Nostalgija osamdesetih, morski krajolici i „novi novi talas” su prve asocijacije na synth-pop bend Sijenke. Dodali su jedno „i” viška u svoj naziv i nešto romantike u teme svakodnevice, a od svojih nastupa načinili šetnju kroz uspomene, izgubljene misli i trenutke koji se vraćaju u fragmentima.
Pored autorskog dvojca, Marka Todorovića (gitara i vokal) i Radovana Raša Raičevića (gitara i vokal), trenutni sastav čine i Milan Popović (bas gitara), Boris Pažin Bljuzga (bubnjevi) i Luka Domazet (sintizajzeri).
Sa Sijenkama razgovaramo unutar zidina koje su ostale od nekadašnjeg jugoslovenskog velikana špedicije – Jugošpeda. Podne je i prilično smo ograničeni vremenom. Članovi benda se uskoro vraćaju svojim 9-5 poslovima, pa atmosfera u kojoj se nalazimo podseća na radnu pauzu.
Kako vam deluje ovaj prostor dok pričamo o muzici? U kakvom sistemu, prema vašem mišljenju, danas umetnik stvara?
Rašo: Gledamo u BIGZ prekoputa. Prostor u kom su stvarali ne samo muzičari, nego i slikari, vajari… Ta umetnost je iseljena, a ista sudbina čeka i Jugošped. Jedino ko će na ovom mjestu sad stvarati su radnici građevine koji najvjerovatnije ne znaju šta je sve tu bilo, niti za koga grade.
Marko: Mislim da nikad nisu postojali bolji tehnički uslovi za stvaranje. Što se tiče sistema, istorija govori da što je sistem gori, to je stvaranje plodnije… Ali ne mora da znači, nemam pojma (smeh). Sistem se raspada, a mi sviramo!
Šta za vas znači „rad” kad je umetnost u pitanju? Da li je lakše stvarati kad je teško ili kad nije?
Marko:: Za kvalitet je potreban veliki rad, a on ne može postojati bez velike ljubavi i strasti. On je i izražaj preživljavanja jer zahtjeva izbacivanje gomile natrpanih emocija koje čuče u nama. Inspiracija obično dolazi niotkuda, nepozvana, i onda je trka sa vremenom da te ideje zabilježiš prije nego li izlape. Najlakše je stvarati kad je najbolje.
Rašo: Rad oslobađa, a sloboda nam je potrebna više nego ikad. Zna da zamori, ali kada imate jak motiv, onda dajete sve od sebe. Ja stvaram i kad je teško i kad je dobro, i u obije situacije uživam. Nekad euforija, nekad melanholija – pa ne mogu reći da mi je jedno lakše od drugog. Razlika je samo u raspoloženju.
Između prvog albuma „Iz sijenke” i drugog „Momak za ispomoć” prošle su 4 godine. Oba su nastala u intimnom, skromnom prostoru dnevne sobe. Šta se promenilo u zvuku i o kojim temama vam se više ne peva?
Marko: Mislim da smo se malo odaljili od sintisajzera i približili gitarskom zvuku, imamo više iskustva pa sada možemo jasnije i lakše da se izražavamo. I dalje nam je svaka zdrava tema važna – ona koja može izmamiti osmjeh, navesti na introspekciju ili biti oslonac u teškim trenucima.
Rašo: S vremenom nadolaze nova poznanstva i iskustva, pa i zvuk sazrijeva sa nama. Još uvijek je to isti žanr ili neki sličan, ali se okvir širi. Trenutno mi se više svira, jer mi glas treba na ulici u vidu podrške studentima i mislećim ljudima koji pokazuju iz dana u dan kako se svim srcem bori.
Dok razgovaramo, momci drže instrumente u rukama. Nenametljiv, ali konstantan ritam prati tok intervjua i izlazi kroz otvore na poluporušenoj zgradi nekadašnje fabrike. Iako samo jam-uju, ta improvizacija zvuči kao početak nečeg što tek treba da nastane.
Regionalnu turneju ste započeli u Sloveniji i Hrvatskoj, nastavljate je koncertima u Beogradu i Zaječaru. Šta su vam omiljeni trenuci na svirkama?
Luka: Bilo koji momenat kada je evidentno publici draga pjesma – kada pjevaju, kada tapšu, kada skaču… Momenat kada Bljuzga u pjesmi „Bumerang” drži kick bubanj, e taj se dio baš odužio na koncertu u Zagrebu i Marko je maestralno izvukao situaciju kada je rekao: „Ajmo svi da damo Mićunu znak kad da ga da” i tako je publika dala znak kad da pjesma poludi i prosto je ispalo mnogo jako. Takvi momenti su dragocjeni.
Bljuzga: Bleje pre i posle svirki. Izdvojio bih „Indirekt festival” u Umagu na kojem smo svirali. Bio je maj i mi smo otvorili sezonu kupanja tamo. Baš je bilo dobro – kao kad misliš da je voda još uvek hladna, a ona je taman. Moram da pomenem i Nikšić, kad smo otišli u pab koji je jedini radio posle svirke u tim kasnim satima. Obarali su se rekordi sa pićem (smeh).
Mićun: Nisu baš trenuci, više je celo iskustvo. Na svirkama se dešavaju neverovatne situacije jer nam mozak radi u nekom drugom stanju. Merio sam svoj mozak EEG uređajem dok sviram i pokazao je konstantnu aktivaciju alfa talasa iliti stanja dubokog fokusa opuštenosti. Stanje koje ljudi pokušavaju da postignu meditacijom se nama dešava dok sviramo. Nedavno sam u Indiji učio o sound healing-u i shvatio da je muzika zapravo vibracija koja čini da se i mi i publika osećamo kao da smo doživeli neko dublje stanje, iskustvo i doživljaj.
Šta za vas predstavlja Beograd i šta domaća publika može da očekuje od koncerta u Zappa bazi 20. novembra?
Rašo: Kad si u Beograd, sve imaš. Grad mogućnosti. Beograd je spojio mene i Marka, tu smo upoznali i Bljuzgu. Mnoge stvari, pre svega neljudi u njemu nas frustiraju, ali pokušavamo da to stavimo u drugi plan. Što se svirke u Zappi tiče, očekivanje je u startu razočarenje, što bi rekao veliki Hornsman Coyote. Samo neka beogradska publika dođe i mi ćemo da ih dobro ugostimo i zabavimo. Fešta u najavi!
Marko (dovikuje): Spremili smo i ploče!
Razgovor završavamo u sličnom tonu u kom smo i počeli, pa se moramo dotaći protagoniste poslednjeg albuma. Ko je, u stvari, „momak za ispomoć”?
To je vaš dobri komšija koji je u svakom momentu spreman da vam pomogne da iscijepate drva ili preselite stan. Prije svega dobar drug i čoek – duša od čoeka. On ne zna da kaže „ne!” pa se može desit’ da ga neko iskoristi, ali on će uvijek dat’ sve od sebe. Na drugim ljudima je da li će znati to da uoče, pa i da cijene.
Dok čeka na stanici obalskih radnika, u ruci mu je buket hrizantema i karanfila, u glavi vrti monolog i zamišlja… Takav, pomalo romantičan, ali pre svega običan čovek pokušava da se snađe i preživi između mogućnosti sistema i sopstvenih želja. I zamišlja…
Pauza za ručak je gotova, nazad na posao!
Intervju radila: Marina Ludajić
Autor fotografija: Luka Zec
0 Comments