Mnogo loših stvari se pojavilo u percipiranju komedije u prethodnim godinama. Jedna od dobrih je što se skinula ona stigma i obeležavanje koje je ponekad izgledalo kao da je prošao kakav pas i zapišao neko drvo, a to su muški i ženski filmovi. Toga na neki način skoro da nema i sad svi gledamo sve. Devojke gledaju Džejka Gilenhala kako se bije, muškarci gledaju Sidni Svini u njenim avanturama. Dobro, da, možda postoji razlog zbog kojeg se ovi filmovi sa ovim glumcima i glumicama baš gledaju, a nema baš mnogo veze sa kvalitetom i žanrom samih filmova, ali pustimo sad to.
Mean girls je, kad sam ja bio klinac, bio obeležen kao ženski film, pa ga u svojim postpubertetskim i kasnoformativnim godinama nisam ni gledao. Nekoliko godina kasnije sam shvatio da je to ipak samo teen film, ali i dalje sam odbijao da ga pogledam. Nekoliko godina posle je došao na red, a tad sam shvatio da je to savršen teen film, sa dovoljno pametnih i ubitačnih poentiranja, satire srednjoškolskog života u kom su klinci podeljeni na kaste i grupe u kojima će ostati manje ili više do kraja života, prošarani šarenim i pitkim, ali i meta i apsurdnim humorom koji je došao iz pera jedne od najduhovitijih žena koja je hodala i još hoda planetom, Tine Fej.
Uticaj ovog filma je nemerljiv. Čak i ako ste samo lagani poznavaoci cele priče, znate da se sredom nosi ružičasto, da je 3. oktobar Mean girls dan jer je mlađahnu Kejdi taj dan njen love interest pitao koji je danas dan, i da se izraz fetch nikad neće dogoditi. A poznato vam je i ime Redžine Džordž. U sat i po teen komedije, Tina Fej kao scenaristkinja i Majk Voters kao reditelj uspeli su da spakuju brdo referenci i termina sa kojima su mogli klinci širom sveta da se poistovete. A najviše su se poistovećivali oni koji već dugo nisu tinejdžeri, jer su sa naknadnom pameti mogli da povežu sve, vide svet drugim očima, par godina kasnije pošto su sve to osetili na svojoj koži.
Dvadeset godina kasnije, ne želim da budem taj lik koji piše kako je humor zabranjen, ali humor je zabranjen. Gomila fora iz ovog kultnog filma biće nazvano outdated, offensive ili koju već treću reč koriste strani portali pokušavajući da nam objasne kako ti vicevi nisu dobro ostarili. Možda to jeste istina, ali ovi vicevi su, iako su igrali na kartu komedije, bili skoro pa surova realnost koja se živela početkom veka, i koja i danas poprilično funkcioniše svuda u svetu, mimo mainstream medija koji će nas ubediti kako je to sve prošlost.
I dalje su klinci u grupicama u koje su smešteni po staležu, boji, seksualnosti, rasi, muzici koju slušaju ili odeći koju oblače, samo će te grupice možda imati manje napadna imena od onih koja su smela da postoje 2004. A te 2004. mala Kejdi (Lindzi Lohan) je došla iz Afrike, i kao deo plana manje popularnih arty klinaca, postaće deo Mean girls ekipe, ne bi li ih raskrinkala i napravila od njih budale. Međutim, Kejdi će postati najveća plastičarka koja će morati da prođe kroz svoj redemption da bi postala kul, ali i prom queen. A Redžina Džordž (Rejčel Mekadams) će skuvati čorbu na kraju svima, i kao za kaznu, udariće je autobus. Sve to i danas imamo, od šabanki do art kuja, s tim što nema potrebe da se pišu tračevi i ogovaranja u neke dnevnke. Sad se klinci javno prozivaju na društvenim mrežama.
Tina Fej je u to vreme bila deo SNL-a. Prvo kao scenaristkinja, a onda i kao glumica. Tu se već istakla svojim humorom i statusom, i zatražila je od Lorna Majklsa, glavnokomandujućeg cele priče, da joj pomogne oko otkupljivanja prava na knjigu Queen Bees and Wannabees. On joj je obezbedio i veze i konekcije za produkciju. U stvari, kao po onoj staroj roditeljskoj – sve joj je obezbedio, na njoj je bilo samo da uči. Fej je, pored adaptacije romana, unela dosta promena i stvari iz svog školovanja, kao i imena nekih svojih prijatelja. Na kraju je imala i malu ulogu profesorke matematike. Reditelj Voters je uradio dobar posao, ali i ostao zarobljen u tom žanru tinejdžerskih filmova koji su, u njegovom slučaju, posle ovakvog velikog filma bili samo gori i gori.
U filmu smo videli Lindzi Lohan i Rejčel Mekadams u glavnim ulogama suparnica, ali i Amandu Sejfrid, kao i Lizi Kaplan, koje su nakon toga imale uspešne karijere. Ove glumice su imale sreće da budu izabrane u plejadi onih koje su bile razmatrane. Išle su na audicije i probe, a mnoge su kasnije postale popularne. Pomenućemo samo neke: Blejk Lajvli, Evan Rejčel Vud, Lejton Mister, Hilari Daf, Megan Foks, Me Vitman.
Lindzi Lohan u tom trenutku nije bila ova Lindzi Lohan koju danas (ne) znamo. U periodu s početka veka proglašavana je za next best thing u svetu filma, ali ne samo ovog zabavnog. Već se u njoj videla i iskra kvaliteta koji bi je jednom doveo do ozbiljnih uloga i nagrada. Čak ju je i Robert Altman zaposlio da glumi u njegovom poslednjem filmu, A Prarie Home Companion. U vreme Mean girls bila je u naponu snage i popularnosti, ali onda je postala party devojka. Svaki njen raskid i nervni slom je bio javan. Uništene privatnosti, navučena na sve živo, krenula je u propadanje koje nikad nije stalo. Danas je možete sresti ako slučajno šaltate kanale i naletite na neki božićni film na Diva kanalu.
Rejčel Mekadams, sa druge strane, je svih ovih dvadeset godina išla samo naviše, iako se čeka ta njena uloga u kojoj će konačno postati ta Acadamy Award Nominee glumica i kad će se izmestiti iz uloga devojaka, žena, i majki. Iako je svakoj od tih prozaičnih uloga dala svoj šarm i pečat. Šarm joj je i doneo Redžinu Džordž, jer je Fej zamislila da joj treba ta nasmejana, lepa i draga faca Mire ispod koje 100 đavola vire i kuvaju smicalice.
Priče o nastavku su postojale gotovo odmah nakon premijere. Čak je i snimljen jedan straight-to-TV nastavak koji nije imao veze sa ovom pričom, samo je Tim Meadows koji je glumio direktora ponovio ulogu. Pravi nastavak je Tina Fej prvo odbila da radi, jer je već krenula u projekat zvani 30 Rock, koji joj je doneo još veći kultni status u sferi komedije, kao i nagrade. Kasnije se pokajala jer je izgubila momentum za nastavak, koji je, na kraju će se ispostaviti, želela najviše Lohan, jer je mislila da baš sa tim filmom može da se vrati u centar zbivanja. Kako je ona sama propadala, tako je sve više delovala kao kakav ludak koji pričama o nastavku samo održava sebe u
medijima.
Dvadeset godina kasnije dobili smo rimejk, koji je u stvari mjuzikl, koji je to čak i krio u prvim trejlerima. Iako se znalo da postoji mjuzikl na Brodveju. Kritike su bile užas živi, ja ga opet nisam gledao, kao i pre 20 godina u nekoj svojoj predrasudi prema žanru, ali nešto mi se čini da me neće ništa ubediti da iz te predrasude izađem. U centru novog filma je bila opet Redžina Džordž, ali ovog puta i glumica Rene Rep. Ipak novo vreme, oslobađajuće prihvatanje i ponašanje mladih žena koje su želele da vide na filmu likove koji se bore za svoje ja, i ne prezaju od bilo koga i bilo čega, Redžinu Džordž su videli kao herojku, a ne kao zločinca.
Ipak, kako god bilo, čak i ako nove generacije eto ne žele da prihvate Mean girls zbog rečenica kao što su „If you’re from Africa, why are you white?”, „Don’t have sex, because you will get pregnant and die,” ili prozivanja ljudi da su previše debeli, gej ili nerdy, onda će ostati kao i mnogi filmovi pre, nešto kao generacijska milenijalska stvar koju ćemo mi znati da volimo i cenimo, kao što smo do sad i radili.
0 Comments