Fine Line Film Fest ove godine obeležava peto izdanje, koje će biti održano od 18. do 20. septembra u mts Dvorani u Beogradu. Festival posvećen kratkom filmu i ove godine donosi međunarodnu selekciju Beyond Borders i regionalnu selekciju Made in Balkan, kroz koje će publika imati priliku da pogleda 23 kratka filma autora iz različitih delova sveta.
Povodom petog izdanja festivala, za Oblakoder govori Aglaja Filipović, osnivačica i direktorka Fine Line Film Festa. U razgovoru govori o tome kako je festival nastao, kako se razvijao tokom prvih pet godina, šta donosi ovogodišnji program i zašto kratki film zaslužuje posebno mesto na domaćoj i međunarodnoj filmskoj sceni. Govori i o izazovima nezavisne festivalske produkcije, publici koja raste zajedno sa festivalom, kao i o tome šta želi da Fine Line postane u narednih pet godina.
Fine Line Film Fest ove godine slavi peto izdanje. Kako je uopšte nastala ideja da pokrenete festival posvećen kratkom filmu i šta vam je tada nedostajalo na domaćoj filmskoj sceni?
Aglaja Filipović: Tokom studija režije u Beogradu, sa svojim studentskim filmovima bila sam na mnogim festivalima. Biti okružen ljudima koji stvaraju filmove, gledati njihov rad, razgovarati i razmenjivati iskustva postalo je važan deo mog sazrevanja. Upravo takvi susreti bili su jedan od glavnih razloga da pokrenem Fine Line. Želela sam da stvorim festival koji neće biti samo mesto na kojem se filmovi prikazuju, već prostor za upoznavanje autora iz različitih sredina, razmenu ideja i stvaranje novih veza.
Kada pogledate prvih pet godina, koliko se festival promenio u odnosu na ono što ste prvobitno zamišljali? Šta vas je najviše iznenadilo na tom putu?
Na početku nisam razmišljala o tome kako će se festival razvijati, htela sam da ga pustim da organski pronađe svoj oblik. Duboko sam verovala da kratki film ima svoju publiku. Iznenadio me je i način na koji je festival rastao među samim autorima. Svake godine stiže nam sve više prijava, kako iz regiona tako i iz drugih zemalja, i posebno me raduje što sve više autora želi da njihovi filmovi budu deo Fine Line-a. Autori se često oduševe Beogradom, ljudima i kulturom. Neki od njih, koji su prethodnih godina bili deo festivala, danas nam se vraćaju kao publika. Mislim da je to najlepši znak da smo uspeli da stvorimo mesto kojem ljudi žele da se vrate.
Aglaja Filipović, foto: Tanja Drobnjak
Ove godine na adresu festivala stiglo je više od 600 filmova iz celog sveta. Šta je danas najvažnije kada birate film za Fine Line? Postoji li nešto što vas kod nekog filma odmah „kupi“?
Najvažnije mi je da se u filmu osete stav i lični pečat autora. Privlače me filmovi koji su hrabri u svojim odlukama i filmskim postupcima. Ipak, kada pravim selekciju, trudim se da ne gledam samo iz perspektive onoga što se meni lično dopada. Selekcija je za mene kao puzla, svaki film je jedan deo nje i svi moraju da funkcionišu zajedno. Zato se trudim da program ima različite žanrove i senzibilitete.
Program petog izdanja donosi 23 filma, kroz međunarodnu selekciju Beyond Borders i regionalni Made in Balkan. Šta povezuje ovogodišnji program i postoji li tema ili senzibilitet koji se posebno izdvojio među pristiglim filmovima?
Čini mi se da se najviše izdvajaju odnosi koje gradimo jedni sa drugima, porodični, prijateljski, ljubavni, ali i oni sasvim kratki susreti koji nas na neki način promene. Zanimljivo je da veliki broj filmova ove godine bira perspektivu deteta, posmatrajući svet kroz prizmu nevinosti. Najveći akcenat ovogodišnjih filmova je ljubav, ne nužno ona velika i glasna, ona tiha koja se krije u malim gestovima, pogledima i onome što često ostane neizgovoreno. Filmovi o tišini koja postoji između ljudi, ali i načinima na koje, uprkos njoj, uspevamo da dopremo jedni do drugih.
Foto: Tanja Drobnjak
Made in Balkan je uveden prošle godine. Zašto vam je bilo važno da napravite poseban prostor za autore iz regiona i kako danas vidite mesto regionalnog kratkog filma na međunarodnoj sceni?
Iza svakog kratkog filma stoji mnogo ljubavi, vremena i rada čitave ekipe, a kod nas se autori često susreću i sa dodatnim preprekama da bi film uopšte nastao. Važno mi je da naši filmovi i filmovi iz regiona budu prikazani na velikom platnu, u mraku bioskopske sale uz najbolju moguću tehničku podršku, kakvu pruža MTS dvorana i kakvu zaslužuju. Izdvajanjem Made in Balkan selekcije želela sam da regionalnim filmovima dam upravo taj fokus i pažnju. Regionalni kratki film apsolutno ima svoje mesto na međunarodnoj sceni, a o tome najbolje govore uspesi naših autora i filmova poslednjih godina. Imamo veoma snažne i autentične glasove i volela bih da Made in Balkan bude još jedan prostor iz kojeg njihovi filmovi mogu da putuju dalje, ali i mesto na koje mogu da se vrate kući, svojoj publici.
U ovogodišnjem programu nalaze se filmovi koji su već nagrađivani na festivalima u Busanu, Lokarnu, Fribourgu, Hamburgu, Regensburgu i Ljubljani. Koliko vam je važno da publika u Beogradu dobije priliku da vidi filmove koji već imaju festivalski život?
Važno je da publika u Beogradu ima pristup filmovima koji već imaju svoj život na velikim međunarodnim festivalima. To su zaista kvalitetni filmovi koji zaslužuju da budu viđeni i pred našom publikom. Treba da ostanemo i budemo u toku sa onim što se dešava u savremenom filmu i filmskoj industriji, da upoznajemo različite filmske jezike. Tako saznajemo šta danas pokreće publiku i žirije širom sveta.
Foto: Tanja Drobnjak
Sa druge strane, u programu su i novi autori koji tek grade svoj put. Koliko vam je važno da Fine Line bude mesto na kojem publika može da otkrije reditelja pre nego što njegovo ime postane poznato?
Fine Line je i nastao iz želje da bude prostor u kojem se autori i publika susreću i jako mi je drago što to uspevamo godinama. Posebno je lepo pratiti šta se sa tim autorima dešava nakon festivala. Mnogi čije smo filmove prikazivali prethodnih godina nastavili su da grade svoje puteve, neki su u međuvremenu snimili debitantske dugometražne filmove, a neki su sa svojim novim kratkim filmovima stigli do Venecije, Berlina, Kana…. Dobar je osećaj kad znate da je beogradska publika neke od tih autora imala priliku da upozna kroz njihove ranije radove.
Kratki film se često posmatra kao „manji“ format u odnosu na dugometražni. Zašto mislite da je kratka forma zapravo veoma važna za savremenu kinematografiju?
Kratki film je možda najčistije oličenje ljubavi prema filmu i prema stvaranju sa drugima. Pravimo ih iz potrebe da nešto kažemo i podelimo i to se uvek oseti kada ih gledamo. Kratka forma autorima pruža slobodu da istražuju, rizikuju i probaju nešto novo sa manje ograničenja, ali je istovremeno i prostor u kojem mogu da pronađu svoj glas, predstave se publici i nastave da stvaraju. Upravo iz te slobode često dolaze nove ideje, novi autori i drugačiji načini na koje film može da komunicira sa publikom. Zato kratki film ne vidim kao „manji“ format, već kao važan deo razvoja filma uopšte.
Šta vam razvoj festivala i činjenica da je opstao tokom godina govori o publici kratkog filma u Beogradu? Da li ona raste zajedno sa festivalom?
Rekla bih da raste. Publika u Beogradu je željna kratkog filma i prilike da ga zajedno doživi u bioskopskoj sali. To nam potvrđuju projekcije iza nas, ali i ljudi koji nam se iz godine u godinu vraćaju. Posebno mi je drago što među njima vidimo i nova lica, tako da imam osećaj da festival raste zajedno sa svojom publikom. Ovih pet godina su mi pokazale da kratkom filmu publika ne nedostaje, potrebno je samo stvoriti prostor u kojem će on do nje doći.
Prošle godine imali ste oko 800 gledalaca. Koliko vam je važno da Fine Line ne bude samo mesto za filmske profesionalce, već festival koji gradi svoju širu publiku?
To mi je izuzetno važno. Kratki film se često vezuje isključivo za festivalsku publiku i filmske profesionalce, a naša publika nam iz godine u godinu pokazuje upravo suprotno, da je kratka forma idealna za sve ljubitelje sedme umetnosti. Verujem da je kvalitetan i raznovrstan program ključ za povezivanje filmskih profesionalaca sa publikom različitih interesovanja i generacija. Volela bih da Fine Line bude festival na koji ljudi dolaze pre svega zato što vole film, bez obzira na to da li se njime profesionalno bave.
Foto: Tanja Drobnjak
Šta je danas najveći izazov za jedan mali, nezavisni filmski festival – novac, prostor, publika, komunikacija ili nešto sasvim drugo? I šta je bilo najteže tokom ovih pet godina?
Najveći izazov je održati kontinuitet. Svaka godina donosi neku novu borbu, i finansijsku i organizacionu, i praktično svaki put krećete iznova. Drago mi je što smo tokom ovih pet godina, čak i u težim okolnostima, uspeli da sačuvamo početnu ideju, dobri filmovi, bioskopsko platno i slobodan ulaz. To su stvari oko kojih nikada nisam želela da pravimo kompromis.
Kada pogledate peto izdanje i ono što ste do sada napravili, šta biste voleli da Fine Line bude za još pet godina? Postoji li nešto što biste posebno voleli da festival tada ima, a danas još nema?
Volela bih da se, pored projekcija i razgovora sa autorima, razvije i edukativni deo festivala. Da jednog dana imamo masterklasove gostujućih filmskih stvaralaca i da i kroz taj segment pokušamo da spojimo Beograd sa svetom. Važno mi je I da festival raste organski i da ne izgubi ono zbog čega je nastao, bliskost između autora, publike i filmova. Za pet godina volela bih da bude veći, da dovodi još više autora iz različitih delova sveta u Beograd, ali da i dalje zadrži osećaj da smo se okupili zbog filmova i želje da o njima razgovaramo.
0 Comments