U prethodnim godinama smo možda i imali taj luksuz da živimo u svojim bablovima i da nas ne dotiču sve muke sveta. Taj obruč se ipak sve više skupljao oko nas, pa tako imamo u svom dvorištu stvari koje ne mogu da se ignorišu. Za to vreme i svet gori. Goreo je i pre, ali nije bila najudarnija vest ni glavni retvit na Tviteru ili share na Insta storiju. I svi mi stojimo sa strane, živimo sa tim, nosimo se tim i borimo se sa tim. Neko bolje, neko slabije, neko emotivnije, neko hladnije. Neko sa svojih pet odsto snage, neko svim telom.
Ko greši, a ko je u pravu? Pitanje je na koje nemam odgovor. Čak ni sam ne znam kako da se ponašam u većini slučajeva. Znam samo da ne umeju ni drugi. Ni oni koji žive život dok se problemi dešavaju, ni oni koji bi da grizu bliske jer ne znaju šta će od besa.
Realno, i sami umemo da se zapitamo kad vidimo da neko iz našeg okruženja ne okači 10 storija na temu studentskih protesta, i odmah počnemo da sumnjamo u njegove iskrene misli o svemu. Pa i na mene se ovde neki dan virtuelno drao jedan što sam pisao o tome šta sam gledao na FAF-u, dok se oko nas sve raspada i ništa nije normalno.
Kako se ponašati u situacijama koje su strašne, koje bole, ili dok traje borba – takvo pitanje je postavio i Džesi Ajsenberg u svom filmu A Real Pain. Ovo je nova indie dramedija u kojoj je reditelj i scenarista dao sebi glavnu ulogu, dok njegovog rođaka glumi Kiran Kalkin.
Film će danas svakako imati svoj hajp zbog sjajne uloge ovog drugog koji gotovo sigurno osvaja Oskara za sporednu mušku ulogu. Da se zvezde nisu tako posložile, pitanje je da li bi se stvorio momentum za pričanje o ovom, pre svega, malom filmu, koji nam na prvu loptu nudi toliko puta ispričanu priču o road tripu dvojice Amera u Evropi. Ipak, ispod površine ovaj film nudi mnogo više, a hajp koji ima je prečica da do te suštine dođemo.
Dva rođaka Dejvid i Bendži (Ajzenberg i Kalkin) kreću na put u Poljsku, odakle je njihova baba. Krenuće prvenstveno u Holokaust Tour, s tim što je neće završiti sa ostatkom ekipe, već će u svojoj režiji posetiti rodnu kuću svoje pokojne babe. Njih dvojica su, naravno, potpuno drugačiji. Dejvid je zatvoren, nervozan, nepoverljiv, sa nekim očigledno neizrečenim višim ciljem zbog kog je krenuo, dakle klasičan Džesi Ajzenrberg.
Bendži je što na umu, to na drumu lik. Otvoren je, viče, plače, smeje se i preti i govori svima sve neprijatne stvari koje nekad jesu, nekad nisu tačne i nekad imaju uporište u istini, nekad ne. Znači, klasičan Kiran Kalkin. Ubrzo ćemo saznati i da je Bendži pokušao samubistvo, kao i da je baba koja je umrla bila jedina osoba sa kojom je umeo da komunicira, i da je Dejvid tu upravo zbog njega.
U grupici Jevreja koji posećuju Poljsku, zemlju predaka, kao i Aušvic, mesto jednog od najvećih zločina u istorji sveta, čuje se eho današnjice i unštavanja Palestine, ali i drugih ratova.
E, sad, možda tvorci filma (ili barem oni okolo) nisu imali to na umu, ali tako će svakako biti, i pričati se o tome jer kroz film se postavlja to pitanje kako i koliko svi oni, u autobusima i vozovima koji idu na tu turneju pate za tim vremenima i tim stradanjima.
Bendži će biti taj koji osuđuje sve njih, govoreći im da ne znaju ništa i ne pate dovoljno da bi samo nekoliko minuta kasnije on sam delovao kao da je pao s Marsa. Sve dok ne dođu do Aušvica, kad zaista shvataju svi svu veličinu stradanja.
Da bih došao do nekih ključnih stvari oko pitanja sa početka teksta na koje nema odgovora, moram da pomenem i kraj filma, tako da SAD IDU SPOJLERI, A VI SLOBODNO PRESKOČITE JEDAN PASUS.
Nakon neuspešne posete bakinoj kući gde ih ljubazno zamole da odu i da ne ostavljaju kamenje na pragu (jevrejski običaj) da se neko ne bi povredio, autor kao da nam nudi i da nam pokazuje da je njihova priča/patnja/tragedija gotova u realnom vremenu. Da ne vredi više vraćati se, jer sve ovo malopre pomenuto više ne stanuje tu. I da na njima ostaje samo da ih nose sa sobom. Pozdrav Bendžija i Dejvida na kraju filma nam pokazuje da će se Dejvid vratiti kući, ostavljajući kamen koji je poneo iz Poljske ispred kuće, jer u kući je život koji živi i budućnost, dok će Bendži ostati tamo gde smo ga na početku našli, na aerodromu, izgledajući izgubljeno.
GOTOV SPOJLER, NASTAVI DALJE DA ČITAŠ SLOBODNO.
Džesi Ajsenberg nije neki veliki autor i intelektualac i deluje da je po prvi put u svojim 40-im toga svestan. Otud je napravio jedan svoj mali teren u vidu ovog filma i potrudio se da nam unutar njega isfilozofira jednu pitku temu o tome ko i kako može i sme da žali o stvarima i svetu koji nas okružuju. I šta je ta prava bol. Iako će se neko odmah vezati za Bendžija, gde se njegova bol i patnja prelivaju u depresiju ili neku drugu mentalnu bolest, Ajzneberg daje dovoljno razloga da verujemo i njegovom liku da pati i da ga „boli”.
Možda ne toliko zbog nepravde koje je urađena njegovom narodu za kojom, čini se, pati koliko i bilo koji drugi Jevrejin, ali se trudi da u svom životu, sređenom i popunjenom, pronađe mesta za svog „ludog” brata i putovanje u prapostojbinu. Što kaže onaj meme – it aint much but its honest work.
Bezobzira na svedenost njegovog lika ili na vatrenost Kalkinovog, utisak koji nosim je da bol ne bi smela da se meri. Nosi je ti sa sobom, u džepu ili ogromnom koferu, i radi joj šta i kako oćeš. Mene je bolelo i kad sam lomio ruku i kad su mi lomili srce. To su bile drugačije vrste povreda i bolova, ali ne bih voleo da se vratim bilo kom od njih, a sećanje i osećanje na oba nosim svaki dan, bilo kad se menja vreme ili kad čujem neku pesmu.
I Ajzenberg i Kalkin su apsolutno onakvi kakvi očekujete da će biti. S tim što je Džesi i režirao i pisao, pa ceo projekat odiše duboko autorskim pečatom. Ipak, Kalkin je glavna zvezda. Svi oni koji su gledali Succession zbog Romana Roja, moći će da otvoreno prigrle njegovog Bendžija, jer ista je to lajava baraba kao i uvek, ali barem nije sociopata koji nema ništa protiv da podrži malo naciste.
Ipak, Kalkin uspeva da iznese sjajno svaki ekstrem svog bipolarnog lika – od potpunog dna i ponora do ekstatičnog vrha i upravo je to ta nijansa kojom će vrlo verovatno zadiviti i Akademiju koja dodeljuje Oskara. Ostale nagrade je već skupio.
Inače, Ajzenberg je rekao kako nije gledao nikad Succession, kao ni bilo koji drugi Kalkinov film, već je glumca znao ovako, na ćao ćao, sa premijera i na osnovu toga mu je dao ulogu. Zvuči prilično neverovatno, ali je kul priča za mitomane i predanja urbane legende, kao i za oko i sluh Džesija Ajzenberga da da ovakvu ulogu ovom suludom liku.
Za one kojima nedostaje Succession, pored ovog lajt Romana Roja, preporučujem i praćenje sezone nagrada koja traje, jer se gotovo uvek u istoj kategorji sporedne muške uloge, pored Kalkina, nalaze i Džeremi Strong, iliti Kendal Roj, koji je bio odličan u filmu Apprentice.
Džeremi izgleda kao neko ko ne ume da gubi, dok Kiran deluje kao da mu nije stalo što pobeđuje. Džeremi pritom ceo svoj posao shvata smrtno ozbiljno, dok Kiran deluje kao da samo izrecituje to što ima od scenarija i ide dalje, pa cela stvar dobija novi Succession nivo sukoba za koji nismo ni znali da nam je potreban.
0 Comments