Šta je sve potrebno da biste napravili najbolji domaći album svih vremena? Petorica u bendu, ali da samo trojica zaista budu talentovani za svirku. Želja da se napravi nešto drugačije i provokativno, ali ne i da znaš šta baš tačno. Pogotovo kad znaš da praviš album u vremenu kad su svi drugačiji i provokativni. Dodaš na to oko 400 sati u studiju, falš koketiranje sa desničarenjem, desnu ruku Minimaksa, dosta vutre, kao i onu klasičnu „prvo treba svi da te mrze, a onda da ti se dive”.
Svaki put kad bi neko rešio da se bavi najboljim albumima sa ovih prostora, ne bi išao dalje od kultnog drugog albuma Idola, Odbrana i poslednji dani. Već tri godine nakon izlaska, čuveni Džuboks ga je proglasio najznačajnijim svih vremena. Eto, toliko je bio kul. I dalje sam siguran da te 1985. moj otac i njegovo društvo, koji su voleli dobri stari rok, nisu znali nijednu pesmu sa ovog albuma. Možda Kenozoik eventualno.
Moj prvi susret sa uber kuloćom ovog albuma je bio pre nekoliko godina kad sam krenuo da skupljam vinile. Na jednoj od mnogobrojnih berzi, tip je hteo da mi proda ovaj album, polovan, po veoma povoljnoj ceni od 40 evra. Red veličina, prvi album Crvene Jabuke je cenio 15, a drugi Bajage – 20 evra. Naravno da sam znao pesme sa ovog albuma i slušao album u nekim piratskim izdanjima, ali da, ta nedodirljiva aura se uvek uzdizala iznad ovog remek-dela. Doduše, uvek nekako neobjašnjivo, kao da ti ostaci ikone koji liče na kukaste krstove na omotu ovog albuma gledaju duboko u tvoju dušu i kažu – ako ne razumeš ovaj koncept, onda si ružna seljačina i mrzim te. Ipak, za taj stav nije kriv ni bend, ni omot ploče, već poštovaoci lika i dela, uvek previše dignutog nosa i zaljubljeni u ono drugačije. A Odbrana i poslednji dani je samo na prvi pogled drugačija. Lepo drugačija i ima šiljke. Unutra je topla, pop ploča čije srce kuca malo brže i jače nego inače.
A sve je počelo tako što je bend bio simpa i popularan u gradskim krugovima za vreme Paket Aranžmana. Čekalo se nešto novo, ali to novo nisu bili Maljčiki 2, niti Retko te viđam sa devojkama 2, već omaži šlagerima i rokenrolu. Mini album Idola iz 1981. godine nije odmah privukao pažnju kritike i publike. Pritom, na svirkama, bend je i dalje bio dosta hermetičniji nego što su muzika i lepa lica na bini govorili. Ako imate problem prvog albuma, onda problem drugog albuma ne postoji, ili postoji, ali na kvadrat. Odbrana i poslednji dani su bili za ovaj bend i jedno i drugo.
Zatvorili su se u studio, rešiviši da naprave ozbiljnu ploču. Bez šale i pošalica tipa jedina, volim te, fukam te, bez omaža bezbrižnim šezdesetim i devojci maloj.
Rešili su da dovedu malu pomoć u vidu Gorana Vejvode i Dr Špire, barem što se tiče sviranja i zvuka, dok su produkciju radili sa Mile Pile Miletićem, toncem koji nije radio pre toga produkciju nekog albuma, već je sarađivao sa Minimaksom u emisiji Tup Tup. U toj emisiji, on je vladao raznim muzičkim efektima, montažama zvuka, kao i seckanjem i lepljenjem koječega, sve ono što je Idolima u stvari bilo potrebno. Pošto su, jelte, sekli i lepili, bacali u kantu, da bi to Miletić posle peglao i vraćao. Snimao im je instrumente, ali i razne predmete koje su donosili. U ovakvim pričama uvek dođe i do onoga da su u nekom trenutku obrisali sve sem ritam mašina i krenuli od početka. Velike količine opijata su bile donošene, a šifra za to je bila Petrović, pa je Divljan u nekim intervjuima i pričao da je jedan od saradnika na albumu izvesni Petrović. Četiristo sati u studiju kasnije, slučajno je prošla pored njih Hanka Paldum koja je koristila susedne studije, i samo dobacila – „je**te bog, pa ovo je gore nego onaj džez”. Da nije bilo Siniše Škarice, glavnog u Jugotonu, koji je izgleda više i od samih Idola verovao u ovo izdanje, ne bi bilo ovog albuma, jer nakon svega ovoga, on ih je ipoštovao i izbacio im album.
Album je imao lošu prođu, nije imao hitova, tek se, eto, prva stvar Kenozoik negde i zavrtela, i sve je bilo osuđeno na jednu od najvećih propasti ikad. A onda su ljudi krenuli polako, pesmu po pesmu, da otkrivaju veličinu svakog od ovih bisera.
Za taj Kenozik, možda je i najbitniji stih kad pevač ove pesme, Nebojša Krstić zvani Krlo, najneomiljeniji naprednjački savetik, kaže – izgleda da oduvek sam bio glup. Čovek najbolje poznaje samog sebe, a ova pesma je izgleda taj samoispovedni dokaz.
Dve pesme oko kojih je izgrađen ceo album su Odbrana, i Poslednji dani. Obe su imale drugačije ime: Isus je naš maj, i Maršal je moj Bog. Dve godine nakon smrti Isusa, Maja, i Maršala, ipak nije bilo vreme za naslovne provokacije, pa se pobeglo u roman Pekića, starog disidenta čije reči su možda i više sekle nego provokacije beogradskih šminkera. Inače, fora koju su Nele i Zabranjeno pušenje proslavili, „crko maršal”, koju su oni uzvikivali kad bi im riknulo pojačalo, Divljan i Šaper su već godinama ranije vozali po svojim retkim svirkama. Ove dve new wave pop pesme su sa tim čudnjikavim sintom koji pleše oko glavne melodije, bile upravo ta razlika u odnosu na sve što smo do tad čuli od njih.
Moja si je jedinstveni primerak LGBT pravoslavne pesme. Samo kad to kažemo, a da je niste čuli, već smo vas zanteresovali. Ali ova pesma kad krene da ljušti sloj po sloj, kao luk, ne znate gde prestaje da peva o tipu koji menja pol, a gde počinje crkveno pojanje.
Verovatno najveći hit na albumu je, ipak, Rusija, u skorije vreme nespretno pokušana da bude kenslovana zbog stiha „imala je snažnije ruke nego ja”, ova pesma možda najbolje opisuje borbu između čiste pop duše koja želi da bude slušana i voljena, i odluke benda da svaku pesmu naprave što čudnijom i neslušljivijom za šire narodne mase. Kasnije je u Divljanovom live unplugged izvođenju dobila svoj konačni pravi oblik. Ističu se i pank narodnjaci Gde si sad cica maco i Igrale se delije, divno imbecilne, ili imbecilno divne, zavisi na koju nogu ste ustali tog dana. Senke su drugačije je posveta Disciplini kičme, nekoliko godina pre nego je Koja napravio postavku sa duvačima i bubnjevima.
Kao što iz betona nikne razna neka travka ili cvet, tako je 40 godina kasnije iz ovog albuma napupela cela šarena i mirišljava bašta, koja nam svake godine nudi sve više cvetova. Džaba su se Divljan, Kolar i ona druga dvojica trudili da upakuju sve u tvrdu, čudnu, pomalo neslušljivu ambalažu za odabrane. Danas, ovo je opšte dobro u kojem svi uživamo i gde možemo da se dogovorimo da ovo jeste najbolji album snimljen na jezicima naših naroda i narodnosti.
0 Comments