Tokom cele noći jedva da sam skupio tek par sati sna, što zbog nesnosne vrućine ove tropske večeri, što zbog stresa usled potrebe da rano ustanem. A ustajem rano da bih već oko pet bio na aerodromu jer poslovno putujem za Brisel, a međunarodni vozovi odavno iz Beograda ne idu, što bi Džej rekao, „ni na istok, ni na zapad, na sever, ni jug”.
Izmrcvaren nespavanjem i prevremenim ustajanjem napokon stižem na aerodrom gde kreće godoovsko čekanje u redovima. Prvo red za čekiranje, gde posmatram vesele navijače ogrnute srpskim zastavama, divim se njihovom jutarnjem entuzijazmu. Zatim red za proveru pasoša, gde poput nekih jadnih laboratorijskih životinja koračamo dugim lavirintom napravljenim od tračica koje nas usmeravaju ka pasoškoj kontroli. Predajem pasoš i odgovaram na rutinska pitanja gde idem i koliko ostajem, dobijam pečat i nastavljam ka nekom novom redu. Ovog puta je to red za pregled ručnog prtljaga. Još nisam ni stigao, a već po navici skidam kaiš, sat, vadim sve iz džepova i laptop iz ranca. Posle ću čekati u redu za ulazak u avion i tako na svakom aerodromu, beskrajni sati izgubljeni u čekanju u redovima i besmislenim aktivnostima poput merenja torbi, stavljanja svih tečnosti u zip kesicu i tako dalje i tako dalje.
Taman pomislim da sam prošao sve prepreke, kad ono ulazim u tunel, ali ne onaj koji me vodi do aviona, na taj moram još da sačekam. Ovo je tunel od reklama i prodavnica preskupih stvari kroz koji moram da prođem da bih nekako došao do svog „gejta”. Free shop u kome je sve višestruko skuplje nego u gradu podseća me na mladalačku naivnost kada sam se još nadao da se tu možda mogu pronaći povoljnije stvari, jer zaboga nema poreza. Izgleda da su jedino avionske karte postale dostupnije, dok su na aerodromima cene kao da još uvek sa njih leti isključivo najviša klasa.
A klasno raslojavanje na aerodromima i u avionima je očiglednije nego na bilo kom mestu. Naravno, postoje i u vozovima prva i druga klasa, ali na železničkim stanicama barem još uvek nije toliko razvijeno razdvajanje putnika po klasama. Ukoliko imate kartu za biznis klasu na aerodromu se krećete mnogo brže, imate prednost pri ulasku u avion i sve druge pogodnosti, dok mi smrtnici sa najjeftinijim kartama ostajemo da se guramo u redovima i pijemo vodu u javnom kupatilu.
U avionu, kao po običaju, spavam, ali me ukočenost zbog mesta u sredini i nedovoljno prostora svaki čas budi. Na kratko se, kao u bunilu, budim da prođem kroz još redova i promenim let na aerodromu u Beču, pa opet spavam.
Sanjam o vozu u kom bih mogao da legnem u Beogradu i da se probudim u Briselu. Deluje kao daleki nedosanjani san, a onda se setim da se pre više dacenija moglo putovati direktnim kolima od Beograda do Malmea, ili od Beograda do Moskve. Sada ste za sve te linije prinuđeni da koristite avion ili da se još više mučite u nekom od gastarbajterskih autobusa koji idu od Negotina do Ofembaha.
Povratak
Pivo, pomfrit i druženje sa najboljom drugaricom su mi ovog puta boravak u Briselu učinili prijatnijim nego obično, a nije bilo ni previše posla, pa sam stigao čak i da budem turista i obiđem Atomijum, koji je uz malog dečaka koji piški jedan od simbola Brisela. Ali ubrzo dolazi vreme da se vratim kući, ovog puta barem ne moram rano da ustajem.
Do aerodroma idem vozom sa jedne od centralnih železničkih stanica. Na stanici je gužva, ali nema redova, dok je diverzitet mnogo veći nego na aerodromima. Gledam čoveka u odelu kako trči na voz, dok pored zatvorenog šaltera grupa mladih hipstera bleji, sa druge strane prostrane sale čuje se muzika iz nečijeg kasetofona, dok se jedan par ljubi pred rastanak (ili su se možda sad tek sreli).
Na aerodromima je sve mnogo sterilnije, a i čini mi se da je njihova, barem unutrašnja arhitektura, gotovo jednolična. Sa jednim ciljem – da usmeri kretanje u pravcu aviona i da ne ostavi previše prostora za istraživanje. Redovi deluju kao da su tu da te disciplinuju i da ti pokažu kako si mali pred državom i kako od tog službenika ili policajca zavisi dalji tok tvog putovanja.
Konačno, sa više od pola sata kašnjenja, krećemo. I kašnjenje nije neka iznimka kada su u pitanju avioni nego sve više postaje pravilo. Usled sve većeg broja letova, ali ne i većeg broja osoblja dolazi do sve češćih kašnjenja. Iako iz domaće perspektive deluje čudno, vozovi su zapravo tačniji i pouzdaniji vid transporta nego avioni.
Avioni su brži kada napokon polete, ali često vam od trenutka kada napustite kuću do poletanja treba više sati koji prođu u čekanju. Nekada se to čekanje isplati barem na trenutak, kada po tmurnom danu kao što je ovaj, avion proleti kroz oblake i izađe iznad njih na mesto gde je nebo plavo, a sunce sija i sve deluje barem na trenutak bezbrižnije.
Ali ta bezbrižnost je barem kod mene obično kratkog daha, jer često pomislim šta bi se desilo ako bismo krenuli da padamo. Iako je verovatnoća za to minimalna, iako nemam strah od pada, užasava me pomisao na to kako bi usled panike nastala strašna buka. Sa druge strane smiruje me kada je vedro nebo da gledam iz ptičije perspektive kako se pejzaži smenjuju. Najviše volim noćnu svetlost gradova, koja otkriva njihove žile kucavice.
Još malo truckanja i napokon slećemo na aerodrom. Odavno nema tapšanja pilotu i ovaj običaj mi deluje kao daleko sećanje koje sam nekada prezirao, a sada mi nedostaje. Nekako to je bio lep način da zahvališ nekome ko jeste da samo radi svoj posao, ali ti i od njega život zavisi. Generalno, trebalo bi mnogo češće da tapšemo jedni drugima.
Ja planiram dugo da tapšem kada, nadam se, dođe taj trenutak da ne moram za ovakva putovanja da kupujem avionsku kartu, već mogu direktno, ili uz manji broj presedanja, da iz centra grada uhvatim voz i stignem do nekih drugih evropskih gradova koji i nisu tako daleko.
0 Comments