Poslušaj audio verziju ovog teksta:
Prva dva meseca 2023. godine ostala su upamćena po zastrašujućim podacima koji su ukazivali na sledeće: svake dve nedelje, u proseku, jednu ženu u Srbiji ubije član porodice, i to najčešće u njenom domu. Od početka godine, u našoj zemlji je počinjeno najmanje 24 femicida, što govori o učestalosti ovih slučaja, tolikoj da pojedini stručnjaci koriste termin „epidemija femicida” kako bi ukazali na ovaj globalni problem koji, čini se, sve više uzima maha.
Prema podacima Autonomnog ženskog centra, u 2022. godini zabeleženo je 26 rodno zasnovanih ubistava, za petinu više u odnosu na 2021. godinu. Femicidu je prethodilo nasilje koje je određeni (neveliki) broj žena prijavljivao institucijama, međutim, policija, tužilaštavo i centri za socijalni rad činili su propuste pri donošenju i sprovođenju mera koje je potrebno preduzeti onda kada do prijave nasilja dođe. Tako se počinioci femicida uglavnom ne terete za teško ubistvo (iako femicid to jeste) i u trećini procesuiranih slučajeva dobijaju između 10 i 15 godina zatvorske kazne.
Koje su karakteristike femicida i zbog čega on treba da bude definisan kao posebno krivično delo?
Svaki femicid predstavlja rodno zasnovano nasilje koje se završava teškim ubistvom. Prema rečima dr Kosane Beker, programske direktorke udruženja građanki FemPlatz, postoje određene karakteristike femicida koje ga razlikuju i izdvajaju od neutralnog oblika ubistva.
„Različite države različito to regulišu (one koje regulišu). Prošle godine na nivou UN-a je napravljen statistički okvir za praćenje femicida koji može da se primenjuje i u državama koje još uvek nemaju propisan femicid odvojeno i dobri su pokazatelji. Osim toga da je femicid rodno zasnovano ubistvo žene, znači ne bilo koje ubistvo, u koncept femicida idu sva ubistva žena koje počini muškarac ako je s njom u nekakvom odnosu, bilo partnerskom, bračnom, vanbračnom, bivšem, sadašnjem i tako dalje. Znači, sva ubistva žena koja su u okviru porodice, ne samo očevi i brat, već šire porodice, tu nema dileme da je femicid”, objašnjava Bekerova.
Međutim, kod femicida se, kako Kosana navodi, uzima u obzir i da li je muškarac bio nepoznat ženi koju je ubio.
„Dakle, postoji čitav set indikatora koji treba da se procenjuju. Tu gde je partnerski kontekst, bračni, vanbračni, porodični… tu ne treba da se ništa dodatno procenjuje, a za ova druga ubistva žena imamo set nekih indikatora koji, ako je nešto ispunjeno, može da se klasifikuje kao femicid”, ističe Bekerova.
Prema Kosaninim rečima, najvažnije karakteristike femicida su:
● Femicid je ubijanje žena zasnovano na rodu i ima rodnu dimenziju;
● Femicid predstavlja oblik zločina iz mržnje usmeren ka ženama;
● Koreni femicida leže u kulturi kojom dominiraju patrijarhalna struktura, rodna diskriminacija, nejednaki odnosi moći zasnovani na muškoj dominaciji i kontroli;
● Femicid je najozbiljnija posledica nasilja u porodici i partnerskog nasilja koje se ciklično ponavlja, a država nije u stanju da obezbedi adekvatnu zaštitu i podršku ženama žrtvama preko svojih institucija;
● Najveći rizik od femicida je raskid partnerskog odnosa i odvajanje od intimnog partnera/napuštanje nasilnika;
● Femicid je vodeći uzrok prerane smrti žena na globalnom nivou.
Međutim, uprkos ogromnoj važnosti propisivanja femicida kao posebnog krivičnog dela, zakonodavstvo Srbije femicid i dalje ne definiše tako.
„Ono što smo uspele svojevremeno je da, uz naše komentare koji su bili u toku javne rasprave, izdejstvujemo zajedno sa drugim organizacijama da femicid uđe u strategiju za borbu protiv nasilja prema ženama. Pisale smo i Ministarstvu pravde, trenutno postoji radna grupa koja se bavi izmenama krivičnog zakonodavstva i davali smo preporuke kako bi to krivično delo moglo da bude definisano, ali za sada nekako ne samo da nema volje da se to uradi, nego imamo ministarku pravde koja je rekla javno na jednoj konferenciji da zna za te inicijative i da ona misli da bi to bila diskriminacija muškaraca, a da će prepustiti stručnijima od nje da to procene. I to je poslednja informacija koju imamo o inicijativi”, govori Bekerova.
Kosana objašnjava i kako postoji određena vrsta očekivanja da su žene senzibilisanije po ovim pitanjima, a u stvari to nije nužno tako.
„Neke jesu, naravno, ali ima i muškaraca koji su senzibilisani. Sve u svemu, nema velike razlike, mi smo svi odrasli u principu u istoj sredini i ako ne radimo na sebi i ako ne učimo dovoljno o fenomenima koji su oko nas i ne obraćamo dovoljno pažnje, onda je jedino što je u ovom konkretnom slučaju jako zabrinjavajuće to da je u pitanju ministarka pravde, nije bilo ko ko ima neko mišljenje o tome da li femicid treba da bude krivično delo ili ne”, podvlači Bekerova.
U domaćoj javnosti, međutim, i dalje postoji polemika da li femicid treba da bude posebno krivično delo ili ne, a neslaganja po ovom pitanju su primetna i među pravnicima, kao i među organizacijama koje se bave pravima žena, dok su iz Hrvatske nedavno stigle vesti da će na glasanje biti stavljen zakon koji femicid definiše kao odvojeno krivično delo. Kako su mediji preneli, prioritet vlade u Hrvatskoj je strože kažnjavanje nasilja i osnaživanje prava žrtava, nakon velikog broja femicida i rodno zasnovanog nasilja koji su se dogodili u ovoj zemlji i usled reakcija različitih udruženja žena koja su se oglašavala povodom ovih slučajeva. Ove izmene obuhvataju nekoliko zakona, uključujući Krivični zakon, Zakon o zaštiti od nasilja u porodici, Zakon o sudovima i Porodični zakon, a uslediće i javna rasprava nakon koje će, početkom 2024. godine, pomenuti zakoni biti izglasani.
Institucionalno nasilje – normalizacija umesto prekida istog
Autonomni ženski centar (AŽC), ženska nevladina organizacija koja obezbeđuje specijalističku podršku ženama i podstiče individualni i institucionalni odgovor na muško nasilje nad ženama je u jednom od svojih saopštenja navela kako svedočimo normalizaciji
institucionalnog nasilja. Kako ovo nasilje izgleda u praksi i šta se pod tim podrazumeva?
„Mi smo, kao građanke i građani ove države, svakodnevno izloženi nasilju koje vrše predstavnici institucija, u svim sferama naših života. Kada su žrtve nasilja u pitanju, država poziva žrtve da prijave nasilje, ali im ne garantuje da se sistem, kada to nasilje budu prijavile, neće okrenuti protiv žrtava – tako što se žrtvama neće verovati, ili će se žrtve zastrašivati da odustanu od prijava tako što im govore da će prijava još više razbesneti nasilnika ili da će protiv žrtava biti pokrenuti postupci za lažno prijavljivanje….”, ističu Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.
NJih dve dalje navode da se onda u centrima za socijalni rad žrtvama preti oduzimanjem dece ako ne napuste nasilnika, pa kada žrtve to i urade i dovedu sebe i decu na ivicu siromaštva, onda im opet oduzimaju decu jer su deca zanemarena, ili napišu sudu da se deca povere očevima nasilnicima jer imaju bolje uslove za život dece…
„U slučajevima i kada budu pokrenuti postupci protiv nasilnika, vidimo da su predstavnici institucija skloni da okrivljuju žrtve za ishode tih postupaka, pa čak i u slučajevima kada je žena ubijena (slučaj Pirot). To okrivljavanje žrtve da ona nešto nije uradila u situaciji u kojoj su sud i tužilaštvo dozvolili da nasilnik ponavlja delo jer je isti bio kažnjen besmisleno blagom kaznom, jeste institucionalno nasilje. Sve su to izazovi sa kojima se prvenstveno žrtve partnerskog nasilja svakodnevno suočavaju nakon što prijave nasilje. Iako ne možemo da tvrdimo, to mogu biti razlozi zbog kojih imamo tako veliki broj ubijenih žena koje nikada nisu prijavljivale nasilje jer nisu imale poverenje da će ih predstavnici institucija zaštititi – od 21 ubijene žene ove godine, samo je u 4 slučaja bilo ranije prijavljivano nasilje”, objašnjavaju Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.
Šta je femicid voč i zbog čega nam je potreban mehanizam za praćenje i analizu slučajeva femicida?
Nacionalni mehanizam za praćenje i analizu slučajeva femicida, po shvatanju AŽC-a, ne bi trebao da bude telo koje će samo da prikuplja statističke podatke o femicidu, već članice ove organizacije smatraju da to telo treba da čine po jedan predstavnik ili predstavnica Narodne skupštine, nadležnih ministarstava, Zaštitnika građana, te predstavnice ženskih organizacija koje prate slučajeve femicida, kao stalni članovi, odnosno članice, i rukovodioci ili rukovoditeljke državnih institucija i organa na čijoj teritoriji se dogodio femicid, kao ad hoc članovi, odnosno članice, kako bi se uočili propusti koji su doveli do femicida i doneli zaključci koji bi pomogli da se takvi propusti više ne ponove na teritoriji te lokalne samouprave.
„Izveštaji tog tela bi predstavljali osnov za sve ostale predstavnike institucija u Srbiji da uče na greškama drugih, kako ne bi napravili iste propuste u zaštiti žrtava. Takođe bi Izveštaji tog dela predstavljali osnov za pokretanje postupaka protiv odgovornih pojedinaca u institucijama koji su svojim nečinjenjem ili pogrešnim činjenjem omogućili da se desi femicid”, navode Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.
Preporuka specijalne izveštačice Ujedinjenih nacija za nasilje prema ženama da se uspostavi nadzorno telo za praćenje femicida – femicid voč (Femicide Watch) datira još od 2015. godine, nevezano za to da li će femicid biti prepoznat kao zasebno krivično delo. Praćenje femicida na nivou države potrebno je kako bi se uspostavila odgovornost ne samo počinioca zločina, već i nadležnih institucija.
Prema rečima dr Kosane Beker, programske direktorke FemPlatz-a, u Srbiji postoje dve grupe ženskih organizacija koje se zalažu za femicid voč i predlažu različite modele i mehanizme kako bi ovaj sistem trebalo da izgleda na osnovu prakse u drugim državama gde se femicid voč primenjuje. Međutim, ono što je bitno je da postoji uspostavljeno telo koje će se baviti femicidima i pokušajima femicida i koje će moći da isprati te slučajeve od početka do kraja i da ima dovoljno ovlašćenja da može da proveri ko je kako radio i da li je bilo propusta u postupanju.
„Nije ideja tog tela da kažnjava za propuste, nego da se konačno vidi gde ne funkcioniše dobro, gde ne štima i da se tu popravi saradnja. Mi vrlo često možemo i u medijima da vidimo kada se desi nešto što uzburka javnost kako zvaničnici krenu da izlaze u javnost sa stavom da su svi su sve uradili kako treba, a mi na kraju imamo ubijenu ženu. Pa, nisu sve uradili, sigurno nisu sve uradili. Tako da, ovo pitanje femicid voča bi doprinelo da vidimo šta je tu problem i gde su uska grla i onda u odnosu na to da pravimo, naravno, i odgovor”, podvlači Bekerova.
Zbog čega je važno da bude uspostavljena evidencija broja femicida na institucionalnom nivou?
Kako u institucijama ne postoje zvanični podaci u vezi sa brojem femicida, javnost o ovim slučajevima najčešće saznaje iz medija, uz posredstvo organizacija koje se bave pravima žena. Zbog toga uvek kada govorimo o broju femicida, zapravo govorimo o najmanjem broju, tačnije o slučajevima koji su uspeli da dospeju u javnost. Pretpostavka je da je broj žrtava femicida nažalost i veći od onoga koji se pominje.
„Ženske organizacije broje femicide iz medija. Dešava se, na primer, da neki drugi događaji „preklope” vest o femicidu ili da vesti uopšte i ne bude, ako je u pitanju neka manja sredina, pa lokalni mediji to ne čuju na vreme. S druge strane, pričamo o jednom vrlo ozbiljnom fenomenu i naša država bi trebalo da upostavi evidenciju. Način na koji će uspostaviti evidenciju se razlikuje, ali nama je bitno da imamo evidenciju i da možemo da vidimo o čemu mi, u stvari, pričamo jer ovi brojevi koje mi sakupljamo iz medija su zastrašujući i bilo bi dobro da ne licitiramo brojem ubijenih žena tako što smo prikupili informacije iz medija. Mislim da je to početak ozbiljnog bavljenja tim problemom”, napominje dr Kosana Beker.
Uloga medija stoga je višestruka i važna, pogotovo iz razloga što je izveštavanje o femicidu i rodno zasnovanom nasilju u Srbiji najčešće senzacionalističkog karaktera, što za posledicu ima retraumatizaciju žena sa iskustvom rodno zasnovanog nasilja i smanjeno poverenje u institucije. Zbog toga nemali iskorak u borbi za etičko izveštavanje predstavlja članstvo predstavnice AŽC-a u Savetu za štampu.
„Smatramo da je uloga Saveta za štampu za celokupnu medijsku sliku u Srbiji veoma važna i drago nam je da ćemo imati priliku da naša predstavnica bude članica Komisije za žalbe. Njeno učešće može doprineti kvalitetnijim diskusijama o žalbama koje se tiču medijskog izveštavanja o nasilju prema ženama i povećanjem vidljivosti problema koji postoji u ovoj oblasti. Medijsko izveštavanje o ovom problemu je važno, pre svega jer je, posebno u poslednje vreme, jasno da se žene često odlučuju da sa svojim iskustvima nasilja izađu u medije, tražeći time podršku javnosti za institucionalne procese kojima su nezadovoljne. Stoga su (medijske) zloupotrebe žena koje su u situaciji nasilja vrlo moguće, a mogu doprineti ne samo dodatnoj traumatizaciji konkretne žene, već takođe i svih drugih koje preživljavaju nasilje. Zato je važno da medijsko izveštavanje bude etičko i edukativno”, napominju Vanja Macanović i Sanja Pavlović iz AŽC-a.
Kosana Beker ističe i važnost inicijative Novinarki protiv nasilja koje su izdale Smernice na medijsko izveštavanje o nasilju prema ženama i navodi da je takozvana šekspirizacija, odnosno romantizacija zločina (kada je ubistvo žene praćeno samoubistvom počinioca) najčešča praksa koju je potrebno prekinuti.
S obzirom na to da je femicid široko rasprostranjen društveni problem, a ne sporadični slučaj, potrebno je pronaći i adekvatno rešenje koje će poboljšati rad institucija, pozivajući ih na odgovornost, kao i njihov odnos prema žrtvama koje se odluče da prijave nasilje, te tako uspostavljanje mehanizma za praćenje i analizu slučajeva femicida predstavlja važan korak ka smanjenju broja femicida. Jer, kada do istog dođe, tada je već kasno. Zbog toga je značajno preduzeti sve moguće mere kako bi stepen prevencije femicida bio dovoljno efikasan da rezultira izostankom istog.
Ilustracije: Olga Đelošević
Tekst je podržan od strane Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu „Scroll’n’Share” Oblakoder magazina ne izražavaju stavove Evropske unije i nemačkog Saveznog ministarstva za ekonomsku saradnju i razvoj.
0 Comments