U turbulentnom svetu politike, u kojem se svakodnevno odigrava niz društvenih, ekonomskih i kulturnih promena, mladi su često suočeni sa izazovom razumevanja i povezivanja s političkim procesima. Međutim, koliko god pojedinci pokušavaju da naprave otklon od nje, nazivajući često sebe apolitičnima, u momentu kada na red dođu izbori, ova tema postaje neizbežna.
Izbori su mnogo više od jednostavnog zaokruživanja broja na listiću. Oni su prilika za izražavanje nezadovoljstva različitim aspektima sistema, želje za promenama, ali i izazov u kome je potrebno suočiti se sa kompleksnošću političkih procesa. Iako možda ponekad deluje kao da politika ne razume ili ne odražava tvoje vrednosti, tvoj izlazak na izbore može promeniti tu perspektivu. Pitanje koje se postavlja je: zašto bi mlada osoba, poput tebe, trebalo da izađe na izbore?
Čitanje, informisanje, razgovori sa prijateljima i poznanicima – sve ove stvari ne samo da te čine bolje informisanim biračem, već i građaninom koji aktivno učestvuje u društvenim pitanjima, a apeli da se izađe na glasanje koji dolaze sa svih strana samo su dokaz koliko je, zapravo, važno učestvovanje svih nas u izbornom procesu.
Predstojeći izbori u Srbiji raspisani su za 17. decembar i oni su lokalnog, pokrajinskog i parlamentarnog karaktera. To znači da će se, drugi put u godinu i po dana, birati novi sastav parlamenta (a samim tim i vlade), nova pokrajinska skupština u Vojvodini, kao i vlast u desetinama opština i gradova, uključujući i Beograd.
Koliki procenat građana u Srbiji glasa?
Podatak o izlaznosti birača na izbore računa se u odnosu na broj ljudi koji su upisani u formalni birački spisak. Međutim, on u dobroj meri zavarava, zato što je u njega upisano oko 6 miliona 300 hiljada ljudi, a od tog broja u Srbiji ne živi između milion i milion i 200 hiljada građana koji su upisani u taj birački spisak.
„Srbija ima visoku izlaznost, iako je ona formalno gledano uvek na 50-55%, na prošlim izborima je bila nešto veća, ali to je u realnosti mnogo više zato što veliki broj ljudi koji su upisani u birački spisak u Republici Srbiji ne živi ovde i fizički ne može da glasa, glasanje u inostranstvu je komplikovano, a naravno, pitanje je koliko ljudi koji godinama ne žive u zemlji, imaju i motivaciju za to“, govori politikolog Boban Stojanović.
Oni jesu državljani Republike Srbije, ali, iako najčešće žive u inostranstvu već dugo, imaju pravo da budu upisani u birački spisak. Zbog toga, kako to objašnjava Dušan Vučićević, profesor na Fakultetu političkih nauka, popis stanovništva dobar deo njih ne hvata i odatle razlike kada ljudi uporede, recimo, popis stanovništva sa biračkim spiskom i vide razliku od otprilike milion ljudi, što rađa sumnju kod jednog dela građana odakle tolika razlika. Osim toga, na biračkom spisku se u jednoj meri nalaze i naši sunarodnici iz Republike Srpske i Crne Gore koji imaju dvojna državljanstva.
„Ako uzmemo u obzir realan birački spisak, a on je negde oko 5 miliona, onda zapravo ta izlaznost nije tako niska. Ona je negde oko 75% i još ako uzmete u obzir da postoji 5-10% birača u svim državama koji su potpuno apolitični, koji nikad ne izlaze na izbore i jedan manji deo birača koji su sprečeni da na izbore izađu zato što, recimo, nisu u mestu gde imaju pravo glasa ili su negde otputovali ili su, na primer, bolesni, onda zapravo izlaznost u Srbiji nije tako mala i ne postoji preveliki prostor da se ona poveća“, navodi profesor Vučićević.
A kako bi izlaznost mogla da se poveća? Verovatno tako što bi mladi u većoj meri izlazili na izbore.
„Mi iz različitih istraživanja javnog mnjenja znamo da je izlaznost kod najstarije populacije negde iznad 60-65 godina 85-90%, oni gotovo svi izlaze na izbore, dok je kod mladih do tridesetak godina ona oko 40-45%, od ciklusa do ciklusa i u stvari je tu najveći prostor da izlaznost bude uvećana za nekoliko procenata, ukoliko bi mladi rešili da na izbore izađu“, napominje profesor Vučićević.
Niska izlaznost, prema rečima Bobana Stojanovića, znači i odsustvo legitimiteta, ali on navodi i da u Srbiji nije takav slučaj da na izbore izlazi, na primer, 30% ili 40% birača. Međutim, pitanje o kome se razmišlja je kome bi visoka izlaznost više odgovarala. Smatra se da vlast uvek može da računa i da može da izvede svoju biračku podršku, a da sa rastom izlaznosti raste i podrška opoziciji.
Kako Boban Stojanović kaže, uglavnom to i jeste slučaj, ali ne i pravilo, jer zavisi od konkretnog primera, konkretnih izbora i konkretnih okolnosti u kojima se izbori održavaju. No, nezavisno od ostalih uslova, jedan od ključnih elemenata izbornog procesa jeste izborni cenzus, odnosno prag, koji je u Srbiji 2020. godine snižen sa 5% na 3%.
Kako smanjeni cenzus utiče na raspodelu mandata?
Izborni cenzus je, u stvari, uvek podešen kao procenat glasova koji je neophodan da biste učestvovali u raspodeli mandata. Sa druge strane, prirodni prag ili prirodni cenzus je kada broj izašlih birača na izbore podelite sa brojem poslaničkih ili odborničkih mandata i vidite koliko je suštinski potrebno za jedan mandat, odnosno koliko on glasova nosi.
„Smanjenje cenzusa je bila jedna od najvećih promena izbornog sistema od 2000. godine, pa do danas u Srbiji. I to je stvar političkog ukrupnjavanja. Do 2020. godine u Srbiji je cenzus iznosio 5%, i to je bilo tako od prvih izbora po proporcionalnom izbornom sistemu. Sada je izborni prag 3% i sve izborne liste koje osvoje manje od toga ne dobijaju mandate. On je smanjen isključivo zbog bojkota od strane najvećeg dela opozicije izbora 2020. godine da bi se drugi politički akteri podstakli da idu na izbore”, navodi Boban Stojanović.
Međutim, ono što je važna stvar oko pitanja cenzusa, jeste šta se dešava sa onim glasovima koji ostanu ispod? Šta se dešava sa tim mandatima koje su osvojile izborne liste koje ipak nisu ostvarile 3% glasova?
Kako Boban Stojanović objašnjava, poenta je da se ti glasovi raspodeljuju svim ostalim izbornim listama proporcionalno, što znači da lista koja je ostvarila najbolji rezultat preuzima više tih preostalih mandata.
„To mogu da ilustrujem na primeru gradskih izbora u Beogradu prošle godine. Više izbornih lista je ostalo ispod cenzusa i ukupno je 10 mandata bilo neraspoređeno, odnosno 10 mandata po proporciji nije ušlo odmah u preraspodelu. Od tih 10, najveća lista na tim izborima – Srpska napredna stranka sa 39% glasova je dobila dodatnih 6 mandata, druga Ujedinjeni sa dvadesetak posto je dobila 3 mandata, i Moramo ili Zajedno sa 10-11% je dobila još jedan dodatni mandat, tako da to snažno i direktno utiče na rezultate izbora, preraspodelu mandata i, u krajnjoj liniji, upravo ova preraspodela zbog velikog broja glasova koji su ostali ispod 3% cenzusa je omogućila aktuelnoj vlasti u Beogradu da skupi 56 od ukupno 110 mandata”, objašnjava Stojanović.
Proporcionalni izborni sistem suštinski treba da znači da bi volja birača trebalo da se proporcionalno oslika u parlamentu, odnosno da rezultati izbora, to jest procenti glasova na izborima budu jednaki procentu mandata u predstavničkom domu.
„Naravno, zbog cenzusa i zbog nekih drugih stvari nemamo punu proporcionalnost, ali na primer, što je niži izborni cenzus, to je ta proporcionalnost veća i ona vodi ka tome da se politička scena pluralizuje, da ima više političkih subjekata, više aktera, da mogu da budu
zastupljeni predstavnici svih važnih i ideoloških podela, i društvenih podela, i programa i proporcionalni izborni sistem – posebno sa što nižim izbornim pragom, podstiče veći broj političkih aktera i subjekata”, navodi Stojanović.
Nasuprot proporcionalnom izbornom sistemu postoji većinski izborni sistem koji bi, u stvari, pretpostavljao da Srbija bude izdeljena na onoliko izbornih jedinica koliko se poslanika bira. To bi, na primeru naše zemlje,značilo da imamo 250 izbornih jedinica i da svaka od tih izbornih jedinica ima jednog predstavnika, a da u njemu pobeđuje onaj ko ima najviše glasova.
Međutim, kako Boban Stojanović navodi, u većini zemalja gde postoji čist, posebno ako je jednokružni većinski izborni sistem, gotovo je uvek prisutan dvopartizam ili dvo i po partizam, dok je za sve proporcionalne sisteme karakterističan multipartizam, zbog čega je broj relevantnih političkih stranaka u Srbiji veći od 10.
Pa ipak, prilikom glasanja birači ne moraju da se odluče ni za jednu od ponuđenih političkih opcija, već svoj glasački listić mogu učiniti nevažećim. Takva odluka takođe, nosi sa sobom određene posledice.
Kako beli listići utiču na raspodelu mandata?
Ono što se postavlja kao pitanje je kako možemo razlikovati važeći od nevažećeg listića. Prema objašnjenju CRTE (Centra za istraživanje, transparentnost i odgovornost), važeći glasački listić jeste onaj na kome je zaokružen jedan redni broj ispred naziva kandidata, a važećim se smatra i glasački listić koji je popunjen na način iz kojeg se sa sigurnošću može zaključiti za koga je birač glasao.
Listić će tako biti važeći uprkos tome što su na njemu ispisani ili nacrtani komentari, parole druge poruke ili što su imena drugih kandidata ili nazivi drugih predlagača kandidata precrtani.
S druge strane, nevažeći glasački listić jeste nepopunjeni glasački listić, kao i glasački listić koji je popunjen tako da se ne može utvrditi za koju je izbornu listu birač glasao. Na primer:
- listić na kome je birač zaokružio ili podvukao više od jednog rednog broja ispred imena i prezimena kandidata;
- listić na kome je birač zaokružio ili podvukao više od jednog imena i prezimena kandidata;
- listić na kome je birač zaokružio ili podvukao više od jednog naziva predlagača kandidata.
Ovi nevažeći listići nazivaju se još i belim listićima i oni na izborni proces utiču tako što podižu cenzus.
„Ti beli listići svakako dižu izlasnost, odnosno ima više onih koji su glasali, što znači da će uslov za ulazak izbornih lista u raspodelu mandata biti veći i kao što utiče na cenzus, tako utiče i na prirodni prag. Što je više birača glasalo, oni utiču na to koliko vredi jedan mandat. Ti nevažeći listići, u zavisnosti od broja koliko ih je, predstavljaju one neraspoređene mandate, i u onom primeru gradskih izbora u Beogradu o kome sam govorio, u kome je bilo 10 neraspoređenih mandata, od tih 10, dva su bili nevažeći listići, odnosno po prirodnom pragu, nevažeći listići bi osvojili 2 mandata u tom konkretnom primeru, a 8 je bilo od onih partija koje su učestvovale na izborima, a ostale su ispod cenzusa. Tako neko zbog nevažećih listića može da ostane na 2,98%, i ostane ispod cenzusa, a može i da utiče, na primer, da taj mandat koji se raspoređuje od nevažećih listića završi kod neke liste kojoj će to biti mandat dovoljan za većinu”, pojašnjava Stojanović.
Sve ove informacije značajne su za svakog glasača jer je izlazak na izbore način da utičemo na sve aspekte društva i damo svoj doprinos oblikovanju okoline u kojoj želimo da živimo.
Zbog čega je glasanje važno?
Kako Boban Stojanović navodi, važno je da ljudi izlaze na izbore, iako se kaže da je to duboko iracionalna stvar jer jedan glas nikad ništa nije promenio i jedan glas na nacionalnim izborima nikad nije odlučio pobednika, ali to je ono zbog čega smo mi politička bića i ono što je srž demokratije – da jednom u 4 godine (ili kod nas jednom u 2 godine) vi suštinski odlučujete o svojoj sudbini i imate uticaja na neke odluke.
„Između ostalog, zato ljudi i izlaze na izbore, zato što smatraju da daju svoj doprinos demokratiji i imaju osećaj da mogu da odlučuju o svojoj sudbini i o tome kuda se država kreće. Apsolutno svako treba da izađe na izbore, da iskoristi svoje biračko pravo jer je to nešto za šta su se naši preci vekovima borili i jedan od onih trenutaka kada zaista možete da utičete na odluke koje se donose u vašoj zemlji”, podvlači Stojanović.
Sa njim je saglasna i Jovana Đurbabić, direktorka komunikacija CRTE.
„Nekako ne verujem da bi bilo ko od nas, ko je možda i apstinent, pomislio: e, baš je super da nemaš pravo glasa. Drugo, zato što je to način da se nešto menja u društvu. Jednostavno, ako ne učestvujete, kako onda kasnije možete da kritikujete? Čak iako je ponuda možda oskudna ili apsolutno ne odgovara vašim opredeljenjima, to jeste način da se nešto, u stvari, promeni”, govori Đurbabić.
Ono što ona uviđa kao problem u Srbiji jeste što su izbori na neki način postali način vladanja.
„Mi smo od 2012. godine imali samo jedan saziv skupštine koji je ceo mandat izgurao 4 godine do 2016. godine. Poslednjih 11 godina, u tom periodu, uslovno rečeno institucionalnog vakuuma, od onog trenutka kad se raspišu izbori do trenutka formiranja vlade izgubili smo 2 godine 3 meseca i 4 dana. To je zaista previše”, navodi Jovana.
Ljudi se zbog toga, kako Đurbabić primećuje, povlače u apatiju, i sve češće izgovaraju floskule poput: pa šta, ne može ništa da se promeni, uvek će biti isto. Ipak, ona veruje da mi kao građani moramo izborima da vratimo njihovu osnovnu funkciju, a to jeste platforma za promene.
„Ja mislim da svako, ko god da je na vlasti, treba da bude svestan smenjivosti, a mislim i da smo to zaboravili. A zaista, možda zvuči naivno, ali je na nama, građanima, da to promenimo. I tu je uloga svakog od nas kao pojedinca i kao građanina da izađe i glasa”, zaključuje Jovana.
Još jedan način da se građani uključe u izborni proces, jeste i da se priključe nezavisnoj posmatračkoj misiji, poput CRTE i nekih drugih organizacija ili da se pridruže strankama, da budu članovi biračkih odbora, odnosno takozvani kontrolori, što je aktivnost rezervisana za sam izborni dan, o kome će biti više reči u sledećem tekstu.
Ilustracije: Katarina Jovičić
0 Comments