Vrućina, vrućina, vrućina konstantuje u jednoj pesmi Vojko V. a čini se da je najveća vrućina tokom leta u Beogradu. Baš zbog te vrućine osećam se neispavano, a očekuje me dugo putovanje. Upravo su vrućina, klimatske promene i kako se sa njima boriti razlog mog odlaska u Prištinu gde držim predavanje o ovim temama.
Autobus za Prištinu kreće tačno u podne i dok idem ka stanici na ulici vidim tek ponekog zalutalog pešaka koji žuri da stigne na odredište, jedino masa dostavljača jurca ulicama da zadovolji potrebe svih onih koji sede u rashlađenim stanovima i naručuju hranu. Potpuno apokaliptična slika grada, a vremenska prognoza kaže da će i naredni dani biti tropski. Mene čeka šest ili sedam sati truckanja u vrućem i neugodnom autobusu. Ka Kosovu odavno ne idu vozovi.
Poslednji „pokušaj” povezivanja bio je 2017. godine kada je voz zvani crkva, obojen u boje srpske zastave, sa natpisima Kosovo je Srbija, krenuo u probnu vožnju ka Mitrovici. Naravno da je zaustavljen na granici. Ova provokacija ubila je i poslednju nadu da će se ponovo uspostaviti bilo kakav železnički saobraćaj i sad jedino par autobusa povezuju Beograd i Prištinu.
Beograd i Prištinu povezuje i to što su postali ogromna gradilišta, gde na svakom koraku niču nove zgrade, ali i nestaju zelene površine, što dodatno uvećava efekat toplotnog ostrva i čini da grad bude gotovo nepodnošljiv za življenje. Tek noć donosi malo olakšanje, pa noć koristim da sa prijateljima iz Prištine popijem pivo. Pričam im kako imam plan da idem vozom od Prištine do Skoplja i svima to deluje kao suluda ideja. Niko se od njih nije vozio tim vozom, a na broj telefona stanice niko se ne javlja, tako da mi ostaje nada da su informacije sa interneta tačne i da će se sutra ujutru voz pojaviti.
Priština – Skoplje
Nikada nisam voleo rano ustajanje, a popijena piva od sinoć ne olakšavaju ustajanje. Ipak, uspevam da se izvučem iz kreveta, motiviše me to što ću uskoro biti u vozu za Skoplje. Dok čekam taksi i uživam u jutarnjih dvadesetak stepeni, promatram zgrade oko sebe i shvatam da se nalazim u potpuno novom naselju koje pre desetak godina nije postojalo.
Na železničku stanicu stižem prvi, čak i pre ljudi koji na njoj rade, pa zatičem zaključana vrata. Par krugova oko male stanice koja je, moram priznati, izneverila moja očekivanja. Očekivao sam betonskog socio-modernističkog diva, a zatekao sam tek kuću prosečne veličine, išaranu grafitima i oblepljenu nalepnicama, pored koje prolaze dva koloseka, prilično zarasla u travu.
Upravo ta trava koja raste posred koloseka i polako preuzima dominaciju i to što se još uvek niko ne pojavljuje mi polako uliva sumnju da li voz uopšte saobraća i da li sam na pravoj stanici. Pretraga na telefonu kaže da jesam i sad mi ostaje samo da čekam. Posle nekog vremena pojavljuje se čovek u železničkoj uniformi, otključava stanicu i donosi mi kratkotrajno olakšanje. Pomisao da je sve ok nestaje već sa njegovom prvom reakcijom na moje spominjanje voza Priština – Skoplje. Saznajem da voz ne saobraća još od prošle godine i da sa ove stanice jedino saobraća voz Priština – Peć.
Raspoloženje mi je naglo opalo i već proklinjem sebe zašto sam morao tako rano da ustanem, umesto da ostanem duže u hotelu i vratim se kolima, ja hoću da se vozim vozovima koji očigledno više ni ne saobraćaju. Ali dobro – šta je, tu je i sad mi treba alternativa. Jedina alternativa je autobus, ali do narednog busa za Beograd me deli šest sati, koje ne želim da provedem na vrelcu. Možda ipak da se prošetam do autobuske stanice i proverim ima li neka druga mogućnost, jer očigledno da nije baš sve što piše na internetu istina.
Autobuska stanica u Prištini mnogo je veća i življa čak i u ovim jutarnjim časovima nego železnička. Očigledno da se gotovo sva mobilnost ovde odvija autobusima. Dok se šetam stanicom, primećujem puno buseva čije table pokazuju da idu za Dizeldorf, Frankfurt, Cirih, Malme… Imam sreće jer jedan baš za petnaestak minuta kreće i za Skoplje.
Ubrzo krećemo i kroz prozor još jednom posmatram urbane pejzaže Prištine. Nedugo zatim urbanost nestaje, ali to nije kraj grada. Pored puta kojim idemo nastavlja se niz niskih poslovnih objekata i novoizgrađenih kuća, i čini se da je ovaj niz večan i da pri gradnji nije bilo nikakvog reda, već da je cilj bio samo smestiti objekat što bliže putu. Ovaj pejzaž mogao bi da bude bilo gde – na Zrenjaniskom putu, negde u Makedoniji… svejedno. Nema nikakve arhitektonske ili planske specifičnosti, samo divlja gradnja okarakterisana kućicama i zgradama kajsija boje koja se prostire u nedogled. Ubrzo mi glava pada i budim se tek na granici sa Makedonijom.
Skoplje
U Skoplje stižemo nakon sat i po vremena vožnje i već je postalo jako vruće. Na blagajni mi kažu da jedan autobus za Niš polazi za pet minuta, a naredni tek za tri sata. Odlučujem se za prvi, mada to znači da neću stići da detaljno obiđem i fotografišem staru prijateljicu – železničku stanicu u Skoplju.
Ovu stanicu projektovao je čuveni japanski arhitekta Kenzo Tange, koji je bio zadužen i za projekat obnove Skoplja nakon zemljotresa 1963. godine. On je bio pod snažnim uticajem metaboličkog pokreta, pa se sama železnička stanica nalazi na betonskim stubovima, a ispod nje je autobusko stajalište. Cilj je bio da železnica ne remeti ostali saobraćaj, već da se mobilnost obavlja na više nivoa. Stanica pokazuje šta beton i železnica mogu da pruže u sinergiji. Nažalost, danas i sa ove stanice polazi tek par vozova. Voz do Beograda odavno ne saobraća, ali meni su još uvek u sećanju putovanja do Skoplja i silazak na ovoj stanici, a par puta sam išao čak i do Soluna. Sada sam osuđen na autobus do Niša, a posle nešto do Beograda, ili možda još bolje – do Jagodine, da barem na par dana pobegnem od vrućine.
Klimatske promene i sveprisutno zagađenje životne sredine učinili su da, nažalost ili na sreću, nisam ni sam siguran, moja profesija postane traženija. Česta putovanja po Balkanu čine da svuda upoznajem neke dobre ljude koji imaju slične probleme. Pa, ipak, nekada mi deluje da je neko namerno kidao železnicu kako bi pokidao i veze između ljudi i kako bi otežao bilo kakvu saradnju. Uprkos tome, ljude nije moguće ograničiti u kretanju i svakako nađu put, ali bi mnogo bolje bilo da je taj put na šinama i da se njima brzo, ekološki i sigurno stiže.
0 Comments