Zavirite u Magličgrad – možda nije grad u pravom smislu te reči ali je zasigurno mesto različitih susreta. Ovde ljudi rade zajedno na stvaranju prostora koji spaja prošlost i budućnost. Prodaju lokalne proizvode i koriste dostupne resurse da bi proširili čitav prostor, dodatno opremili kafić i obezbedili prostor za organizovanje festivala. Duboko su uključeni u društvo, sa ciljem da privuku ljude u ovaj kraj i teže ka održivom načinu života u savremenom svetu.
Pored brojnih aktivnosti koje se organizuju u Magličgradu, ove godine, po prvi put je bila održana i umetnička rezidencija. Na tu ideju došla je Hanna Sophia Banks koja nam je kroz kratak tekst ispričala ideju koja stoji iza pokretanje rezidencijalnog programa za umetnike:
Nalazimo se u senci tvrđave, koja nas podseća na to šta se teškim radom može postići. Tražimo različite perspektive koje bi nas vodile u budućnost. Na primer, zamak je simbol zaštite, patriotizma. Želimo da sačuvamo taj duh na način koji je koristan za savremeni život. To znači da želimo da se brinemo o tvrđavi, i da se brinemo o istoriji zemlje. Takođe želimo da pružimo ugođaj turistima koji dolaze da je vide i koji se penju do vrha. Želimo da izgradimo zajednicu sa svima koji dolaze u kontakt sa ovim mestom i da stvorimo veze između ljudi koji inače ne bi bili povezani.
Zamak je važna znamenitost u identitetu mnogih. On je sablasan i nadmoćan. Uništavan je i ponovo izgrađivan. Umesto da sakrivamo činjenicu da nije zaštićen od strane UNESCO-a, pronalazimo interes u procesu građenja i uništavanja, vizijama i revizijama, zamku koji nije zarobljen u vremenu, već još uvek ima šta da kaže. Plavi serpentin i crveni serpentin, cigle i beton. Duhovi vojnika svih nacija koji čuvaju stražu. Igrali smo se sa rekonstrukcijama u kuraciji, podstičući publiku da ogledaju sliku i drže stražu nad daljinom. Bilo je prilično teško postaviti štafelaje, jer nisu mogli da prođu kroz mala lučna vrata.
Na odluku da organizujemo rezidenciju došli smo kako bismo privukli drugačiju vrstu publike u Maglič. Da donesemo nove načine gledanja. Većinu vremena ovde gradimo i tražimo šta ćemo sledeće da radimo. Želeli smo da odvojimo vreme da povežemo različite delove istorije; bunker iz Drugog svetskog rata, železničku prugu iz 1930-ih, savremeni put, drevni put koji ide paralelno sa njim na drugoj strani Ibra. Sve su to oblici migracije i kretanja različitim brzinama i reflektuju brzinu, razvoj i duh vremena. Performans je uključivao ovaj osećaj različitih kretanja vremena i njegov ciklični karakter; ponavljanje i neprekidno kretanje. Takođe je povezao zvukove koji prate ovaj osećaj brzine, energije i vibracije. Zvučni komad koristio je buku reke i voza i spojio ih u mikrokosmos kretanja koja se dešavaju svuda oko prostora.
Svi ovi različiti elementi čine igralište za umetnike iz kojih mogu da crpe inspiraciju. Oni mogu osetiti stvari koje se dešavaju i koje su se dogodile. Svi učesnici rezidencije odseli su zajedno u železničkoj, kući mala žuta kuća ispred železničkog mosta preko potoka Maglešnice, blizu vodopada. Ujutru su prali zube u potoku, osvežavali se od vrućine u hladnim, bistrim, mineralima bogatim vodama bazena. Kakva je privilegija imati vodopad tako blizu! Postoje različite vrste luksuza ovde u poređenju sa gradom.
Svaki umetnik je uneo nešto svoje u rezidenciju. Svi su izabrali različit deo lokacije na koji su se fokusirali. Teodora se fokusirala na magijski realizam mesta, boje, životinje i igru. Marko je proučavao istoriju i spajao različite istorijske periode. Lana je zabeležila duh zamka i njegovu svetlost u zoru. Kemo je izradio Maglič i skelu od drveta koje je pronašao, a koje je bilo slične prirode. Ana je radila sa prostorom da stvori crteže u prirodnim drvenim ramovima koji su mogli biti sakriveni i posmatrani. Hana i Marika su doneli delove sa svih strana i fokusirali se na međusobno povezane ritmove i prostor između; odnose i veze koje su povezane.
Takođe su bili deo zajednice. Sami vodimo ovo mesto i kuvamo i čistimo zajedno. Svaka osoba je imala zadatak za dan i bila je deo stvaranja mesta koje funkcioniše za sve. Sedimo zajedno i jedemo tri obroka dnevno. Pošto sve što imamo ovde mora biti nošeno uzbrdo, ovo nije mali podvig! Umetnici su se uključili i uvek su bili voljni da pomognu i budu deo zajednice ovde; drugačije strukture života.
Umetnici o sopstvenom iskustvu tokom boravka na rezidenciji
Lana Antanasijevic:
Boravak na Magliču bio je u najmanju ruku inspirativan. Priroda je bajkovita; od Ibra, pritoke Maglešnice i njenih bistrih vodopada, prastare pruge pa do srednjovekovne tvrđave koja u svako doba dana oduzima dah. Počela sam da verujem da je to mesto, pored svih priči i legendi, zaista magično. Na svojstven način me je privuklo, da ne kažem opilo. Svoje slike izvukla sam upravo iz tih osećanja i pokušala da dočaram mističnost Magliča, njegovu prošlost i sadašnjost. Ovo je mesto koje se mora videti, a pre svega osetiti.
Anne Edelman:
Tokom mog boravka na rezidenciji, najviše me je inspirisao ritam stvaranja u razgovoru sa prirodnim okruženjem, zajedno sa umetnicima iz različitih sredina. Bilo da smo pravili pauze da plivamo u vodopadu, ili posmatrali nadmoćnu tvrđavu, ili slikali uz svetlost sveća, svi smo se prilagodili stvaranju u skladu sa okolinom.
Crteži koje sam stvorila tokom svog boravka ovde su imali za cilj da uhvate prolaznost svetlosti usred ostataka i istorijskih ruševina koje nas okružuju u svakodnevnom životu u Magliču. Koristila sam grane da bih napravio portale koji uokviruju moje crteže: uokvirenu posvetu prašini, svemu što se diže iz pepela kada cenimo jednostavan tok ciklusa koji nas okružuju.
Kemal Fetahović:
Pokušati staviti u reči kompletno iskustvo na Magliču jako je nezahvalan zadatak, pogotovo ako ste pritom vičniji vizuelnom mediju, što je naravno i bio prvenstveni cilj ove naše male prve kolonije, koja je uprkos svim logističkim izazovima prošla izuzetno uspešno. Dosta smo naučili, uživali još više i sa sigurnošću možemo reći da je staza uvelike utabana za mnoga predstojeća umetnička druženja.
O svom delu ne želim previše govoriti (jer verujem da sam prvenstveno kao kipar rekao sve kroz svoju skulpturu sa kojom sam uzeo učešće) sem toga da je reprezentacija moje zahvalnosti za priliku da provedem neko vreme na ovom čarobnom mestu i kao što sam pomenuo u uvodu-ipak je to vizuelni, a ne medij reči.
Marko Lešević:
Jedinstveno iskustvo kakvo nisam doziveo pre.
Domaćinstvo, kao i sami predeli su široki, te je provođenje vremena na ovakvom, istorijom prošaranom mestu sasvim intrigantno, odnosi među ljudima koji obitavaju rezultiraju u brzim konekcijama i osećanjima bliskosti.
Teodora Nešković:
Moj boravak na koloniji u Magliču bio je vrlo ispunjavajuć i inspirativan. Do sada sam uvek radila na svojim delima u gradu i urbanijim sredinama, iako se motivi iz prirode često pojavljuju u mom radu. Tokom mog boravka u čistoj prirodi, koja je poput nekog drugog sveta, pojavili su se trenuci koji su bili mnogo nežniji, prirodniji, i istovremeno magični. Oseća se čistoća, iskrenost i priroda onakva kakva jeste i kakva bi trebala biti – divna i slobodna.
Fotografije: Privatna arhiva
0 Comments