Zašto generalni štrajk?

Dva i po meseca traju protesti i blokade u Srbiji. Jasno je da vlast ne želi da ispuni studentske zahteve i da nije sposobna da se izbori sa krizom u zemlji. Potezi funkcionera su dodatno pogoršali situaciju i zaoštrili atmosferu u društvu, stvarajući sve dublju podelu i polarizaciju društva. S obzirom na sva dešavanja tokom protesta, napade na studente i aktiviste, targetiranje, nezakonito prećenje i prisluškivanje, fizičke napade, hapšenja i zapaljivu retoriku koja dolazi od državnog vrha, neophodno je da dođe do dodatne politizacije borbe i proširenje zahteva, koji bi adresirali širi spektar problema sa kojima se Srbija suočava poslednjih godina. Pored targetiranja studenata i aktivista, vlast je svoj represivni aparat i pretnje usmerila i na deo prosvetnih radnika koji su se odlučili na hrabar potez potpune obustave rada 20. januara, usled neslaganja sa sporazumom koji su potpisali predstavnici reprezentativnih sindikata. Pored prosvetara, organizovanu podršku i proteste su organizovali advokati koji su izglasali obustavu rada.

Važno je podsetiti da ovo nisu studentski protesti koji se tiču uslova studiranja (iako je jedan zahtev u vezi sa finansiranjem fakulteta), već su ovo protesti protiv korumpirane vlasti, uništenih i obesmišljenih državnih institucija i, u krajnjoj meri, privatizacije države od strane pojedinaca. Jasno je da bi ispunjenje zahteva studenata razotkrilo korupciju i kršenje više zakona na samom vrhu vlasti i zato ne postoji volja da se ovi zahtevi ispune. Sve što je vlast uradila nakon 1. novembra samo je proširilo razloge za dodatno zaoštravanje zahteva i širenje fronta borbe. Studenti su svojim organizovanjem zadobili ogromnu podršku naroda i ostvarili velike uspehe, ali da bi se očekivale veće promene, ne može se sav teret prebaciti na njih. Naprotiv – neophodno je da se uključe znatno širi slojevi društva kako bi se smanjio pritisak sa studenata. Zato je jedna od ideja o kojima se priča generalni štrajk.

Ko može da štrajkuje i da pozove na štrajk?

Nažalost, nije realno očekivati da poziv na generalni štrajk krene od sindikata zbog samog njihovog karaktera, strukture i položaja u našem društvu. Prema podacima Zavoda za statistiku, oko 26% zaposlenih radi u javnom sektoru (javna i državna preduzeća, administracija, zdravstvo, kultura, obrazovanje) i oni su pod direktnom kontrolom vlasti, a od onih koji poslednjih godina uspevaju da organizuju proteste, najvidljiviji su prosvetari i radnici Pošte. Jedan broj radnika radi za strane kompanije za koje postoje dokazi o kršenju radnih prava, i ti radnici su u strahu od gubitka posla. Mnogi rade sa ugovorima o delu ili privremeno-povremenim poslovima po kojima nemaju mnoga prava kao stalno zaposleni i u prekarnoj su poziciji. Dakle, realnost je da mi ne živimo u situaciji gde možemo da računamo na tradicionalno radničko organizovanje i štrajkove, a to je direktna posledica neoliberalnih reformi i izmena Zakona o radu i lošeg Zakona o štrajku iz 1996. godine.

U sagledavanju mogućnosti za organizovanje štrajka i uticaja sindikata, u obzir treba uzeti činjenicu da, prema podacima Zavoda za statistiku za III kvartal 2024. od 2.365.672 zaposlenih 420.453 čine preduzetnici, osobe zaposlene kod preduzetnika ili osobe koje samostalno obavljaju delatnost, dakle 17-18%, 48.919 je individualnih poljoprivrednika, što je oko 2%, a u mikro i malim preduzećima zaposleno je oko 33% ukupno zaposlenih. Gotovo da je sigurno da ovaj deo radništva nije sindikalno organizovan, te samim tim, shodno zakonu o štrajku, nema ni mogućnost da odlučuje o generalnom štrajku.

Nameće se pitanje ko i kako onda da štrajkuje? Najčudniji i možda najtačniji odgovor je – ti, ja, svi, samoorganizovano. Ovo je situacija u kojoj će nažalost morati da se odlučuje na individualnom nivou i unutar malih kolektiva. Zato će oblici štrajka isto tako morati da budu različiti i prilagodljivi prirodi posla i situaciji unutar firme i oblasti poslovanja. Svako će unutar svog sektora razmisliti o načinu na koji može da iskaže svoj protest i podršku štrajku. Za nekoga ko ima maloprodaju, to može biti zatvaranje radnje, za nekog čiji je posao manje vidljiv, to može biti odluka da taj dan neće odgovarati na poruke klijenata, da će otkazati sastanke itd.

Jedan od načina na koji svi mogu da doprinesu je da se tog dana prosto ne kupuje ništa, da se ne ide u ugostiteljske objekte, ukratko – da se na taj način umanji priliv sredstava od PDV-a u državnu kasnu. Ilustracije radi, za 2024. od PDV-a je planiran priliv u državnu kasu u iznosu od 908 milijardi dinara, to je oko 2,5 milijardi na dnevnom nivou. Kada bi se promet smanjio i za 20%, to je oko 500 miliona dinara manjka u državnu kasu samo akonto PDV-a. Ovaj uticaj bi bio i mnogo veći ako bi što veći broj radnji i lokala bio zatvoren.

Možda najradikalniji dugoročni oblik štrajka je prestanak plaćanja komunalnih usluga, poreza i računa državnih preduzeća. Takav oblik štrajka bi verovatno bio krajnost u trenutku postajanja šire organizacije protesta i u tom slučaju jedan od zahteva bi morao da bude otpisivanje svih kamata nastalih tokom trajanja štrajka.

Da li je to uopšte generalni štrajk, štrajk ili obustava rada?

Generalni štrajk se spominje u Zakonu o štrajku u kome je definisano da odluku o generalnom štrajku donosi najviši organ sindikata u republici, tako da, ako gledamo zakonski, teško da ćemo sa sadašnjom strukturom sindikata imati generalni štrajk. Insistiranje na formalnosti je u ovom momentu kontraproduktivno i korist od toga ima samo vlast. Organizovanje studenata kroz plenume je upravo jedan od primera kako se postigao velik uspeh odbacivanjem formalnog oblika studentskog organizovanja kroz studentski parlament. To je još jedna stvar koju možemo da naučimo od studenata. Plenumi nisu studentska stvar i ovaj oblik direktno demokratskog organizovanja može da se primeni na razne organizacije, a u ovom momentu je najvažnije da se proširi na radne kolektive i profesionalna udruženja.

Ovi protesti imaju jednu specifičnu karakteristiku decentralizovanih borbi i akcija, upravo ih to čini uspešnima i otežava vlasti da adekvatno reaguje kako bi ih ugušila. Sada je potrebno primenjivati sve oblike građanske borbe i neposlušnosti, što bi u jednom momentu moglo da preraste u generalni štrajk koji bi doveo do ispunjenja zahteva.

Česte poruke i komentari

Od objavljivanja poziva i ideje za generalni šrajk 24. januara, stizalo je mnogo poruka na Instagram profil Manonije, sa pitanjima kako ili opravdavanjima zašto ne. Pošto je bilo nekih podudarnosti u tim prepiskama, pokušao sam da sumiram i parafraziram neke izjave koji su se ponavljale.

1. Koga briga za mene? To što ja ne radim niko neće ni primetiti.
   
   Prvo – to nije tačno, drugo – to nije poenta. Da, ako jedna osoba/firma zastane, to nema smisla, ako par hiljada nas to uradi, to će i te kako da se vidi. Čak i da vaš posao nema nikakav uticaj tog dana, odluka da ne radite, da stupite u štrajk i javno objavljivanje je sam po sebi politički čin i solidarnost. Nije uvek stvar u tome koliko će vaš čin biti vidljiv, nekada je važnije da to bude stvar principa u koje verujete.
   
   
   
2. Ja svakako podržavam studente i idem na proteste.
   
   Stvarno je važno da se podrže studenti i da protesti budu masovni, ali studentima je još važnije da ovo ne bude samo njihova borba. Deklarativna podrška i izlazak na proteste koje su organizovali studenti nije solidarisanje. Solidarnost je da budemo spremni da i sami podnesemo neku žrtvu, da se odreknemo nečega, kao što se studenti odriču predavanja, odriču se vremena, izlažu se stresu. Lako je otići na protest, ali nije lako organizovati protest sa više desetina hiljada ljudi i imati redare i održati mir. Dakle, moramo i mi da malo poturimo kičmu ako želimo konkretne društvene i političke promene. 
   
   
   
3. Ja sam mali i to što ne radim samo će meni napraviti štetu.
   
   Istina je da će za neke zatvaranje posla na jedan dan napraviti manjak, ali borba zahteva požrtvovanje, ona nije udobna i ideja je da će ta žrtva dovesti do neke pozitivne promene. Budite iskreni prema sebi – da li stvarno nećete izdržati gubitak od jednog dana prestanka rada? 
   
   
   
4. Radim kod privatnika. Kako da se organizujem?
   
   Postoje zakonske odredbe za organizovanje štrajka. Odluku o stupanju u štrajk donosi većina zaposlenih (50%+1) i poslodavac mora da se obavesti pet dana od najavljenog štrajka. Problem je što Zakon o štrajku prepoznaje samo štrajk koji je vezan za uslove rada i poslovanja, a ne za političke probleme u zemlji. U ovoj situaciji možda je najbolje razgovarati sa kolegama i pokušati da zajedničkim naporima utičete na poslodavca da donese odluku o obustavi rada i podršci zahtevima studenata i protesta. Ukoliko ovo ne uspe, ostaje da nađete individualni način da sprovedete štrajk samostalno. To može biti „beli štrajk“ tako što ćete tog dana raditi sa minimumom kapaciteta, ili ćete, na primer, uzeti bolovanje. Svakako, ova situacija pokazuje koliko je važno imati sindikalne organizacije i u manjim kolektivima. 
   
   
   
5. Priključiću se kada bude zvanično
   
   Već smo gore objasnili da zvanično zakonski samo sindikat može da pozove na generalni štrajk, ali to se neće desiti i većina zaposlenih nisu u sindikatu. Sindikati trenutno imaju oko 500.000 članova, što je nešto više od 20% ukupno zaposlenih u Srbiji. Neće biti „zvaničnog“ poziva, sve je na nama samima i samoorganizovanju. Zato neka krene od tebe i mene.
   

Već smo ranije dali neke sugestije kako različiti pojedinci koji nisu u velikim firmama i nisu članovi sindikata mogu da se priključe štrajku.

Ako ste preduzetnik/poslodavac/frilenser:

• Zatvorite svoje radnje.
• Otkažite sastanke.
• Obavestite klijente o razlozima zašto nećete raditi.

Ako ste umetnik ili kulturni radnik:

• Otkažite kulturna i zabavna dešavanja.
• Zatvorite galerije.
• Otkažite nastupe.

Ako ste medijska kuća, novinar:

• Stopirajte program u vašim medijima. Na ceo dan ili simbolično na 15 minuta u 11:52.
• Ugasite vaše veb stranice.
• Stavite obaveštenja na vaše portale.

Ovo je poziv da svako uradi koliko može i da to uradi zbog želje da se bori za promene ka boljem stanju u Srbiji. Studenti ne traže da ih tapšemo po ramenu, oni traže saveznike za zajedničku borbu koja će voditi ka korenitim promenama u Srbiji.

Autor teksta je Miloš Miletić, umetnik i preduzetnik, osnivač brenda Manonija i jedan od zagovarača ideje generalnog štrajka.

Naslovna fotografija: Gavrilo Andrić