima: 011 785 0000
Policija: 192 Hitna pomoć: 194
Centri za žrtve seksualnog nasilja na teritoriji Vojvodine
Kikinda: 069 30 44 007
Novi Sad: 069 30 44 008
Zrenjanin: 069 30 43 009
Sremska Mitrovica: 069 30 44 010
Vrbas: 069 30 44 050
Autorke teksta: Snežana Katunac i Marina Zec
Pravne konsultacije pri radu na tekstu: Jelena Drndarević
Ilustracije: Olga Đelošević
0 Comments