fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Da li tasteri na semaforima zaista rade? I čemu služe? ✹

20 godina albuma Hot Fuss

The Killers su i juče, i danas, a izgleda da će i sutra biti veliki, a sve duguju njihovom prvom veličanstvenom albumu

7. June 2024

Priča o bendu The Killers ne počinje 2001. u Las Vegasu, kada je i gde je bend nastao. U stvari, počinje te godine, ali ne na tom kontinentu. Tog leta, prve godine 21. veka, u Mančesteru, kultni bend New Order izbacio je spot za pesmu Crystal. Finu i brzu indie pop himnu, sa jakim i upečatljivim sintom i refrenom. Pa, opet, nekim klincima iz Las Vegasa u glavi je ostao spot, sav šljokičast sa kul momcima i devojkama iz izmišljenog benda The Killers. Za ime su znali zbog natpisa na bubnju. Brendon Flauers i Dejv Kuning su sedeli miljama daleko usred pustinje u kojoj se rađaju samo kocarknice i debeli imitatori Elvisa, gledali su spot New Order-a i rešili da im se bend upravo tako zove – The Killers. Ništa inovativno, ništa čudno, ali pamtljivo i, ispostaviće se, održivo.

U Las Vegasu, pored tih stalnih koncerata pop, soul i džez legendi na kraju karijere, postojala je underground scena besnih hardkorovaca i džagalosa koji spajaju metal i rep. The Killers, takvi kakvi su, nisu imali tu šta da traže. A kakvi su bili? Pa, za početak, sve ono što se dešava na njujorškoj garaž sceni su voleli. The Strokes su bili omiljeni svima na svetu, pa i njima. U tim prvim danima kad su gurali svoj bend ili tražili nove članove, išli su sa opisom: „kao Strouksi, ali sa klavijaturama”. Dok su još išli tako okolo, napravili su i svoj najveći hit koji im je, kako bi to narodnjaci rekli, lična karta i dan-danas, Mr Brightside. Fascinantno je da je bend već na početku imao takav hit, ali i taj hit je uspeo da ih lansira dalje u orbitu.

Mr. Brightside je u međuvremu, 20 godina kasnije, postao jedno malo čudo od pesme. Obožavana od strane mnogih, naći će se na raznim nekim zvaničnim i nezvaničnim listama najboljih traka 21. veka. Ono što će uvek ostati zabavno je kako svaki ne-beli čovek i žena ostanu zaprepašćeni šta se dešava na podijumu za igru kad DJ zavrti ovu stvar. Pevanje, đuskanje i urlanje pretežno belih ljudi u američkim i britanskim, ali i raznim drugim evropskim klubovima.

Mr. Brightside prizvodi istu onu količinu hormona sreće kod mladog čoveka željnog dobrog provoda petkom uveče, kao kod vašeg teče koji započinje vozić na svadbi ili nekom drugom veselju uz Bajaginu Moji su drugovi. Sve u toj pesmi zvuči savršeno i 20 godina kasnije. Rif, ritam koji se ubrzava, tekst koji baca laku, žikinadinastijastu foricu kad krene da kaže dick, pa promeni u she’s touching his chest, i refren koji se iz stiha u stih podiže, tako da čovek u masi koji igra može i da peva i da nam objasni zašto je baš on Mr. Brightside i okreće sve na optimizam, iako do tog momenta nije baš imao čemu da se raduje.

Mr. Brightside je preplivao okean. „Bukvalno”. Pesma je stigla do Britanije jer u Amerikama se nisu pretrgli od želje da ih čuju. Pa od menadžera do menadžera, stiže i do čuvenog BBC DJ-a Zejna Loua koji kreće u puštanje iste pesme non-stop u svojim emisijama i time bendu stvara kultni status i mogućnost za svirke, britansku turneju i, na kraju, ugovor o albumu.

Hot Fuss izlazi 7. juna. Danas kad je slušamo, to je velika rok ploča. Sa prvom stranom (ako slušamo vinil) su skinute sve pesme, ne kao singlovi, već kao pesme koje će obeležiti postojanje samog benda i do dana današnjeg. Jenny was a friend of mine sa pulsirajućim basom kao pozajmljenim od Smiths-a otvara sve. Sa Midnight Show i tek kasnije izdatom na B stranama Leave the bourbon on the shelf, čini Murder trilogiju o ubijenoj devojci. Pusti, to je tad bilo kul.

Mr. Brightside se završi, a dočeka te sint melodija pesme Smile like you mean it, čisto da se pokaže da je onaj pozitivni Mr. iz prethodne pesme bio samo šarada. Somebody told me je himna post break up izlazaka, kako u Las Vegasu, tako i u Londonu, tako i u Beogradu, jer u svim tim ekipama koje su se muvale kroz grad svi na kraju počnu da liče jedni na druge. Sve se završava na toj strani sa All these things that I’ve done, koji od Kilers-a stvaraju stadionski rok bend, sa mid tempo pesmom i stihom koji je postao slogan I got a soul, but I’m not a soldier. Mnogo starije i poznatije kolege će odati priznanje bendu tako što će ih citirati na svojim live nastupima u godinama koje će doći. Robi Vilijams, U2, Coldplay su inkorporirali ovaj stih u neke od svojih pesama. 

Bend je na albumu uspeo da uhvati zeitgeist, tako da ga vole indie klinci trenutka koji su slušali i Strokes i TV on the radio. Međutim, bend je pored svih tih standardnih gitarskih uticaja ličio koliko na vodeće zvezde trenutka, toliko i na one matorije, glamerskije. Pevač Brendon Flauers je delovao ponekad kao mladi Morisi, malo kao Brajan Feri ili Sajmon Le Bon iz Duran Duran-a za indie sleaze klince navučene na My Space i seriju The OC. Flauers ipak bio malo previše lep za sve te podrume Njujorka koji su se prodavali kao kul. A i preziva se Cvetić. Zbog toga nije ni pokušavao da lažno prikaže svoju grubu ili prljavu stranu. Nije ni bilo potrebe.

Iako ne zatvara album, pesma Glamorous indie rock&roll zatvara Hot fuss kao celinu, kako imenom, tako i porukom u kojoj šljokice sa sakoa mogu dobro da stoje uz retro garažne gitare koje malo liče na Strokes, da bi bez imalo ironije zazvučale kao nešto što bi Queen snimio s kraja sedamdsetih. Kao da bend poručuje: ništa nam nije glupo, jer sve smo to mi. 

Celu 2004. i 2005. album se promovisao širom sveta. Taman kad pomislite da su svi čuli Mr. Brightside i Somebody told me, neki deo sveta ga otkrije i postavi na mesto broj 1 najboljih indie pesama trenutka. Do 2024, u Americi, Hot Fuss je prodat u 3,75 miliona primeraka, dok je u ostatku sveta prodat u 7 miliona primeraka. Nije malo za ekipu iz Las Vegasa koja je sedela kod kuće i slušala Oasis i maštala da mogu da promene scenu Las Vegasa na kojoj je Limp Bizkit bio sve. Album se našao u svim onim knjigama 1001 album koji moraš da čuješ pre nego umreš, a „Rolling Stone” je Hot Fuss visoko kotirao na listi najboljih debitantskih albuma svih vremena, na mestu broj 30.

Dvadeset godina kasnije, pesme su i dalje hitovi, bend je i dalje hedlajner na festivalima. Neki članovi su zamrzli svoje članstvo, što bi značilo da su i dalje u bendu, samo su na neodređenoj pauzi. Hot Fuss je i dalje taj njihov album sa najviše hitova. Momci su na kasnijim albumima probali da zvuče i kao Springstin i kao Duran Duran, i da obrađuju Joy Division i da citiraju Hantera S Tompsona.

Bili su kul, prestali to da budu, pa su se opet vratili. Menjala se pozicija njihove zvezde na indie rok nebu, ali jedno je uvek sigurno – ceo svet stane na nekoliko trenutaka kad u pravo vreme, na pravom mestu, petkom ili subotom uveče krene probiranje žica distorzirane gitare, a Brendon Cvetić počne onu staru narodnu: coming out of my cage and I’ve been doing just fine…

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *