Milica se vraća u prazan stan posle izlaska u grad i rasprave sa bivšim dečkom, u alkoholisanom stanju. Postiđena zbog njegovog odbijanja da krene sa njom, želi sve da zaboravi, ali nemir je i dalje drži… ovako glasi sinopsis filma Vodi me, gde god mladog reditelja Nikole Polića. Nikola je ovoj sceni prisustvovao jedne prohladne decembarske noći dok je na stajalištu čekao autobus. Uznemirenost devojke, koja je kasnije dobila ime Milica, ostavila je veliki utisak na njega, a iz toga, par godina kasnije nastaje i kratkometražni igrani film. Nakon američke premijere na festivalu nezavisnog filma Pendance, film Vodi me, gde god, biće prikazan i pred domaćom publikom na ovogodišnjem desetom jubilarnom Bašta Festu.
Sa Nikolom Polićem razgovarali smo o njegovom kratkometražnom ostvarenju, o radu na ovom filmu, emocijama i osećanjima koje kroz film želi da prenese gledaocima, a Nikola nam otkriva kada i kome bi on rekao Vodi me, gde god.
Odakle dolazi ideja za ovaj kratki film?
Nikola Polić: Bila je to prohladna decembarska noć, čekao sam bus. Malo iza ponoći. Nećete mi verovati, ali ispred mene se pojavila devojka u bundici vidno uznemirena što njen dečko odbija da krene sa njom. Scena se brzo odigrala, kući je krenula sama. Ali ta njena uznemirenost je ostavila toliko snažan utisak na mene, te sam iste noći počeo da razmišljam o filmu. Naravno, scenario i sam film se desio dosta kasnije.
U filmu je fokus stavljen na ženu i njena osećanja, zašto ti je bilo važno da to prikažeš?
Specifični ljudi, njihovi karakteri i osećanja su uvek predmet istraživanja u mojim filmovima. Bili oni igrani ili dokumentarni. A susret sa ovim parom na stanici, neko bi rekao pomalo bizaran, bio je dobar poziv u film koji će otkriti koliko se tuge krije u našoj junakinji Milici. Mislim da se ova priča tiče svih mladih ljudi koji pokušavaju da razumeju svoja osećanja i koliko mogu povrediti sebe kako bi se bar na kratko osetili živim u datom trenutku, nezavisno od pola ili sredine u kojoj žive.
Da li si tokom rada na filmu možda razmišljao i o tome koliko je ženska sekusalnost marginalizovana? Da li je ovaj film možda jedan od načina da se skrene pažnja i na to?
Ne. Tokom rada na filmu pokušavam da otkrijem slike koje najbolje otkrivaju moje junake. Koliko će se gledalac u njima prepoznati ili u kojoj meri može da ih razume. Mislim da se iz tog pristupa otkriva autentičan svet likova koji postavlja mnogobrojna pitanja. Zanimljivo mi je da je vas film naveo baš na to razmišljanje.
Uprkos tome što film vremenski traje dosta manje od drugometražnog, koliko je zapravo zahtevno raditi na kratkom igranom filmu?
To dosta zavisi od trenutka u kome umetnik stvara i od same prirode priče. Vodi me, gde god je brzo napisan i smiljen, ali je dugo stajao u montaži. Trebalo je napraviti balans između igranog dela filma i animiranih slika, te je postprodukcija trajala više od godinu dana.
Junakinja Milica koju igra Milena Božić je u fokusu tokom čitavog filma, kako je fukcionisala vaša saradnja, i zašto je baš Mileni pripala ta uloga?
Milena i ja smo prijatelji i ona bi vam sada rekla da je ulogu dobila preko veze (smeh). A ja, da sam želeo da se osećam sigurno pored osobe koja će razumeti Milicu i pristupi radu na ulozi bez predrasuda i zadrške. Milena voli da postavlja pitanja, precizna je, istražuje i predlaže, te su naše interne probe trajale dugo i mogle bi se meriti u litrama ispijene kafe. Zato na setu nije bilo nikakvih nedoumica. Najkompleksniji glumački zadatak u ovom filmu Milena je snimila iz prve. Volim je jer je predana i voli da pređe preko crte.
Vodi me, gde god je veoma upečatljiva rečenica, obično bismo je izgovorili nekome ko nam je jako važan i u koga imamo poverenje. Kada i kome bi ti rekao vodi me, gde god, a kome to kaže protagonistkinja Milica?
Voljenoj osobi, kada ne možemo da se dogovorimo oko letovanja, a kome to čuveno vodi me, gde god junakinja govori – saznaćete ukoliko posetite Bašta fest.
Šta Bašta fest predstavlja ze tebe kao mladog reditelja?
Bašta Fest je moj omiljeni festival. On mi je tokom studentskih dana bio prozor u svet. Na tom posebnom mestu gledao sam najbolja autorska ostvarenja kratke forme kod nas. Tu sam prikazao prvi kratki igrani film Mogu sam (2018), pobedio na Bašta pitch industri programu sa projektom Organizmi (2019) i sa istim učestvovao na narednom festivalu. Posebno me raduje što će Vodi me, gde god biti prikazan na ovogodišnjem jubilarnom izdanju festivala i što ću biti tamo sa svojim saradnicima i prijateljima.
Koji film ti jedva čekaš da pogledaš na festivalu?
Samo ovaj svet u režiji Petra Lakića, obratite pažnju na ovaj film, a za ovog mladog autora će se tek čuti.
Da li nam pripremaš nešto novo u narednom periodu?
Trenutno radim na dva dokumentarna filma: Kako biti Slobodan? o umetniku koji se bavi Op artom u Srbiji i svakodnevno bori sa vetrenjačama i na filmu Razmena ili kako sam preživeo pubertet koji je priča o mom odrastanju i jednom putovanju u Belgiju.
Naslovna fotografija: M. Lacmanović
0 Comments