Aleksandra Manojlović: Kako sam tada mogao da znam?

Ja nisam znao šta radim,
mislio sam da se sve u meni rađa 
i na koje sam samo sve načine to saznavao…

Najčistija kiša oprala je prozor s pogledom na svet
i što se sveta tiče, ništa nisam mogao da znam:
da postoji vetar i postoji miris
da postoji zvuk i jeza koja prolazi telom.
Kada je ta kiša padala, video sam sve što je vidljivo;
kako sam mogao da znam da postoje nevidljivosti, da postoje neopipljivosti.

U rukama sam imao tvoje telo,
gladan ljubavi i žedan ljubavi, veruj mi
i kidao sam tim rukama kao što sam nekad kidao cveće 
razvdvajao latice dok ne stignem do srži
pokušavao da presečem neke biljke još
dok neki sok ne bi iz njih potekao
hteo sam da znam šta sve unutra postoji.

Svoje dete vučem sa sobom,
pa ti znaš – tvoje telo osetilo je naše ruke
u kosi su se gubile misleći da su se našle
ulazile pod tvoj štit od kože
 (puštao sam nokte da bi mi bilo lakše)
grebao po površini tebe
bez ijednog noža uspeo da te presečem
kao biljku
da saznam koja si tajna ovog sveta.
Potekao je sok
istraživao sam po bibliotekama o tome
u prašnjavim knjigama našao
da je to Krv, 
onda kada previše tog soka iscuri
nastupa smrt – konačni nestanak.
Nisam znao kako da ga zaustavim
uplašila me je tamno crvena boja
pokušao sam da je držim u dlanovima i vraćam tebi.
Sva se razlila.
Danas su moje usne i moji nokti te boje.

Kako sam onda davno mogao da znam
da postoje nevidljivosti i neopipljivosti? 
Vukao sam svoje dete sa sobom.
Kako sam tada mogao da znam?