Pre prve vožnje
Da li ste se nekada zapitali koliko je snage potrebno da se zaustavi jedan voz? Uz zvuk glasne škripe kočnica, ovo pitanje me je fasciniralo još od vremena kad sam kao dete sa roditeljima čekao voz da pristigne, dok spiker sa razglasa najavljuje da brzi voz iz Beograda za Skopje, preko Niša i Leskovca, dolazi na treći kolosek
Još od dečačkih dana, koristio sam svaku priliku da se vozim vozom. Danas su te prilike, nažalost, sve ređe. Razlog je taj što se već decenijama postepeno ukidaju i nestaju vozne linije, tako da sada više nema ni tog brzog voza za Skopje. O propasti železnice, smanjenju broja putnika, nestajanju stanica koje se pretvaraju u ruine i tome da vozovi gube svoju trku, kasne i postaju sve sporiji, pisao sam više puta. Cilj pisanja ovih kolumni mi nije da ukažem na raspad železnice, već da pokušam da podsetim sve koji se susretnu s mojim tekstom, na taj dečiji osećaj iščekivanja da voz stigne i ispunjenost koje ovakvo putovanje donosi svakom ko ga iskusi.
Za nastajanje ovog teksta, ali i onih budućih, kriva je jedna digitalna mapa pruga putničkih vozova. Od kada mi je moj prijatelj Dobrica prosledio ovu mapu, počeo sam sa ushićenjem da razmišljam o njoj. Pogađala me je činjenica kako je mali broj linija preostao i svest da je ovo možda poslednja šansa da se vozim nekim linijama pre nego što ih ukinu. Buljeći u tu mapu, došao sam na ideju da pokušam da proputujem sve te linije i da o ovim putovanjima ostavim pisani i vizuelni trag. Moja ideja se svidela drugaricama iz Oblakodera i lako smo se dogovorili da sednem u voz i otpočnem rad na seriji kolumni koje će pratiti moja putovanja. Ubrzo nakon našeg dogovora, bio sam spreman za prvo putovanje. Za početak može nešto lako, ravno i brzo. Vršac, stižem!
Vukov spomenik – Vršac
Pošto samostalno putovanje ponekad zna biti dosadno, na ovaj put sam se zaputio sa partnerkom. Biciklama dolazimo do podzemne stanice Vukov spomenik, jednog od najambicioznijih projekata domaće železnice. Ova stanica je bila predviđena da bude deo Beogradskog železničkog čvora i jedna od ključnih tačaka nikada izgrađenog, dugo sanjanog i uvek željenog Beogradskog metroa. Vidljiva je ideja autora da ona bude najsjajniji biser u nizu stanica Beogradskog metroa, ali je još vidljivije da u ovu stanicu godinama nije ništa ulagano. U prostoru koji je trebalo da bruji od života, sada odzvanja praznina. Neodržavanje, zapuštenost i đubre po ćoškovima odaju tužnu sliku stanice koja je nekim čudom i dalje aktivna. Za maj ove godine, najavljena je njena rekonstrukcija, koje je potom odložena za 45 dana. Od tada je prošlo već nekoliko meseci, bez pominjanja šta se sa rekonstrukcijom zapravo dešava.
Najavljena je zamena pokretnih stepenica, takozvanih „eskalatora”, koji putnike vode 40 metara ispod zemlje i čine ovu železničku stanicu jednom od najdubljih u Evropi. Sećam se da sam kao student iz Jagodine dolazio do ove stanice sa drugarima samo da bih se vozio pokretnim stepenicama, ali i odigrao koju partiju Counter-Strike-a u prolazu pored.
Kako je stepenicama potrebno više od 90 sekundi da se spuste do dolaznog perona, a treba spustiti dve bicikle, stižemo tek minut, dva pre dolaska voza. Dizel lokomotiva se zaustavlja i otvaraju se vrata vagona za putnike koji su se uputili ka Vršcu i usputnim mestima. Izgleda da gužva nije iznenadila samo nas, već i konduktera koji nije presrećan ovakvom situacijom, pogotovo time što unosimo dodatne bicikle. Ipak, on je dovoljno ljubazan da nam pokaže i oslobodi mesto gde ih možemo ostaviti, porede bicikla drugih putnika. Usled gužve, primorani smo da barem neko vreme stojimo, što mi vraća uspomene na neka od prvih putovanja vozom.
Sa bakom i dekom sam redovno putovao od Leskovca do Jagodine i neko preovlađujuće sećanje na ova putovanja devedesetih godina je gužva u vozu i miris cigareta, pošto su tada svi pušili. Ovaj vagon, za razliku od onih starih nema kupe, već kao u autobusu, svi putnici sede u istom prostoru. I barem za sada – niko ne puši. Međutim, gužva je ona ista. Na osnovu ovog izolovanog slučaja, reklo bi se da železnice Srbije baš kidaju i da ljudi masovno koriste vozove.
Već u Pančevu, neki ljudi izlaze i ostavljaju nam dva sporedna mesta pored bicikla. Par ljudi je izašlo, ali je mnogo više njih ušlo i nastaje pravi krkljanac. Neki ljudi kreću da se bune zašto nema mesta i zašto nije postavljeno više vagona, ako se već zna da toliki narod ide na grožđebal. Ubrzo na udar dolaze i naše bicikle. Posebno je na njih kivna jedna baba koja uporno prigovara kako to da ima mesta za bicikle, a nema za ljude. Počinje da prigovara i kondukteru, koji joj objašnjava da smo mi platili karte za bicikle i da je to prostor za njih namenjen, ali ona ne odustaje streljajući nas pogledom punim gneva. Najradije bi kao u filmu „Mrtav ladan” čija se radnja delimično i dešava u vozu koji putuje za Vršac izbacila nas i bicikle iz voza poput jadnog dekice u ljubičastom odelu, da ostanemo negde u pustari oko Deliblatske peščare.
Dok se voz kreće kroz ravnicu, tek poneko mesto se nazire u daljini. Najlakše ih je primetiti po karakterističnim crkvenim zvonicima koji se izdižu iznad ostalih krovova i siguran su način detektovanja centara mesta. Većina banatskih zvonika i crkava zapravo jako liče jedni na druge. Na jednoj tački oko Alibunara, pejzaži počinju da se menjaju i ambijentom počinju da dominiraju velike vetrenjače. Međutim, to nisu donkihotovske vetrenjače kojih je Banat nekada bio prepun, već one moderne, za proizvodnju obnovljive električne energije, izgrađene u ovom delu Srbije u proteklih par godina.
Dok zagledan u daljinu proklinjem sebe zašto sam sinoć morao da popijem i ono peto (ili je to možda bilo šesto) pivo i zašto sam zaboravio da ponesem kafetin, vidim Vršački breg, što mi govori da smo blizu Vršca i da ću uskoro izaći iz gužve i ponovo biti na biciklu. U Vršac stižemo sa 20-ak minuta kašnjenja. Iz voza izlazimo na klasičnu Austrougarsku stanicu, koja je čini se jako dobro održavana i za razliku od nekih usputnih stanica, deluje baš lepo.
Vršački grožđebal i aveti železničkih stanica
U Vršcu smo posetili grožđebal na koji smo sasvim slučajno naleteli, što delimično rešava misteriju gužve u vozu. Možda su me ostaci mamurluka i bol u glavi sprečavali da se bolje provedem na grožđebalu, ali stvarno nisam video nikakvu razliku između grožđebala i bilo kog drugog vašara – gomila hrane i pića koji se prodaju uz usputnu muziku i nezaobilazni ringišpil. Rekao bih da su svi sastavni delovi jednog vašara tu, što nekada može da bude dobro, ali izgleda da danas nije moj dan, jedva čekam da pobegnem sa te čudne smotre.
Vožnja bicikla zaobilaznom rutom od Vršca do Alibunara me je potpuno otreznila, ali i iscrpela gotovu svu energiju. Umoran, ali zadovoljan, čekam poslednji voz za Beograd. Voz dolazi još puniji nego kada smo dolazili. Gužva je tolika da nemamo gde da stavimo bicikle, već moramo da ih držimo između nogu dok stojimo. Sećam se da su mi se tokom tih sat i i nešto vremena stajanja vrzmale različite ideje po glavi, ali pošto nisam bio u prilici da ih zapišem, a umor je uticao da ih brzo zaboravim, ovaj tekst će ostati bez tog dela.
Odlučujemo da izađemo na stanici koja se zove Pančevački most, koja nam je malo bliže kući, a i nikada tu nismo bili. Samo da uspemo da izvučemo bicikle iz gužve. Posle malo manevrisanja konačno smo napolju na stanici koja se nalazi baš na početku Pančevačkog mosta, blizu okretnice buseva i Drugstora. Prvi put sam na ovoj stanici i nisam impresioniran, deluje mi čak i malo jezivo, svetlo je jako slabo, a celokupna atmosfera gde samo dva putnika na suprotnoj strani čekaju neki voz na granici je između romantike i egzotike ali može delovati i poput početka nekog horor filma. Par fotki na stanici i odlazimo. Umoran, ali ispunjen, vraćam se kući da saberem utiske, pogledam fotke koje sam danas napravio i spremim plan za naredna putovanja vozom. Nadam se da ću iskoristiti kraj sezone i osetiti taj famozni vetar u kosi u vozu za more.
0 Comments