„Sloboda u kapitalističkom društvu uvek ostaje približno ista
kakva je bila sloboda u antičkoj Grčkoj: sloboda za robovlasnike.”
Vladimir Iljič Lenjin
Danas bilo da razgovarate sa nekim ko sebe smatra nacionalistom, koji se zalaže za porodične vrednosti, liberalom koji veruje u tržište ili progresivnim levičarima, većina njih će tvrditi da je sloboda jedna od ključnih vrednosti za koju se zalažu. Verujući u svoju posvećenost ideji slobode, podrazumevajući njenu univerzalnu vrednost u aspektu koji oni (ne)svesno vide najvažnijim, ili jedino važnim.
Nekima je sloboda to da imate pravo glasa, slobodu kretanja, nacionalnu slobodu i slobodu izbora. Često se sloboda posmatra kao apstraktni pojam koji ne treba mešati sa materijalnim okolnostima, jer se zaboga tako sloboda kao uzvišena vrednost spušta sa pijedestala, a onda se i unizi i uprlja. A zapravo – nemoguće je odvojiti materijalne uslove od slobode. Šta vam znači sloboda kretanja kada nemate sredstava da putujete? Šta vam donosi sloboda izbora i različiti proizvodi koje možete birati ako ne možete da ih priuštite?
Tek kada se ostvare ekonomski preduslovi i kada pojedinci i zajednice imaju zadovoljene potrebe za negom, hranom, vodom, smeštajem, energijom i informacijama, tek tada možemo pričati o stvarnim slobodama. Ako većina ljudi 45 časova nedeljno provede u radu i putovanju, stvarajući profit drugima dok se muči da samo ispuni svoju potrebnu za životnim prostorom i hranom, koliko smo zaista kao društvo slobodni?
Jedan od mehanizama koji bi mogao da doprinese unapređenju socijalnih i ekonomskih prava i da nas približi slobodnijem društvu jesu univerzalne osnovne usluge.
Univerzalne osnovne usluge (na engleskom universal basic services ili UBS) možda su manje poznata ideja i često se mešaju sa univerzalnim osnovnim dohotkom (na engleskom universal basic income – UBI). UBI bi predstavljao određenu svotu novca koju svi stanovnici ili državljani neke zemlje ili teritorije dobijaju na mesečnom nivou bez obzira u kakvoj se ekonomskoj situaciji nalaze. Sa druge strane, UBS predstavlja skup javno finansiranih usluga koje su besplatne za korisnike i dostupne su svim stanovnicima određene teritorije.
Postoje različiti predlozi kako bi univerzalne osnovne usluge mogle da izgledaju, pa se od predloga do predloga razlikuju i usluge koje bi bile uključene u ovaj program, kao i kako bi se on finansirao. Iako su oblici i predlozi ovog sistema različiti, svaki za cilj ima da obezbedi preduslove za dostojanstven život za sve.
Set univerzalnih osnovnih usluga koje bi stvarno unapredile živote ljudi morao bi da uključuje usluge poput: zdravstvene nege i zaštite, obrazovanja, brige o starima, javnog prevoza, vode, hrane, energije, informisanja i interneta, ali i stanovanja i usluge pravne zaštite i pomoći. Uvođenje ovakvog seta usluga omogućilo bi ljudima mnogo slobodniji život jer bi najbazičnije i najpotrebnije stvari za život bile besplatne i dostupne svima.
Uvođenje ovakvih usluga onemogućilo bi situacije u kojima ljudi rade potplaćene naporne ili čak sumnjive ili nelegalne poslove. Mnogi radnici koji rade u lošim uslovima bi u uslovima postojanja UBS-a imali izbor i ne bi morali da pristaju na užasne radne uslove, dok bi to, sa druge strane nateralo poslodavce da poboljšaju uslove koje nude i pravednije se ophode prema svojim zaposlenima.
Besplatno celoživotno obrazovanje, kao i besplatna zdravstvena zaštita nisu ništa istorijski novo ili revolucionarno, mnoge države još uvek imaju više ili manje očuvane ove usluge. Tamo gde ih ima, poput Srbije, potrebno ih je proširiti i podruštveniti umesto što se privatizuju, a tamo gde ih nema potrebno ih je izgraditi.
Jedan od primera nestanka ovih usluga su šolarine. Iako deluje da su školarine i samofinansirajući studenti oduvek postojali, to je zapravo trend u poslednjih tridesetak godina. Takođe, nekada se u sklopu osnovnih zdravstvenih usluga moglo ići kod stomatologa i ginekologa, a danas su ili nedostupni ili upitnog kvaliteta usluge, što ih u praksi čini retkošću. Ove usluge potpuno su prebačene na teret građana, pa se često svodi na to da ko ima para može da popravi zube, a ko nema ostaje krezub. Nažalost, podaci nam govore da je sve više građana koji nemaju zube ili imaju manje zuba u odnosu na evropski prosek za njihove godine.
Pijaća voda i čista energija u količinama koje su dovoljne za dostojanstven život lako mogu postati dostupne samo ukoliko se promeni sistem naplate. Kao što danas postoje zelena, plava i crvena zona pri naplati električne energije, mogla bi da se uvede i bela zona u kojoj bi svaki građanin dobio određni broj kilovata za 0 dinara, dok bi se više naplaćivalo od onih koji troše najviše. Isto je i sa vodom. Umesto što neki građani pune i greju bazene, dok drugi imaju restrikcije, moglo bi da se svima jednako rasporedi određena količina čiste vode, a da se sve preko toga višestruko naplaćuje. UBS pretpostavlja i pravednost, pa kao i kod navedenog primera vode, i za ostale usluge, UBS se zalaže za to da neki ljudi ne mogu imati više nego što im je potrebno, dok drugi nemaju ništa.
Sve više gradova širom sveta uvodi sistem besplatnog javnog prevoza za putnike, pa među njima i Beograd. Kod javnog prevoza (ukoliko bi se proces privatizacije preokrenuo) cena bi se dodatno smanjila i još olakšala da prevoz u gradu bude besplatan. Uz to, države bi mogle da daju određeni broj besplatnih voznih ili autobuskih karata svakom građaninu kako bi svi imali pravo i na duža putovanja i kako bi mogli da posete rođake, prijatelje ili odu na odmor.
Obezbeđivanje stanovanja za sve predstavljalo bi veliki poduhvat, ali i jedan od najbitnijih. Ni on ne mora da bude pretežak ukoliko mu se priđe sistematski. Umesto privatnih skupih stanova potrebno je uložiti u javno stanovanje sa jedne strane, a sa druge strane onemogućiti gomilanje nekretnina uvođenjem visokih poreza na drugu, treću i sve ostale nekretnine u posedu jednog domaćinstva, kao i porez na prazne stanove. Uz otkup i društvenizaciju nelegalno stečenih nekretnina relativno brzo bi se otvorio veliki stambeni prostor koji bi omogućio svima koji sada pate zbog visokih stanarina ili rata kredita da mnogo povoljnije ostvare pravo na stanovanje.
Uz izgradnju stanova potrebno je uz njih graditi i javne kantine, kako bi se obezbedila opskrbljenost hranom svih koji to žele. Model mogu da budu studentske menze koje na jeftin, pouzdan i prilično zdrav način opskrbljuju puno ljudi hranom. Danas je hrana u potpunosti na tržištu, ali to ne mora da bude tako, već se može mnogo jeftinije i zdravije spremati u komunalnim prostorima. Ovakva praksa bi doprinela i socijalizaciji komšija koji žive u tim prostorima.
Sve ovo lepo zvuči, ali ko će sve to da plati, pitanje je koje se samo poteže kada se spomenu univerzalne osnovne usluge. Građani na ovaj ili onaj način već plaćaju sve ove usluge. Kada bi se iz jednačine izbacio privatni profit, ukupna cena ovih usluga postala bi niža. Uvođenje ovakvih usluga podstaklo bi ekonomiju obima. Kada se uklone privatni provajderi interneta, nivo investicije da se svima obezbedi besplatni brzi i pouzdani internet, kao i nacionalni TV operater, postaje relativno mali u odnosu na to koliko danas svi građani plaćaju. Troškovi izgradnje stotine hiljada društvenih stanova značajno su manji nego kada svako mora pojedinačno da obezbedi dom. Masovna priprema hrane resursno i radno efikasnija je nego individualna. Još jedan vid finansiranja mogao bi da dođe i kroz progresivno oporezivanje i kroz preusmeravanje novca sa manje značajnih projekata poput nacionalnog stadiona na obezbeđivanje usluga za sve.
Uvođenje ovako masovnog paketa usluga otvorilo bi puno novih radnih mesta i prostor za društvenu saradnju. Istovremeno bi se stekla individualna autonomija, te bi ljudi bili manje zavisni od plaćenog rada i imali bi više vremena za promišljanje potreba i društva u kome žele da žive. Višak vremena oslobođenog od nametnutog rada, ljudi bi mogli da koriste na različite kreativne i društveno angažovane stvari od umetnosti do volontiranja u zajednici. Različita istraživanja potvrđuju da sa rastom slobodnog vremena raste i želja ljudi da se aktiviraju u poslovima od značaja za zajednicu.
Društvo u kome su univerzalne osnovne usluge realnost bilo bi i društvo koje je mnogo više u skladu sa životnom sredinom i ljudskom potrebom za socijalizacijom jer ove usluge zahtevaju manje resursa nego kada se pojedinačno nabavljaju. Uz to, ljudi oslobođeni prisile rada imali bi više vremena za negu, kako drugih ljudi tako i bidiverziteta i životne sredine.
Većina stanovnika evropskih država danas već radi u sektoru usluga, pa transformacija iz sektora profitno orijentisanih usluga ka sektoru usluga koje su fokusirane na društveno blagostanje može biti relativno brza uz odgovarajuću političku volju, a ljudi mogu dobiti mnogo svrsishodnije poslove koji će doprineti zajednici, ali i njima samima jer će im ove usluge omogućiti da se lakše ostvare u različitim životnim prilikama i da se približe idealu slobodnog čoveka.
Zamislite dan u društvu u kom su dostupne osnovne univerzalne usluge. Ne moramo ići na posao koji ne volimo da bismo jedva platili račune. Dostupna nam je nega i zdravi smo jer ne moramo da razmišljamo opet o tome kako ćemo platiti lečenje ili kada ćemo doći na red. Imamo vremena da se zaista pozabavimo onim što nam je bitno, bila to naša porodica, odnosi sa komšijama, unapređenje kvarta, životna sredina ili nešto drugo. Postojanje ovih usluga otvara prostor da se pozabavimo suštinski bitnijim stvarima, bez briga kako ćemo izgurati do kraja meseca. Stvara više slobodnog vremena, manje briga i samim tim pruža više slobode, ili bar mogućnosti da razmislimo o tome šta je zaista sloboda.
Predrag Momčilović
Tatjana Avramović
Ilustracije: KURS.
0 Comments