Petnaesti po redu protest u Beogradu pod sloganom „1 od 5 miliona“, konačno je doveo, u koliko toliko, doduše, mizernoj meri do onoga što je Barbara Životić (btw, šta je sa Barbie!?) najavila posle prvog protesta, dakle do linča, silovanja i nasilja. Ko je bio linčovan, ko nasilan, a ko silovan (ne)ću odgonetnuti do kraja.
Nakon 14 mirnih šetnji koje su uglavnom obeležile priče o broju ljudi, nesposobnostima i nejasnoći ciljeva oraganizatora, Sergeju Trifunoviću i kalendarskom otporu protesta, a zapravo su ih obeležili govori Nikole Koje, a onda i Marka Šelića Marčela, desila se ta požudno čekana i vlažno sanjana „radikalizacija“ protesta.
Sve je u početku sličilo ranijim šetnjama u Beogradu. Bili su tu momci iz Priboja sa svojim transparentom, zastave Srbije, zastava ferarija, parole protiv izdaje Kosova i od skora nezaobilazni gospodin Nogo sa maketom vešala, uz to, sa kamiona poneki hit Rundeka i još ponekiji Đoke Balaša. Redovni demonstrant (nemojte molim vas koristiti izraz protestant) bi rekao: „Još jedan protest, još jedna šetnja“. Međutim, ne lezi vraže!
Ove, kao i prošle subote, znali smo da ćemo „blokirati“ zgradu Radio televizije Srbije, šta god to značilo, s tim što je „blokada“ za ovu subotu bila planirana u trajanju od dva sata. Nakon govora Siniše Kovačevića, formirana kolona, predvođena kamionom, uputila se kroz Makedonsku i Svetogorsku ka RTS-u. Na raskrsnici Svetogorske i Takovske stajao je tek iskovan saobraćajni znak, koji uprava saobraćajne policije nema u svom registru, i upućivao pravo ka žurci u Aberdarevoj ulici i desno ka dnevniku slobodne Srbije. Fala Bogu, mlado, pobunjeno življe, od čijeg žiga ne bežim ni ja, krenulo je u pravcu „žurke“. Ozvučenje iz kombija i točilica sa koje se besplatno točio hladni, okrepljući napitak, dosta je obećavalo. Međutim, spontanost (namerno bez navodnika) je ubila lepotu protesta (čitaj poroka). Bolno prekinut „Breathe“ od Prodigy-ja i usplahireno, dramaturško, onako kako bi samo Kustruica poželeo, trčanje organizatora protesta najavilo je organizacioni haos, koji je imao za posledicu spontano upadanje u zgradu RTS-a, tačno negde u vreme drugog dnevnika.
Organizatori su što kroz megafon, što kroz zadnjicu (veoma su se napinjali), pozivali da svi uđemo u zgradu RTS-a. Zašto, pomislio bi svak’, šta će se desiti kad uđemo, koji povodom, je l’ nas neko zvao?! Ulazak je opravdan „višim ciljem“ – oslobađanjem RTS-a – koje se na kraju ispostavilo kao zahtevanje jednog minuta u drugom dnevniku za organizatore protesta. Ko je stigao da uđe, ušao je, ko nije stajao je ispred ulaza ili ispunjavao Aberdarevu do punog kapaciteta. Nedugo nakon ulaska u prostorije RTS-a, među kojima su se od (ne)pozvanih našli lideri Saveza za Srbiju, nekoliko kombija marice se parkiralo pedesetak metara od Aberdrave. Žandarmerija, do zuba naoružana se zatrčala ka masi – vrhunac tenzije ovih protesta – da li će udariti na nas ili imaju drugi zadatak. Kontigent žandarmerije ispraćen uvredama, povicima i ponekim bačenim predmetom, uputio se u zgradu RTS-a, da je liši opozicije i građana.
Unutra, predvođeni Boškom Obradovićem, građani su zujali po hodnicima Javnog servisa i bezglavo ga pratili. Da ih neko danas pita: šta si majstore video unutra, što si ušao, teško da bi vas ubedio u ispravnost odluke da uđe u zgradu. Organizatori protesta su uživo prenosili događaje iz zgrade i pucali selfije kad se ukaže prilika. Ujedinjeni fantomi su imali performans sa motornom testerom i drvetom, simoblično ukazivajući na nedavno, bespotrebno uništavanje gradskog zelenila (da ne pominjem da je gradonačelnik Beograda najavio kandidaturu za Zelenu prestonicu Evrope) zarad nekakve gondole.
Dok je jurcanje, gurkanje i nehigijensko, prisno trljanje građana i policije trajalo u zgradi RTS-a, pozicija je shvatila da mora uzeti istinu u svoje ruke.. Počeli su sa najslinavijim oružjem – Neša spin doktor, egzaktna matematika Stefanović sazvao je najhitniju konferenciju za štampu ikada. Pored ostalih, besmislenih i bespotrebnih reči, jedna je parala uši – nasilje. I tako je reč nasilje postala pravi hit te večeri i svoju slavu prenela i dan posle. Ono što je paralo oči bio je prenos Nešinog obraćanja naciji sa Pinka direktno na RTS-u – bljak. Puna usta nasilja nakon Neše udaramutraktorskugumu Stefanovića, bila su Maji Gojković, Zorani Mihajlović, Ani Brnabić, Vulinu i ostalim karikaturama koje zauzimaju najvažnije državne položaje. Opozicija je zasuta brojnim epitetima od nasilnika i fašista koji tuku i prete novinarima, preko tajkuna, do uzurpatora i destruktora države (čitaj lika i dela AV). Ono najveće oružje, oružje za masovno satiranje opozicije i prisvajanje istine planirano je da opali u zgradi predsedništva sutradan u podne.
Epilog subotnjeg protesta: upad u RTS, kakav god da je može prouzorkovati nemir među zaposlenima i uliti strah, polupano staklo na ulaznim vratima RTS-a, dva rabijena jajeta o isto, nekoliko pocepanih košulja, nekoliko bespotrebnih udaraca u građane koji ni na koji način nisu činili, ni provocirali fizički okršaj, već su se bezglavo i pogrešno zalateli u zgradu RTS-a, motorna testera u zgradi Javnog servisa, što je priznaćete moglo dosta da uplaši bilo koga (iako ta motorka nije mogla da radi bez struje), nekoliko privedenih i nekoliko navodno povređenih policajaca, verovatno posrnulih na stepenicama Javnog servisa, jer ne znam kako bi drugačije tako opremljeni žandarmi mogli biti povređeni od strane golorukih građana.
Da građani budu prisutni kada najveće oružje okine pozvao je Boško Obradović, koji se ponajviše isticao u ovim nemirima. Građani, šta će, željni akcije, opkoliše sutradan predsedništvo i zahtevaše da im se predsednik obrati. Dugo su čekali jer je predsednik morao odigrati partiju šaha nakon iscrpnog obraćanja naciji, tokom kojeg ništa nije rekao, kako bi se odmorio za ono što ga čeka do kraja dana, šta god to bilo. Narod je ostao uskraćen za obraćanje. Dobio je samo „Sve najbolje vam želim!“ dok je predsednik, vidno unemirenog izraza lica ulazio u kola.
Nakon kratkog sukoba s policijom oko trase kamiona sa ozvučenjem i vidno razočarani što su od predsednika čuli gotovo ništa, demonstranti su se preselili ispred policijske stanice „29. novembar“ kako bi izvršili pritisak da se demonstranti koji su uhapšeni juče puste na slobodu. Umesto toga, dobili smo još malo tenzija, još malo sukoba i naraslu cifru od ukupno 18 uhapšenih lica, koji imaju uglavnom od 18 do 30 godina. Pa pobogu, ako su nasilnici Boško i, do sada u tekstu nepomenuti, Dragan Đilas, zašto oni nisu uhapšeni već neki tamo klinci?!
Boškovo obraćanje sa kamiona ispred policijske stanice i čestitanje hrabrim ljudima (na čemu?!), uz poruku najvišim državnim čelnicima da daju ostavke i da neće nikakvih izbora biti dok mediji ne budu bili slobodni makar šest do devet meseci, stavilo je tačku na vikend demonstracija. Okupljeni narod se predveče polako razilazio.
Boško je pomenuo još jednu stvar na kamionu. Dao je rok policiji da pusti uhapšene do sutradan u 15h, a ako to ne uradi nije baš bio jasan šta će se desiti. E baš to i jeste problem ovih protesta, šta onda? Uvek ostaje to pitanje. Mnogi ljudi upravo zbog nedostatka odgovora na to pitanje odbijaju da podrže ove proteste. Okej, ovi će da odu, proterali ih ovi protest ili ne, ali šta onda, stvarno šta onda?
Građanima treba ponuditi opipljivu alternativu kako bi videli kako će da izgleda postvučićevska Srbija. Sporazum sa narodom u biti nije opipljiva alternativa već spisak uopštenih stavki koje bi svako mogao potpisati. Kao kada bi vam ponudili tekst u kom stoje stavke: 1) hoću da mi bude dobro 2) hoću da lepo živim 3) hoću da se dobro osećam, svako bi potpisao, zar ne? Građanski protesti su probudili kritičku masu koja ne želi ovu vlast, ali ne želi da opet bude preveslana kao s početka milenijuma. Zato opozicijo – dela, a ne prazne reči. Puna su vam usta lustracije – onda, pobogu, sastaviti tim stručnjaka, analizirajte i napišite Zakon o lustraciji i predstavite narodu zakon koji ćete usvojiti čim se prihvatite vlasti, vi ili „ekspreti“. Kukate o nefer izborima, isto uradite kao za lustraciju, sedite i skrojite izborni zakon, promenite izborni sistem ili šta vam je već volja. To je ozbiljna i odgovorna politika, a „Vučiću, odlazi“ je izlizana mantra koja odogovara spontanosti organizacije. Kritičkoj javnosti, koja postaje sve veća, ponudite takva, konkretna rešenja, konkretne politike i zakone. Ukoliko to ne uradite čim pre izgubićete energiju koju narod pruža. Ta energija neće nestati, učili smo iz fizike da ne nestaje, već će promeniti oblik i obiti vam se o glavu.
Beogradski sindikat, od čijih stavova se ograđujem, lepo kaže: „Promene su proces za koji potrebno je vreme“. Zato, ništa se ne dešava preko noći i naglo, sem Hercegovačke. Potrebno je strpljenje i upornost da se izgrade paralelni instutucionalni obrisi koji će na izborima pobediti ovaj neinstitucionalizam na vlasti. Za održavanje izbora neophodno je oslobađanje medija, a time će ujedno biti ispuštena velika količina pare iz ovog ekspres lonca zvanog Srbija. Ključ je u rukama pozicije, ona to mora da uradi. Mora razgovarati sa svojim političkim oponentima, pobogu i Milošević je to radio. Sve dok sebično prisvaja društvene resurse tenzije će rasti, a pad ove vlasti, koji je neminovan, može biti ispraćen nasiljem, što nikome nije u interesu.
Međutim, ni taj ventil medijski neće biti pušten skoro, makar takve indicije ne vidimo. Zato će ova radna nedelja do sledeće subote proteći u nadmetanju vlasti i opozicije u discpilini spinovanja i obajšnjavanja šta se desilo, šta će se desiti i ko siluje i linčuje istinu. Rezultate nadmetanja videćemo u odazivu demonstranata sledeće subote i akcijama organizatora.
Autor teksta: Branislav Cvetković, student master studija na Fakuletu političkih nauka
Fotografije u tekstu su sa protesta od pre 2 nedelje.
0 Comments