fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Tramvaj broj 1: prvi prestonički tramvaj ✹

Vozom koji kasni: Na pola puta do Zagreba

Ustao sam ranije nego obično, da bih jutarnjim vozom otišao prvo do Rume, a onda i do Šida

26. October 2023

Dok se biciklom probijam do stanice Novi Beograd još uvek mi kroz glavu prolaze snovi od protekle noći, dok pospanost otežava ponalaženje najkraćeg puta do stanice. Gašenjem nekadašnje glavne železničke stanice u Beogradu, stanica Novi Beograd je preuzela puno putnika i postala jedna od najznačajnijih mesta za ulazak i izlazak putnika koji idu na sever Srbije.

Lako se snalazim oko kupovine karte na elektronskom automatu, ali mi pogađanje perona predstavlja problem, jer nije jasno naznačeno koji voz staje na koji peron. Probaću nasumično, pa šta mi bude. Ovog puta imam sreće jer mi ljubazni čikica na peronu kaže da tu staje voz koji ide za Rumu i Šid i da on čeka taj isti voz.

Dok pokušavam da napravim neku fotku stanice, voz nailazi i ja brže-bolje uzimam ranac, biciklu i spremam se da uđem, a tek nakon reakcije onog istog čikice uviđam da je još rano za naš voz i da je zapravo došao BG voz koji ide za Batajnicu. Posle par minuta dolazi i voz za Rumu i Šid, razlika u odnosu na BG voz je očigledna, od boje, do očuvanosti i tipa voza, pa ipak u brzini sam zamalo ušao u pogrešan voz.

Kad krene naopako, ti pomeni harakiri japanskog mašinovođe

U vozu nema puno putnika, tako da mogu da biram gde ću da sednem. Ovo je prvi put da se tokom mojih putovanja o kojima pišem vozim Stadler vozom koji je naša železnica pre par godina kupila i koji su u tom trenutku predstavljali nešto najbolje čime možete u Srbiji da se vozite. I dalje su u jako pristojnom stanju i za kraće relacije predstavljaju odličan izbor. Čuo sam da je naručeno još ovakvih vozova i da uskoro treba da stigne deo nove narudžbine, što me raduje i nadam se da će, u kombinaciji sa povećanjem brzine, dovesti i nove putnike.

Putovanje do Rume nije posebno zanimljivo, tako da kroz prozor gledam kako monotonu poljoprivredu u ravnici presecaju manja mesta koja usput prolazimo. U Rumu stižem skoro na vreme, sa možda par minuta kašnjenja. Interesantno mi je kako se životom u Srbiji navikneš da svako kašnjenje manje od takozvanih akademskih 15 minuta zapravo i nije kašnjenje. Dok, sa druge strane, popularno je ponavljati onu mitsku (naravno, lažnu) priču, kako je neki japanski mašinovođa izvršio harakiri zato što je njegov voz kasnio par minuta.

Razmišljanje o besmislenosti te priče o samoubistvu japanskog mašinovođe mi prekida susret sa kolegom koji me čeka u Rumi spreman da zajedno snimimo neke krovove, kako bi potencijalno na njih ugradili zadružne solarne elektrane. Snimanje ne protiče glatko, već naprotiv – sve što može, krenulo je naopako; prvo se pokvarila memorijska kartica, onda se dron upetljao u grane i pao na zemlju, da bi mi se na kraju izbušila guma na biciklu. Ipak, sve ovo nas nije omelo i, usputno rešavajući ove probleme, uspevamo da napravimo dobre snimke za naš budući projekat. U međuvremenu sam naučio svašta o Rumi, Milevi Marić Ajnštajn i njenom sunčanom satu, kao i o Borkovačkom jezeru i obližnjoj šumi.

Zadovoljan što sam završio posao zbog kojeg sam krenuo na put i što mogu da nastavim, vraćam se na železničku stanicu i u 13:02 sati hvatam voz za Šid.

Ruma – Šid

Od Rume do Šida nastavlja se putovanje kroz ravnicu koja dominira predelom, dok se u daljini vide obronci Fruške Gore. Osetno je da na ovoj deonici voz usporava, tako da deluje kao da lagano klizimo i usput povremeno stajemo. Renoviranje ovog dela pruge koji je bio i najlošija deonica na pruzi Beograd – Zagreb najavljuje se odavno, ali za sada je sve na čekanju.

Zamišljam kako je nekada bilo živo u vozu koji je ovom prugom išao ka Zagrebu i dalje ka Ljubljani. Kako su drugovi i drugarice ispijali vinjake i cedevite u vagon-restoranu, a Šid bio tek mala prolazna stanica na dugom putu. Voz Beograd – Zagreb nažalost više ne saobraća, a uprkos najavama da će se uskoro vratiti, njegov povratak ostaje neizvestan, tako da za Zagreb možete samo automobilom ili autobusom.

Dok maštam o putovanju vozom za Zagreb, polako, opet tek sa par minuta kašnjenja, stižemo u Šid. Šid za mene predstavlja nepoznanicu; jedino što znam je da je to mesto gde je svoju mladost proveo veliki Sava Šumanović, mesto koje je uvek unosio u svoje slike, tu vojvođansku ravnicu.

Danas Šid živi život malog pograničnog grada. Grada koji je bio i još uvek je na izbegličkoj ruti, što je vidljivo i po ljudima koji sede na stanici i nadaju se da nekako stignu do Zagreba, Ljubljane, pa onda i do Nemačke. Ljudi koji su očigledno umorni od stalnih pokušaja da pređu granicu i stalnih vraćanja. Žao mi je što neki voz ne može da ih brzo prenese na lokacije koje žele, već im ostaju granice koje su samo za neke otvorene.

Sama železnička stanica u Šidu deluje u pojedinim delovima kao da je zarobljena u vremenu. Posebno je vidljivo na blagajni i čekaonici. Okrečene kombinacijom masne tamne boje i manje masne svetlije boje daju taj prepoznatljiv izgled malih železničkih stanica, kakve sam viđao širom Srbije.

Detalj koji mi je posebno privukao pažnju je i stari red vožnje na zidu čekaonice. Red vožnje iz 2003. na 2004. godinu pokazuje nam da je tada bilo mnogo više linija koje su prolazile kroz Šid. Posebno mi sa ove tačke gledišta deluju egzotično vozovi koji su išli za Cirih, Minhen, Veneciju, Solun i Ljubljanu. A sada se radujemo kad najave otvaranje linije između Subotice i Segedina.

Nakon što sam se kratko promuvao po Šidu i pojeo nešto, vraćam se na stanicu da uhvatim poslednji voz u jedinom mogućem smeru koji trenutno postoji, a to je voz za Beograd.

Povratak za Beograd

U povratku za Beograd saznajem da će u decembru biti izbori i da nas očekuje interesantna zima. Pitam se, hoće li železnica biti jedna od tema tokom ove predizborne kampanje, jer u prošlosti se pre svakih izbora pričalo o brzim prugama Srbije, a one su postajale sve sporije i sporije? Sećam se da sam kao klinac čuo podatak da naši vozovi zbirno kasne par godina i da mi je u tom trenutku bilo nepojmljivo i da sam se pitao zašto ljudi uopšte čekaju neki voz koji kasni par godina.

Razmiljšljanje o tome koliko li godina sada kasne svi naši vozovi i koliko sam najduže čekao voz mi prekida poznanik koji je ušao u Pazovi i i ide do Batajnice. Priča mi da je on otpravnik vozova i da su ga zbog manjka posla prebacili sa jedne na drugu stanicu, te da sad svakodnevno putuje ovim vozom. Od njega dobijam preporuku i za neke prilično egzotične linije poput one od Novog Sada do Subotice koja ide obilaznom prugom, kaže da iskoristim priliku i probam tu liniju pre nego što se završi nova pruga jer pretpostavlja da će nakon toga biti ukinuta. Pozdravljamo se, on izlazi a mene očekuje još par stanica.

Odlučujem da ponovo izađem na stanici Novi Beograd i da iskoristim još uvek toplo vreme da se biciklom po mraku provozam do stana.

Post scriptum

Nakon što sam se vratio sa puta, samo sam mrtav umoran legao u krevet i zaspao bez raspakivanja i sumiranja utisaka. Ujutru, kada sam poželeo da pogledam šta sam fotkao i da dopunim beleške vizuelnim podsetnikom, shvatam da ne mogu da pronađem foto-aparat i da sam ga najverovatnije izgubio u vozu.

Razočaran, pre svega samim sobom, odlučujem da pokušam da pronađem foto-aparat, iako su mi očekivanja minimalana. Drug zove mašinovođu kog poznaje da proba da proveri, a ja zovem info broj železnica Srbije. Ni on ni ja nemamo previše uspeha – mašinovođa nije ništa pronašao, a ja sam dobio informaciju da ne postoji izgubljeno-nađeno i da pišem na [email protected]. Šaljem mejl, ali bez vere da će se išta desiti.

Nakon pet dana, tokom poslovnog putovanja, dobijam mejl od železnice Srbije, otvaram sa očekivanjem da je to sigurno neki promotivni mejl, ali me pozitivno iznenađuje sadržaj koji glasi:

Poštovani,

Vaš foto-aparat je u putničkoj blagajni stanice Šid.
Možete ga preuzeti u terminu od 7 do 19 časova.

Srdačan pozdrav,
„Srbija Voz” a.d.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *