Na putu ka Rtnju telefon polako prestaje da bude koristan. Signal nestaje u intervalima, navigacija postaje nesigurna, a obaveštenja koja inače ne prestaju da stižu odjednom utihnu. Ostaju put, planina koja se iz daljine nazire i osećaj da se ulazi u prostor u kojem vreme ne funkcioniše baš po pravilima na koja smo navikli.
Upravo je na tom mestu, u podnožju Rtnja, proteklog vikenda, od 3. do 5. jula održan Festival Veština u organizaciji Rtanjskog Vrta i Pyramid Village kao lokacijskog partnera. Reč je o događaju koji nije pokušavao da impresionira velikim binama, poznatim imenima ili spektaklom. Umesto toga, ponudio je nešto što se danas mnogo ređe sreće: priliku da se zastane.
Dok se prolazi između štandova i radionica, na livadi na kojoj je smešten festivalski kamp, postaje jasno da ovde nije ideja da se sadržaji „konzumiraju” što brže. Ljudi sede na prostirkama i balama sena i razgovaraju sa potpunim strancima, neko uči kako da napravi hleb od kiselog testa, nekoliko metara dalje okupljeni slušaju priče o starim verovanjima ovog kraja, sa treće strane dopire zvuk čekića koji udara o metal, kojim se buše rupe na radionici knjigoveza…
Festival Veština zamišljen je kao susret tradicije i savremenosti. U njegovom središtu nalaze se znanja koja se vekovima nisu prenosila kroz udžbenike, već usmenim putem – priče, običaji, zanati, mitovi i svakodnevne veštine koje su oblikovale život ljudi na ovom prostoru. Umesto da ih predstavi kao muzejske eksponate, festival ih vraća među ljude, dajući im novu funkciju i novo značenje.
Posebno je zanimljivo što se ovde granice između predavača i publike gotovo brišu. Ljudi dolaze da pitaju, da isprobaju, da podele sopstveno iskustvo. Jedna radionica preraste u razgovor, razgovor u poznanstvo, a poznanstvo u zajednički ručak pod krošnjama.
Rtanj je, naravno, neizbežan protagonista čitavog iskustva. Planina oko koje se godinama pletu legende, priče o energiji, skrivenim prolazima i neobjašnjivim pojavama ovde nije predstavljena kao turistička atrakcija, već kao deo identiteta kraja. Umesto senzacionalizma, posetiocima se nudi prostor da čuju kako su te priče nastajale, zašto su opstale i šta govore o ljudima koji su vekovima živeli u njenoj blizini, uključujući, naravno, i noćni uspon na Rtanj.
Možda upravo zbog toga festival uspeva da izbegne zamku folklorizacije. Naprotiv, ona se pojavljuje kao nešto živo, što i dalje može da pokrene razgovor o tome kako danas živimo i šta smo usput zaboravili.
Jednako promišljeno osmišljen je i odnos prema prirodi. Festival funkcioniše kao eko-događaj: od kompostnih toaleta i sistema za razvrstavanje otpada do pažljivo uređenih staza koje vode kroz prostor bez narušavanja prirodnog okruženja.
Na Festivalu Veština teško je odrediti šta je zapravo glavni program. Da li je to predavanje, radionica, projekcija filmova ili trenutak kada neko sasvim spontano sedne da zasvira instrument, pa mu se pridruže ljudi koje nikada ranije nije upoznao? Možda upravo u tome i jeste njegova najveća vrednost – što dopušta da najvažnije stvari nastanu između programa.
Kada se vikend završi i put ponovo krene niz planinu, telefon se vraća u život. Stižu poruke, mejlovi, obaveštenja koja su nekoliko dana čekala svoj red. Ali ostaje i osećaj da postoje mesta na kojima nije neophodno stalno biti dostupan da bi čovek imao utisak da mu se nešto zaista dogodilo.
U vremenu u kojem se gotovo sve meri brzinom, efikasnošću i novinom, ovaj festival bira da uspori. Da podseti da neka znanja opstaju samo ako ih delimo, da se zajednica ne gradi algoritmima nego susretima i da tradicija nije zbir starih običaja, već način na koji odlučujemo šta ćemo sačuvati za one koji dolaze posle nas.
0 Comments