fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Vozom koji kasni: O železničkoj stanici koja to više nije

Posetio sam nekadašnju glavnu železničku stanicu i prisetio se svih vozova koji više nikada neće kretati sa nje

18. January 2024

Kada u Beogradu spomenete želežničku stanicu, a posebno ukoliko naglasite da je upitanju glavna železnička stanica, prva pomisao većine ljudi je poznata žuta zgrada koja sada već godinama nije u funkciji. Stanična zgrada bila je prepoznatljiv objekat, koji se prvi dao uočiti kada bi se sa Slavije spustili Nemanjinom ulicom. Koliko sam samo puta gledao u tu veličanstvenu zgradu i pokušavao da rastumačim rimske brojeve postavljene iznad glavnog ulaza!

MDCCCLXXXIV uvek je predstavljala dobar podsetnik i vežbu za raspoznavanje rimskih brojeva koje sam još u osnovnoj školi učio, a ako se dobro sećam, u pitanju je 1884. To je godina kada je ova železnička stanica otvorena, a sa nje je krenuo prvo voz za Zemun, a tri dana kasnije i voz za Niš. Možda bi ispod godine otvaranja trebalo postaviti i MMXVIII (2018) kao znak za godinu kada je sa ove stanice 30. juna u 21:40 časova otišao poslednji voz.

Stanica koje više nema

Od trenutka kada je otvorena, pa do trenutka zatvaranja, ova stanica je predstavljala glavnu železničku stanicu grada koji se menjao, ali i različitih država kojima je Beograd bio glavni grad. Građena po uzoru na zapadno evropske železničke stanice, dugo je predstavljala jednu od najlepših beogradskih građevina. Slična železnička stanica, samo nekoliko godina mlađa, postoji i u Zagrebu, ali je ona, za razliku od ove beogradske, još uvek funkcionalna.

Nekadašnja glavna železnička stanica imala je sve ono što jedna stanica treba da ima, a često i više od toga. Na stanici ste mogli da kupite sendvič, ali i da popijete pivo dok čekate voz ili da sednete sa drugom i rođakom koji su tek stigli iz daleka. Kafana je često bila i alternativna čekaonica, pošto moje sećanje ne dopire do vremena kada je čekaonica bila u funkciji.

Dok sam radio u hostelu koji se nalazio u neposrednoj blizini stanice, u glavi sam imao memorisan ceo red vožnje, a pogotovo internacionalne linije. Kao iz topa, odgovarao sam na pitanja kada polazi voz za Sofiju, Skoplje ili Zagreb. A hostelski gosti. uglavnom bekpekeri koji putuju vozom, bili su nepresušni izvor interesantnih priča. U moru tih priča, uvek ću se sećati one koju mi je koleginica iz hostela prepričala. Naime, u hostel su došle dve devojke iz neke države severne Evrope, sredile su se za izlazak i na pitanje koleginice da li im treba preporuka, rekle su da će se snaći. Sutradan, kada ih je pitala kako je bilo u gradu, rekle su kako su imale malo veća očekivanja od Beograda, pošto je muzika bila čudna na mestu u kom su bile, a i nije bilo previše mladih i zgodnih ljudi, već uglavnom sredovečni muškarci, ali da su se na kraju ipak super provele i da su igrale na stolovima sa tim ljudima. Tek naknadno smo saznali da je početak i kraj njihovog izlaska u Beogradu bio u kafani na železničkoj stanici.

Neki su uspevali i da stignu dalje od kafane, a stanica je predstavljala i prozor u svet za mnoge ljude iz Srbije, jer je za samo 26 evra bilo moguće kupiti povratnu kartu do Budimpešte. Upravo je voz za Budimpeštu bio i poslednji koji je otišao sa ove stanice, ispraćen je uz pesmu „A sad adio” i protestni baner „železnička van centra zemlja trećeg sveta”.

Zajedno sa autobuskom stanicom, železnička je tvorila simbiozu koja je predstavljala jednu od glavnih gradskih gravitacionih tačaka. Na stanici i oko nje, mogli su da se vide najrazličitiji profili – od studenata koji idu kući za vikend, divljih taksista koji samo čekaju da oderu nekog iz provincije ili bekpekera iz inostranstva, navijača koji se pevajući vraćaju sa utakmice, umornih radnica koje su upravo završile smenu, različitih sumnjivih likova, do bakica i dekica koji koriste penzionerski popust.

Fasada bez funkcije

Zarad „razvoja” grada, železnička stanica je žrtvovana. Okolinu zgrade stare želežničke stanice sada čine neboderi Beograda na vodi. Danas nema više šina koje su vozove dovodile do stanične zgrade. Svi peroni su srušeni, a šine izvađene. Nema više ni skraćenog perona 1a koji mi je prvih par puta predstavljao enigmu jer nisam umeo da ga pronađem, pa sam se osećao kao u nekom Hari Poter filmu.

Stara plava lokomotiva, popularno mesto nalaženja grupa koje putuju zajedno, još uvek je tu. Čini mi se da je u mnogo lošijem stanju nego ranije i da samo čeka dan kada će biti sklonjena, zajedno sa svojim jugoslovenskim oznakama. Za razliku od nje, spoljna fasada bivše zgrade glavne železničke stanice obnovljena je i izgleda bolje nego ikada, ali nažalost – ostala je samo lepa forma bez funkcije.

Pogled kroz zamrljane prozore ove zgrade jasno pokazuje da se ona već godinama ne koristi. Unutra sve izgleda razvaljeno, a na samim prozorima skupilo se toliko prljavštine da se kroz njih jedva može nešto videti. Na jednom od prozora još uvek stoji par ukrasa i jedna srmica sa proslave ko zna koje nove godine.

Renovirana fasada odlikuje se i odbrambrenom arhitekturom protiv ptica. To su one metalne šipkice postavljene na gotovo svakoj ivici, kako bi onemogućile nekog umornog goluba da tu sleti. Gubitak funkcije je oterao ljude, a šipkice teraju golubove, tako da stanica deluje sablasno.

Danas kada se spuštate Nemanjinom ulicom, stanicu je jedva moguće primetiti. Urbanim pejzažom dominira veliki spomenik Stefanu Nemanji i čitav trg napravljen oko ovog spomenika. Tek iza trga, fizički odvojen velikim stepenikom, nalazi se ulaz u nekadašnju glavnu železničku stanicu. Stanica, koja je i spomenik kulture, čeka da joj se prenameni funkcija i da postane muzej ili nešto drugo.

Žal za bivšom glavnom železničkom stanicom verovatno je i moj žal za nekim prošlim, iz ovog ugla bezbrižnijim danima, u kojima je sve delovalo lakše. Dok mi kroz glavu prolaze slike ispraćaja tog poslednjeg voza, znam da moram da se okrenem nekim drugim stanicama na kojima još uvek ima ljudi i sa kojih mogu negde da otputujem. Pa, ipak, ostaje ta nostalgija za stanicom koja to više nije i to još u centru grada, gde železnička stanica i treba da bude.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *