Postoje mesta koja nestanu pre nego što zaista prestanemo da ih pamtimo. Kuće se uruše, ljudi odu, sela se isprazne, ali priče o njima mogu da nastave da žive. Upravo iz takvog prostora sećanja nastao je roman Pod planinom nema pitomih reka – iz putovanja u kraj podno Kopaonika, razgovora sa dedom i susreta sa ljudima i jezikom jednog zavičaja koji polako nestaje.
U intervjuu za Oblakoder, autorka Tijana Katić govori o tome kako je porodično sećanje postalo književna građa, zašto je bilo važno da stvarnim događajima ostavi prostor za fikciju i kako su prazne i urušene kuće postale jedan od pokretača priče. Govori i o ženama koje su, suočene sa ratom i životnim teretom, prerano postajale starice, o humoru kao načinu otpora, ali i o jeziku koji čuva trag jednog kraja. U razgovoru koji sledi, vraćamo se tim mestima, ljudima i uspomenama, ali i pitanju kako ono što smo nasledili od prethodnih generacija nastavlja da živi u nama.
Na samom početku prisutni su motivi sećanja, povratka i susreta. S tim u vezi, odakle je zapravo počeo ovaj roman? Od prostora, porodičnog sećanja ili likova čije ste priče čuli i želeli da prenesete?
Mnogo pre nego što je došlo do zamisli o pisanju romana, usmena priča o detinjstvu u selu podno Kopaonika bila je važan deo naših odlazaka do tog mesta. Godinama smo deda, njegov rođeni brat, moja baba i ja odlazili do sela u kojima su odrastali, obilazili ih, hodali do kuća u kojima su živeli, sretali njihove rođake i poznanike sa kojima bismo započinjali razgovor, a ja sam mesta kroz koja smo prolazili fotografisala. Usput bismo zastajali da negde na livadi raširimo prostirke ili ćebad, postavimo hranu koju smo poneli i provedemo vreme tako što su oni govorili o danima detinjstva, a ja sam te razgovore slušala i negde u sebi duboko sačuvala. Otuda smatram da je roman počeo najpre od porodičnog sećanja – to je temelj na kojem počiva i koji je podstakao pripovedanje priče. Ipak, čini mi se da su prostor, sećanje i likovi u tesnoj vezi i da je nemoguće napraviti sasvim jasnu granicu po pitanju početka ovog romana. Istraživanje prostora prepliće se sa ispripovedanim pričama o porodičnim sećanjima, te ljudima koji su imali potrebu da se svom zavičaju iz godine u godinu vraćaju.
Pomenuli ste da su razgovori sa dedom o njegovom detinjstvu bili jedan od glavnih podsticaja za knjigu. U kom trenutku ste shvatili da ono što slušate može da se na neki način pretoči u književno delo?
U trenucima dok sam slušala o proživljenom životu podno planine nisam imala jasnu zamisao o mogućem pisanju romana. U tom periodu išla sam u srednju školu. Ta je ideja sazrela tek nakon objavljivanja moje prve zbirke priča ,,Hod po ivici kruga” 2024. godine. Sećam se da sam sa dedom razgovarala nakon što je knjiga objavljena i da mi je rekao: ,,Eto vidiš da čovek ne mora nužno da se bavi samo onim za šta se školovao”. Ova rečenica je bila veliki podsticaj, jer sam neprestano tragala za načinima kako da objedinim ekonomiju koju sam studirala i književnost koju sam prvu zavolela. Kada je u martu održana i promocija prve zbirke priča u Velikoj Plani, deda je rekao da bi voleo da ponovo obiđemo njegov kraj i da razmislim o pisanju knjige. U avgustu smo se otisnuli na putovanje koje je najzad iznedrilo ovaj roman. Na samom početku dogovorili smo se da on neće predstavljati klasičnu biografiju niti će biti dokumentarnog karaktera.
Bilo mi je vrlo važno da dopustim fikciji da se iskaže u procesu pisanja i da moja maštanja popune delove priče koji su nedostajali ili koje sam smatrala plodnim tlom za razradu likova i događaja. To je zapravo književno-umetnička forma koju sam težila da ostvarim umesto pukog hronološkog nabrajanja i opisivanja događaja. Ipak, odluka o pisanju romana sa ovakvom tematikom nije bila sasvim jednostavna. Pre toga sam planirala da dovršim drugu zbirku priča, a za rad na ovakvom romanu mi je nedostajalo samopouzdanja. Bila sam svesna toga da me čeka mnogo podrobnije istraživanje pre samog pisanja od svih koja sam do tada imala. Međutim, u komunikaciji sa ljudima iz sveta književnosti, najpre Bojanom Krivokapićem, shvatila sam da bih mogla da se upustim u ovaj proces koji mi je bio važan kako na ličnom nivou tako i u pogledu profesionalnog stvaralaštva.
Drenje, Rakovac i ostala mesta radnje koje pominjete u romanu deluju kao jedan od važnih „likova“. Šta vam je taj geografski prostor omogućio da iskažete i zbog čega je toliko važan?
Drenje je zapravo identitetska tačka u kojoj se susreću glavni junaci romana. Ovaj lokalitet u romanu ne funkcioniše u sporednoj ulozi, već je izuzetno važan za razumevanje motivacije junaka. Pišući roman bila sam najpre zainteresovana za unutrašnji svet ljudi koji su nosioci radnje, za uočavanje primesa u njihovim karakternim osobinama i osobitosti njihovog temperamenta. Prevashodno Drenje je uporišna tačka junaka; sinonim za detinjstvo; tu je sav život njihov koji pravi obrise njihovih težnji, odluka i nadanja.
Motiv praznih kuća zauzima posebno mesto i to je ono što je nastavilo da me prati nakon što je roman napisan: hodala sam kraj ogromnih kuća koje su izgrađene sa idejom da se u njima nastane velike porodice. Međutim, one su ostale prazne. Čak i one u kojima i dalje žive ljudi u poodmaklim godinama, u njima borave samo tokom leta. Zimi se vraćaju u varoš da bi mogli da funkcionišu. S druge strane, pratile su me slike urušenih kuća, među kojima je bila i dedina. Spoznaja o tome da ta kuća više u fizičkom smislu ne postoji, podstakla je rađanje priče koja će je nadživeti i posvedočiti njenom nekadašnjem postojanju.
Zbog čega ste odabrali da naslov romana glasi Pod planinom nema pitomih reka i koliko se, možda, opisi prirode koja je promenljiva poklapaju sa karakterima likova i situacijama kroz koje oni prolaze?
Neki od prvobitnih radnih naslova romana bili su ,,Plavi ram”, ,,Maglene puti planine”, ,,Snopovi magle oko prstiju”, ,,Grumen magle pod nogama”. Plavi ram mi je, nakon detaljnijeg promatranja zvučao isuviše jednostavno i obično, a neodređeno. Zato sam nastavila sa osmišljavanjem drugih naslova i poredeći ovaj koji sam konačno odabrala sa ostalima, došla sam do toga da je liričan, pamtljiv i podstiče na traganje – otkud ta direktna negacija u samom naslovu; kakvi su ljudi pod planinama koje nisu pitome…
Tok reke prati tokove života meštana u selu Drenje i okolnim mestima. Na toj reci meštani mogu da vide i odraze sopstvenih temperamenata i karaktera: ona je glavni svedok njihovih sudbina, donetih i propuštenih odluka, krivica, tajni, nadanja koje potajno nose u sebi. Čini mi se da je pitoma strana Kopaonika poznata mnogima, ali da ovaj roman prikazuje i onu sirovu, divlju snagu koju ta planina nosi u sebi.
U samom naslovu reka ima funkciju promene, dakle ona prati sazrevanje junaka kroz njihovo postajanje odraslim ljudima i ona je za njih jedan od osnovnih simbola zavičaja koji nose u mislima kad iz njega odlaze.
Upečatljiv momenat u knjizi je dete koje čeka susret sa ocem kojeg nikada nije upoznalo. Zbog čega Vam je bilo važno da opišete taj događaj koji je oblikovao to detinjstvo?
Roman je, neformalno, podeljen na život pre i posle dečakovog susreta sa ocem. Osnovni pokretač priče je težnja da se otac upozna i da se popuni praznina njegovim povratkom. Dečak zamišlja detinjstvo kakvo će imati sa ocem, ali kada se otac vrati, dečak posmatrajući njegov odnos sa ostalim članovima porodice dolazi do zaključka da je rat vratio drugačije ljude. Dečakova želja da otac postane onakav kakvim ga je zamislio je, čini mi se, jedan od važnijih segmenata romana. Dečak ne zatvara oči pred ocem kojeg je obeležilo traumatično iskustvo i koji pokušava da se vrati u svoj nekadašnji stari život, ali u dečaku ipak buja nada da će u ocu pronaći figuru za kojom čezne.
Žene u romanu, zbog tereta koji nose, „postaju starice pre vremena“. Da li mislite da je ta vrsta ženskog iskustva specifična za kraj i period o kome pišete?
Specifičan je sam period koji je u romanu obuhvaćen kao i prostor sela podno Kopaonika u kojem je radnja smeštena. Međutim, istakla bih da je tokom pisanja romana građenje centralnog ženskog lika Cile bilo posebno važno. U samom procesu taj lik se iskristalisao kao onaj koji nosi čitavu priču, stub na kojem počiva čitava porodična istorija. Zahvalna sam na tome što me je stvaralački proces iznova učio kako da prepoznajem važne elemente priče i dopuštam sebi da promenim dotadašnja uverenja o samim likovima. S obzirom na to da se priča odvija tokom Drugog svetskog rata, lik majke Cile iznova me je uveravao u svoju stamenost, hrabrost, odvažnost, odmerenost i snagu koje žena u izvesnim trenucima ni sama nije svesna. Ipak, svi strahovi i strepnje urezivali su bore na licu ovih žena i činilo se zaista da one postaju starice, premda se njihove godine u taj doživljaj ne uklapaju.
Moj odnos prema ženskoj snazi sazreva kroz ulogu majčinstva i mogu reći da smatram da su izvesna iskustva univerzalna – potreba majke da zaštiti, da nađe snagu i kada joj se čini da je nema dovoljno, da svojim primerom pokaže kog se pravca treba držati u životu i to intuitivno sagledavanje odnosa prema svojoj deci i okolini… Figura moje majke na kojoj se temelji model vaspitanja koji bih želela da prenesem svom detetu iskustvo je modernog doba koje u sebi sadrži klice one odvažnosti i životne veštine kakvu su negovale žene iz perioda opisanog u knjizi. Žene su i danas značajni nosioci promena i nose teret svojih iskustava. Na temelju iskustva žene opisanog u knjizi zasniva se nasleđe ostavljeno generacijama koje su došle posle nje.
Porodica je u romanu istovremeno mesto pripadanja, sećanja, ali i različitih životnih puteva. Šta nas, po Vašem mišljenju, zapravo održava povezanim sa porodicom kada više ne delimo isti život?
U romanu postoji jedno poglavlje u kojem majka Cila govori svom sinu (naratoru priče) da bi trebalo da napravi ,,plan za život”. Dakle, ona je svesna trenutka separacije koji će uslediti i navodi ga da odredi sebi put, a što je još važnije: da za taj put preuzme odgovornost. Vaspitanje je, po mom mišljenju, ono što neminovno nastavlja da nas povezuje sa porodicom i onda kada se od nje odvojimo. Vrednosti koje smo stekli u detinjstvu ostaju sa nama i kroz period odrastanja i vera u te vrednosti je ono što prožima poglavlja ovog romana.
Vaspitanje je najveće nasleđe koje porodica može da ostavi detetu. Ujedno povezuju nas i sećanja na trenutke kada smo bili bliski. Ta bliskost se umnogome razlikuje od one kakvu poznajemo danas – na selu u tom periodu, uzimajući u obzir istorijski i društveni kontekst, nije bilo mnogo otvorenog ispoljavanja emocija između roditelja i dece, dečje potrebe nisu bile u toj meri prepoznate i validirane na način na koji se to u današnje vreme čini, ali bila je prisutna jedna suptilna vrsta bliskosti u uvažavanju s kojim se prema detetu ophodilo kao da je odrastao čovek. Verujem da nas povezanim održava težnja da na svoju decu prenesemo ono što smatramo vrednim iz odnosa koji smo gradili sa svojim roditeljima.
Da li humor koji je prisutan u više situacija koje opisujete vidite kao način preživljavanja, kao oblik otpora ili kao način da se o teškim stvarima uopšte govori?
Humor najpre doživljavam kao oblik otpora u situacijama koje su opisane u romanu, a na to se prirodno nadovezuje i tretiranje humora kao načina preživljanja koji je svojevrstan mehanizam odbrane. Protagonisti romana ne spuštaju pogled pred onim što se dešava, ali kroz humor prkose stvarnosti koja je teskobna i neizvesna. Rekla bih da je čak humor i oblik zrelosti koji junacima ovog romana omogućava da dostojanstveno vode sopstvene životne borbe.
Žiri Somborskog književnog festivala je posebno izdvojio „uverljiv tretman jezika“ i „umešno izvedenu kompoziciju“. Koliko dugo ste radili na jeziku i strukturi romana nakon što ste završili prvu verziju? Zbog čega Vam je pisanje u fragmentima bio prirodniji način da ispričate ovu priču nego da to uradite linearno?
Želela sam da izbegnem da priča sasvim funkcioniše poput hronike. Kroz razgovore koje sam vodila sa dedom uvidela sam da se i oni odvijaju u epizodama/fragmentima i to mi je postalo blisko, tako da sam taj model primenila i na samo pisanje. Na pisanju knjige sam radila od avgusta 2024. godine do decembra 2025. godine. Pisanju je prethodio odlazak u dedin kraj u kojem smo se susretali sa ljudima koji su tamo ostali i to je bio susret sa živim jezikom tog kraja koji je predstavljao polaznu tačku za dalje istraživanje.
Prikupila sam građu u vidu knjga i zapisa koje su pisali ljudi iz tog kraja; istraživala sam materijale koji su bili dostupni u digitalnim bibliotekama i stupila u kontakt sa bibliotekama i muzejima kako bih se informisala o dodatnoj građi koja može da potkrepi moje pisanje. Moram da priznam da je, nažalost, o samom selu Drenje vrlo malo toga sačuvano, ali tretman jezika sam nastavila da istražujem kroz materijale koji su bili dostupni o okolnim selima. Jezik je, zapravo, baza na kojoj počiva istraživanje o identitetu kroz povratak svom zavičaju i sa velikim poštovanjem prema jeziku sam se upustila u proces pisanja. Divila sam se izrazima koje je narod osmislio i slikovitim opisima kojima je bio sklon da prenosi svoje misli i iskustva.
Kada biste morali da odredite šta je u osnovi ovog romana, knjiga o jednom kraju, jednoj porodici, jednom detinjstvu ili o tome kako ljudi pokušavaju da sačuvaju ono što će neminovno nestati, šta biste izabrali?
Izabrala bih težnju za čuvanjem onoga što će nestati, što nas ujedno dovodi do fundamentalne važnosti priče kojom se prenose sećanja, emocije, sve one male svakodnevne životne pobede i porazi koji oblikuju čovekov karakter. Mislim da je funkcija priče kao svedoka postojanja jedne kuće u kojoj se odvijalo detinjstvo i u kojoj su stasavale različite generacije ono što sam želela da istražim ovim pisanjem.
Autor fotografija: Matija Miljković
Predstavljanje romana ,,Pod planinom nema pitomih reka” biće realizovano u okviru programa ,,Susret s piscem” 30. septembra u 19h u Kulturnom centru na Čukarici (Turgenjevljeva broj 5).
0 Comments