Mnogo je onih filmova preko kojih su arty (ili oni koji se samo tako češljaju) dripci pokušavali da muvaju razne pametne i nešto prepotentnije devojke. Neki od tih filmova su nepodnošljivi, neki su dozlaboga dosadni. Za mnoge od njih sam ubeđen da ih niko zaista ne voli i da se već 30, 40 ili 50 godina ljudi samo prave da ih gledaju, jer to lepo izgleda u nekom imaginarnom CV-ju. Neki od njih su jednostavno prelepi i veći od života. Jedno veliko srce koje kuca umesto filmske trake, ali i takvo kakvo je, uspevalo je da se ugura u projektore i prikazuje širom sveta ostavljajući trag na svima nama koji smo ih voleli. Pariz, Teksas je upravo takav film. Četrdeset godina je taj film možda i opšte mesto kad se kaže da je omiljeni, najbolji ili savršen, ali koga briga na kraju, jer ovaj Vendersov film to zaista jeste.
Ljubavna priča, priča o roditeljstvu, o onome šta ostaje posle nas, i onome šta je bilo pre, što je utkano u naš DNK. O lupežima, kretenima, lepoti i ljubavi. O svemu onome čemu se divimo i šta ne razumemo. Vim Venders je godinama posmatrao objekat svoje požude koji ga je inspirisao da napravi ovo remek-delo. Posmatrao, divio se, ali se isto tako i hvatao za glavu kad dođe do zida banalnosti i grubosti. Gledao je u Ameriku. Kroz filmove, kroz muziku, kroz literaturu, ali i kroz posete. I sve ga je interesovalo. Male nesavršenosti, skrivene lepote, užasi otuđenosti, i ljudi. Kauboji i Indijanci. Nije tajna da je film počeo da se snima mnogo godina ranije, u njegovoj glavi, dok je gledao Searchers Džona Forda – film koji, ako bismo brojali, skontali bismo da ima verovatno najveći broj direktnih i indirektnih omaža i posveta u svetu filma ikada.
A kako je teklo sve? Venders je godinama gradio karijeru kroz neke sjajne filmove, često se oslanjajući kako na pričanje priče kroz road trip – putešestvije, tako i kroz uticaje američke kulture na estetiku Nemaca koji su se još uvek oporavljali od šamara Drugog svetskog rata. Ipak, kreće u druženje, saradnju sa proslavljenim piscem i glumcem Semom Šepardom. Šepard će pisati nekoliko verzija filma koje će ubrzo napustiti. Nemac će sa saradnicima završavati priču da bi se Šepard vratio tek na kraju, ali samo preko telefona.
Preko telefona, fiksnog naravno, izrecitovao je Trevisov završni monolog, onaj od kog vam uvek ne bude dobro, jer i ne treba da bude. Da l’ da pominjem uopšte priču ovog filma, jer valjda je svi znaju, a i sumnjam da ste kliknuli na link ako je ne znate?
U filmu je Hari Din Stenton taj glavni ispijeni lik koji tumara pustinjom sve dok se ne onesevesti, pa ga pronađe brat koji mu čuva sina već godinama. Kako to obično biva, otac i sin su se udaljili, ali se spajaju i upoznaju, a onda traže Džejn, majku i ženu koja je lepa kao sam bog i đavo zajedno – Nastasju Kinski, koja radi u nekom kako to Ameri zovu – peep show-u, koji se nikad nije zapatio u ovim našim krajevima. Preko telefona i iza ogledala gledate tu neku ženu koja se skida i koja vam priča bajke. Sve dok jednom on ne dođe i ispriča bajku koja nije imala srećan kraj, o tome kako je on matori seronja koji je uživao u mladosti njegove lepše polovine dok nije počeo da se boji svega onoga što donosi ta njena mladost, a njegovo starenje. I onda je sve otišlo dovraga i u plamen. Ali, on kao kauboj nudi svojoj odbegloj Indijanki novi život bez njega, ali sa njihovim sinom.
Travis je kupio zemlju u pustari u Teksasu, i to baš u mestu koji se zove Pariz. Previše je kontrasta u tom naslovu, ali i isto toliko lepote. Pustinja Teksasa koja se sudara sa imenom grada svetlosti. Ipak, ako već kažemo da je Amerika glavna inspiracija, šta je onda US of A bez američkog sna? Travis je, kad je prolupao potpuno, jedino mogao da se drži za upravo taj san da će jednom oni biti ponovo srećni i zajedno na tom njihovom prostranstvu. San koji se nije ostvario. Sa druge strane, samo ime simbolizuje i tu osvajačku hegemonijsku sliku Amerikanaca koji uzmu sve što im treba, a ovde im je trebalo ime, to najlepše i najznačajnije na svetu, i da ga nadenu najvećoj zabiti koju je svet ikad video (koja je, btw, u međuvremenu pošumljena in real life). Samo zato što im se može.
Pored priče, savršene fotografije, i muzike Raja Kudera, ovaj film pali zbog savršene glumačke postave. Makar ovog glavnog tandema. Da, cinizam u svakoj osobi tera da prvi utisak uvek bude – jeste, brate, sve će Nastasja Kinski da se zapali za ovog ispijenog dedušinu. Ali realno, i mnogo čudnije stvari su se u životu dešavale. Ili, da ne krenem u onu ljubav je slepa priču, samo potražite s kim je sve gospođica Kinski bila u stvarnom životu, a onda potražite i fotografije svih tih ljudi ako niste sigurni kako izgledaju i videćete da nisu bili baš Bred Pitovi pored nje.
Hari Din Stenton je taj lik koji ne mora mnogo da govori, i čije bore na licu imaju više talenta od pola Holivuda, ali koji do 1984. nije imao u životu glavnu ulogu. Posle ih je imao, ali ovo je bila ta u kojoj je umeo najbolje da prenese čoveka izgubljenog u vremenu i prostoru koji mora da živi sa krivicom zbog svojih loših postupaka. Kinski je ta lepota sa tugom u očima i neuhvatljivošću divljih konja, koju je Venders gledao u svim tim vesternima i želeo da tu snagu i energiju replicira. Na kraju, ostaju onaj njegov prašnjavi crveni kačket i njen roze džemper kao dve memorabilije prepoznatljive i četiri decenije kasnije svakom filmofilu.
Travis je voleo Džejn toliko da je izgubio glavu i napravio grešku, ali je probao da ispravi to koliko se moglo, sa njegovim odlaskom uz zalazak sunca u kamionetu koji ne može biti američkiji. Venders je voleo Ameriku onako kako samo zagledan Evropljanin može da je voli, nadajući se da upravo ona može da mu ispuni sve one slobode koje su mu obećavane i koje nije mogao da dobije. Kasnije će shvatiti da ti snovi ne postoje, ali za razliku od svog glavnog junaka, nije odjahao u zalazak sunca, već je nastavio da snima. Nekad velike, nekad manje filmove, nekad uspešnije, nekad negledljive. Fanovi Neba nad Berlinom se verovatno neće složiti, ali Venders nikad više nije bio ovoliko dobar. Ovoliko velik na platnu, a u stvari mali dečak zagledan u to veliko prostranstvo ispred sebe koje je sanjao ceog života.
I da, srećan rođendan ovog filma želimo svim onim ljudima koji su se smuvali preko njega. Nadam se da ste imali i o nečemu drugom da pričate kad ste se sutradan probudili.
0 Comments