Na pitanje Koji ti je omiljeni film? često nije jednostavno dati odgovor. Razlog zbog koga je teško odlučiti se za jedan, proističe, verovatno, iz toga što se od perioda kada smo se jedni drugima upisivali u leksikone, promenio ne samo broj filmova koje smo odgledali, već smo se promenili i mi kao osobe. Bez sumnje – omiljeni film ne varira samo u zavisnosti od perioda života i doba u kom se nalazimo, već zavisi i od raspoloženja ili interesovanja kojima smo trenutno okupirani. Iako smo sigurno odgledali bezbroj holivudskih ostvarenja, mahom zbog njihove dostupnosti, postoje i brojni evropski filmovi koji su zbog iste te (ne)dostupnosti nepravedno zapostavljeni.
Američke filmove i serije gledamo na svakodnevnom nivou i na određeni način često nam se i nameću, kako kroz društvene mreže, televizijske kanale, preko internet recenzija popularnih naslova, ali i kao predlozi prijatelja kroz neobavezan razgovor.
O evropskim filmovima postoje brojni stereotipi, poput onih da je reč o kinematografiji koja odiše sporijim scenama, kraćim segmentima razgovora, malo tmurnijim bojama, ali i te kako jakim pričama, sa dobro utemeljenim likovima. Međutim, evropski filmovi ne nose sa sobom uvek dramatičnu priču koja preti da postane tužna i bezizlazna realnost. Evropski filmovi takođe mogu biti lepršavi, vedri i neopterećujući – samo ih treba potražiti.
Ono što može da bude potencijalna prepreka je to što ovi filmovi nisu dostupni na svakom sajtu za onlajn gledanje filmova, već najčešće svoje prikazivanje dožive na filmskim festivalima. Takođe, često su u pitanju malo veći gradovi, te publika iz unutrašnjosti koja želi da prati razvoj evropskog filma biva, u neku ruku, uskraćena za doživljaj festivalskog gledanja koje nije značajno samo po filmovima, već i po ljudima koji dele slična interesovanja. Festivali su sjajno mesto za umrežavanje onih filmofila koji dele ljubav prema određenom žanru, a u razgovoru sa njima možete otkriti mnoge stvari o kojima znate jako malo ili – ništa. Goethe festival upravo je primer kako možete posetiti festival ukoliko se prvi put susrećete sa nemačkim filmom i provesti se podjednako dobro kao neko ko je vrsni poznavalac nemačke kinematografije.
Protekle nedelje nemački institut Goethe organizovao je deseto jubilarno izdanje festivala GoetheFEST. Festival nemačkog filma organizuje se na tri lokacije, u Beogradu, Novom Sadu i Nišu. Temelj selekcije ovog festivala su programi Berlinalea, a mnogi filmovi su nominovani i za Veliku nemačku filmsku nagradu. Ono što ovaj festival nudi svojim posetiocima je to da su svi filmovi zapravo nastali u godini kada se festival organizuje, te većinu filmova srpska publika gleda premijerno, upravo na ovom festivalu. Ovog vikenda, subotu i nedelju rezervisali smo za gledanje nemačkih filmova, a evo i zbog čega su oni pravi izbor.
Dvorana Kulturnog centra Beograda bila je mesto na kojem su se spojile nemačka i srpska kultura. Na repertoaru je tokom pet dana trajanja, prikazano osam filmova. Naš izbor za subotu je bio film Tvoj sam čovek u režiji Marije Šrader.
Pred sam početak filma, u holu Dvorane, mogao se čuti nemački, srpski i engleski. Za trenutak, atmosfera vas može asocirati na internacionalni festival. Međutim, i sam film je ostavio takav utisak, a nagrada publike za najbolji film na Berlinaleu, to i potvrđuje.
Radnja filma je veoma neobična, futuristička i, iz ove tačke gledišta, uz svakodnevni razvoj tech scene, veoma realna. Glavna junakinja Alma radi u Pergamskom muzeju u Berlinu, njena strast je istraživanje prastarih pisama i hijeroglifa. Kako bi dobila finansije za nastavak istraživanja, pristaje da učestvuje u neobičnom eksperimentu. Potrebno je da provede tri nedelje sa humanoidnim robotom Tomom, koji, zahvaljujući veštačkoj inteligenciji, treba da se transformiše u njenog idealnog životnog saputnika.
Tom je isprogramiran tako da usreći Almu. Radi sve što ona poželi i zapravo je savršen muškarac koji će zarad vaše sreće učiniti sve, od sređivanja stana, pravljenja doručka, pomoći na poslu, a po potrebi biće i vaš šašavi pratilac na dosadnim zabavama. Almin i njegov odnos je na početku jako zategnut, ali su scenaristi i rediteljka kroz komične scene napravili sjajan balans. Film je zapravo veoma dinamičan. Kadrovi su odlični. Gluma je na visokom nivou, a ono što nam se posebno dopalo u ovom nemačkom filmu je taj realni prikaz. Glumice su gotovo bez šminke, akcenat nije na seksipilnosti i lepoj garderobi, već upravo na emocijama i radnji. I ono što je najvažnije, ovaj film će vas definitvno razuveriti da su nemački filmovi zapravo dosadni i hladni. A možda vas i naterati na razmišljanje da i vi, poput Alme, naručite jednog humanoidnog partnera.
Narednog dana, u nedelju, na repertoaru su se našla još dva filma. Mi smo se odlučili za Ljudiski factor, Rona Trokera. Ovo je priča o četvoročlanoj porodici i misterioznoj provali, koja se desi nakon sleda događaja koji su povezani za posao ovog bračnog para. Radnja filma odvija se malo usporenijim tempom, za razliku od prethodnog. Zanimljivi su obrti i prikaz priče iz ugla svih članova porodice, ali i iz ugla kućnog ljubimca, pitomog pacova, koji je jedini i ispratio ceo događaj. Ovaj film ima malo melanholičnu notu, ali je kraj zaista teško naslutiti.
Ako bismo nakon samo dva odgledana nemačka filma (jer tek pripadamo grupi onih koji se sa njima upoznaju) mogli da donesemo neki zaključak, to bi definitivno bilo da nemački filmovi nisu dosadni. Ako bismo se na momenat vratili na predrasude o kojima je bilo reči, zapažamo da nemački jezik zapravo nije toliko grub, već je i simpatičan. Likovi su jako dobro odrađeni, a gluma realna, te dosta podseća na dokumentarističku formu, posebno u filmu Ljudski faktor. Evropski filmovi vredni su vaše pažnje, te predlažemo da iskoristite mogućnosti koje nude domaći festivali, obratite pažnju i na ove filmove i na taj način preispitate svoj ukus. Uz to, ovakvi festivali mogu biti izuzetna prilika da saznate mnoge stvari o kulturi, odnosima i karakteru ljudi iz neke, vama susedne, zemlje.
0 Comments