Preksinoć je u Budimpešti u Pap Laslo sportskoj areni održan koncert muzičara čiji singl As it was, kojim je najavljen album Harry’s House, već devet nedelja čvrsto zauzima prvo mesto na Bilbordovoj Hot 100 listi – britanske pop zvezde Harija Stajlsa.
Koncert, koji je prvenstveno zakazan za 2019. godinu, odložen je zbog pandemije virusa korona, ali je u februaru ove godine objavljen novi datum – 13. jul. Karte kupljene u 2019. godini bile su važeće i za ovaj koncert, pa, kada je prodaja ulaznica za preostala mesta pokrenuta u februaru ove godine, sajt preko koga je bilo moguće kupiti ih momentalno je pao, a skoro sve karte prodate su u prvih sat vremena. Cela arena je rasprodata, a koncert je (uz veliki disklejmer da je ova rečenica, kao i tekst koji čitate, napisana iz ugla fana koji je sat vremena u februaru neumorno rifrešovao pomenuti sajt kako bi kupio kartu) bio takav da je apsolutno bio vredan svakog čekanja. Šta god misili o muzici Harija Stajlsa, jedna činjenica je nepobitna – ovaj čovek pravi je šoumen, a bina je mesto kojim neupitno vlada, zbog čega njegovim koncertima apsolutno odgovara samo jedna reč – spektakl.
Posle višemesečnog iščekivanja koncerta (jer, karte sam, jelte, kupila u februaru), u sredu u 5 ujutru sam krenula iz Beograda za Budimpeštu, logično – najjeftinijom opcijom. Iako me uvek ljuti što muzičarima i bendovima svetskog ranga Beograd više apsolutno nije na mapi (što je činjenica sa kojom nikako ne mogu da se pomirim i zbog koje sam beskrajno rezignirana), postoji neka lepota u odlasku na koncert u drugi grad, posebno u drugu državu. U okviru turneje, ja sam odabrala da posetim koncert u Budimpešti, jer je najbliža, a i uvek je rado posećujem. Ipak, ono što je bilo specifično za ovo putovanje autobusom jeste činjenica da smo u prvih pet minuta nakon ulaska u autobus (pošto sam, jelte, krenula sa drugaricom) shvatile da svi u autobusu idu u Budimpeštu sa istim razlogom kao i mi – a to je da slušaju Harija Stajlsa. Ne bi li bilo bolje, postalo je jasno i da smo omašile dres kod – sve devojčice nosile su Hari Stajls majice ili dukseve. Treća spoznaja na početku ovog putovanja nas nije baš preterano iznenadila, ali jeste nam bila pomalo smešna – osim majki koje su sa ćerkama išle na koncert (bravo, mame!) mi smo bile apsolutno najstarije osobe na tom putovanju. Ali, iskreno, na to smo već i bile spremne – i nije nam predstavljalo neki poseban problem.
U Budimpeštu smo stigle oko jedan i odmah krenule ka smeštaju kako bismo pre koncerta dremnule – jer ipak spadamo u tu stariju grupu posetilaca koncerta. Pošto nam je stadion gde se održavao koncert te večeri bio usput, rešile smo da odemo do njega i vidimo gde je ulaz na koncert i kako sve izgleda. Što smo se više približavale stadionu, nailazile smo na sve veći broj devojaka koje su nosile perje, Hari Stajls šešire, cegere, majice, koje su bile kompletno našminkane, obučene u roze i polivene šljokicama. Za koncert apsolutno spremne, Hari Stajls fanuše sretale smo, zapravo, celog dana i, iskreno, delovalo je kao da cela Budimpešta ide na isti koncert te večeri. Kada smo došle do arene dočkao nas je kilometarski red – fanovi obučeni u pomenuto perje, šljokice, šarene široke pantalone i Hari Stajls majice, čekali su na ulazu kako bi prvi ušli na koncert ( disklejmer: u tom trenutku je bilo 2 sata, u Budimpešti nekih 35 stepeni, a koncert je počinjao u 8). Shvatile smo da se Hari Stajls obožavateljke (ali i obožavaoci) ni najmanje ne šale – horde tinejdžera religiozno su iščekivale trenutak kada će svog idola uživo videti – i za to je, prema njihovom mišljenju, vredelo žrtvovati se (čak i po cenu višečasovnog čekanja na suncu).
Koncert je bio zakazan za 8 sati, a već u 7 plato ispred arene bio je krcat – a svugde se mogao čuti, osim mađarskog i srpski jezik. Fanovi su ponovo stajali u redovima – ali ovog puta za kupovinu merch-a. Ono što sam na ovom koncertu shvatila, a o čemu nikada pre nisam razmišljala, jeste činjenica da gen z fanovi mnogo materijalnije shvataju svoje obožavanje zvezda nego što je moja generacija ikada mogla – kako zbog para, tako i zbog činjenice da takve stvari nisu bile toliko popularne. Na primer – jedna devojčica u autobusu pričala je svojoj drugarici šta je sve pripremila za koncert – majicu, duks, pa i Hari Stajls masku, a sudeći po njenim planovima, pripremila se i da tog dana „pokori” ceo merch štand. Možda nisu svi fanovi baš toliko posvećeni, ali je red ispred štanda sa stvarima pola sata pred koncert brojao preko 200 ljudi – bez ikakvog preterivanja.
Kao što je i pisalo na karti, tačno u 20:00 na binu je izašla londonska grupa Wolf Alice. Koncert su počeli glasno, predstavljajući energično tvrđe elemente svog zvuka. Bend je nastupao nekih 45 minuta, smenjujući snažnije i nežnije numere. Među publikom, najveći hit su bile dve najpoznatije pesme How can I make it okay i Don’t delete the kisses. Ipak, iako je bend muzički bio besprekoran, publika mu nije pridavala previše pažnje, jer je bilo i više nego jasno da su svi samo čekali da izađe čovek zbog koga su na koncert došli – Hari Stajls. Po završetku nastupa benda Wolf Alice, nastupila je pauza od dvadesetak minuta, a kako je vreme prolazilo, publika je postajala sve nestrpljivija. Po završetu bilo koje numere (pošto je muzika puštena na razglasu) ili prilikom izlaska bilo kog tehničara na binu, usledio bi vrisak koji najavljuje početak nastupa, ali glavne zvezde nije bilo. Konačno, oko 9 i 5 ugasila su se sva svetla na bini, a Stajlsov bend je počeo da svira instrumental (jednog prilično iščekujućeg karaktera) koji se ubrzo pretvorio u uvodni deo prve pesme sa albuma Harry’s House – Music for a Sushi restaurant. Posle par trenutaka, na binu je izašao i Hari, propraćen gromoglasnim urlanjem i vriskom, i počeo da peva prvu pesmu.
Nakon toga, u prvih sat i po vremena nizale su se poznate numere sa prva dva albuma (kao što su Golden, Adore you, Lights up, Canyon moon, Treat people with kindness), a najveći deo repertoara činile su pesme sa novog albuma – Cinema, Keep Driving, Satellite, Boyfriend, Daylight, Late night talking, Matilda, Love of my life. Na samom početku, Hari je zahvalio publici na dolasku i obećao je da će se on i njegov bend potruditi da naprave najbolji mogući šou – i iskreno, ispunili su obećanje.
Koncert je trajao skoro dva sata, a Hari i bend su tokom čitavog trajanja zvučali besprekorno. Bilo je očigledno da se on u prvoj polovini koncerta „štedeo”, te nije pevao visoke tonove u pesmama gde nije morao (što je malo falilo u pesmi Cinema – ali okej), ali je zato u drugom bloku koncerta, koji su činile pesme koje ne bi trpele takve izmene, apsolutno nadomestio svoju štedljivost pevajući punim glasom.
Koncert je bio izrazito veseo, razigran, šaren i emotivan (opet, ponavljam, iz pozicije fana). Hari se sve vreme obraćao publici – proveravao je kako su oni u prvim redovima, čestitao je rođendan ljudima koji su držali natpise da im je rođendan, izdvojio je jednog momka i usmerio pažnju na njega tokom izvedbe pesme Boyfriends, pitao je jednu ženu šta proslavlja (jer, očigledno je imala neki natpis), a kada je ona rekla razvod, pozvao je sve prisutne da učestvuju u njenoj žurci koja slavi slobodu. U jednom trenutku čak, u njemu svojstvenom maniru, održao je kratak govor o tome kako bi trebalo da obratimo pažnju na ljude oko sebe i kažemo im da ih volimo, a koji je sadržao i kratke instrukcije da zatvorimo oči i oslušnemo da nismo sami. Da je bilo ko drugi na svetu to uradio na koncertu, sigurna sam da bi bilo neviđeno krindž – kada Hari Stajls to radi, samo je magično. Posebno emotivna je bila izvedba pesme Matilda, tokom koje je Stajls izdvojio dve članice benda da izvedu pesmu zajedno. Pre početka numere, Hari je rekao da je to za njega jedna izrazito posebna pesma, a da se nada da će u istoj meri postati posebna i publici. Ton pesme o devojci koja nije imala ljubav u porodici i koja se bori za ljubav prema sebi isti je kao i njegov stil obraćanja prema publici – pažljiv, brižan, i utešan. Hari Stajls, da li zbog ličnog iskustava ili iskustva ljudi iz svoje okoline, osim što trenutno predstavlja vrhunac mejnstrima, takođe predstavlja i ikonu svih misfitsa, kojima se kroz svoje pesme trudi da da podršku, i da im poruči da nikada nisu sami. Tako je bilo i na ovom koncertu.
Posle nekih sat i dvadeset minuta od početka koncerta, Hari je zahvalio svima (sto peti put – što nije zamerka) i otišao sa bine. Svetla su ostala ugašena i bilo je jasno da će se za koji sekund vratiti – jer, realno, nije izveo svoje najveće hitove. Publika je počela da udara nogama o pod i da uzvikuje „Harry sing!” a poznati pevač se nakon par trenutaka pojavio i uveo jednu od omiljenih pesama koju je publika horski ispratila – Sign of the times. Nakon nje, usledio je letnji hit 2019. godine – Watermelon sugar, a pretposlednja pesma bila je As it Was, nakon koje je delovalo kao da je koncert gotov. Međutim, bend je ostavio koncertno najmoćniju pesmu za kraj – potpuno atipičnu za nežne tonove Harija Stajlsa, pesmu napisanu u potpuno rok maniru – Kivi, kojom je bombastično završen nastup. Tačnije, pesma je u prvoj polovini naglo prekinuta, jer je Hari video devojku u publici za koju mu je delovalo kao da joj je pozlilo, te joj se obratio, pitavši je nekoliko puta da li je u redu i da li želi da izađe sa koncerta ako joj nije dobro. Kada se uverio da je sve u redu, nije ostao dužan publici čija je euforija zbog naglog prekida pesme ništa manje naglo presečena – te je izveo Kivi, u celosti, ispočetka. Sa istim nivoom energije, kao i prilikom prvog pokušaja – maestralno.
Koncert su, osim očigledno fenomenalnih izvedbi pesama i šarmantne komunikacije sa publikom, ispunili i kontinuirano zahvaljivanje, kao i obeležavanje rođendana gitariste benda, kojem je Hari u jednom trenutku doneo rođendansku tortu. Iako veoma uigran, nastup ni u jednom trenutku nije delovao usiljeno, iako ga ove godine sviraju već sigurno dvadeseti put. Umesto toga, ceo koncert delovao je neusiljeno, energično i veselo, a Hari iskreno zahvalno publici, koja je, prema njegovim rečima „jedina zaslužna za činjenicu da se on bavi poslom kojim se bavi i bez koje ništa ne bi bilo moguće”. Takođe, ovo je bio i poslednji nastup basistkinje benda, što je Stajls posebno naglasio prilikom jednog od nonšalantnih obraćanja publici. Poseban šarm koncertu dale su i poruke koje su dočekale posetioce na sedištima, na kojima je pisalo – „ stavi ovo na blic za veme pesme Sign of the times”, za koje su bili zalepljeni providni papirići različitih boja. I, naravno, svi su pomenute papiriće, prema instrukcijama, stavili kada su upalili bliceve tokom pesme – a kao rezultat, po areni su se razlila sitna svetla različitih boja – od plave, zelene, žute, do crvene.
Koncertom u Budimpešti, koji je bio deo Love on Tour turneje, Stajls je ispunio očekivanja publike, i verovatno još više utvdio svoj status omiljene gen z simpatije. Koncert je, kao što sam već pomenula, muzički bio besprekoran, a setlista savršeno isplanirana (iako je falila pesma Woman, ali oprostićemo). Trajanje koncerta je bilo odlično procenjeno (iako je lični osećaj da bi koncert mogao da traje još dva sata, ali ajde, ako realno posmatramo), a energičnost benda i Harija sve vreme je bila na najvišem nivou. Bio je to jedan pravi usviran, uigran, uvežban koncert visokog kvaliteta – koji, uz to, uspeva da bude i spontan i iskren (što je verovatno posledica euforije koja je i kod samog izvođača i te kako prisutna i skromnosti koju on, urpkos svom uspehu, očigledno neguje). U jednoj rečenici – koncert Harija Stajlsa u Budimpešti bio je jedan od onih koncerata koji se završi za tren oka, dok se niste ni okrenuli, i kojih ste ponovo željni već u trenutku dok izlazite iz hale. Koncert kojem možete da se prepustite, koji vas potpuno obuzme i tek nakon par dana pusti – i čijem se ponovnom slušanju apsolutno radujete. A do tada – ostaje samo neumorno slušanje na ripit (u mom slučaju, Harijevog novog albuma). Do sledećeg susreta ( možda i u Beogradu) – hvala ti, Hari!
0 Comments