Hej M,
Ovo dopisivanje smo zamislili više kao da ti ja javljam šta se dešava u Beogradu, da ne bi propuštala stvari. A onda je krenulo svašta nešto loše, i dovoljno je samo da baciš pogled na vesti, i moje priče ti onda i nisu mnogo korisne. Ipak, ako preskočimo blokadu fakulteta, to da svakog petka malo pre 12 ljudi izađu na ulicu da blokiraju saobraćaj, a oni zbog kojih izlaze se zaleću kolima u njih, i da sve postaje cirkus koji preti da će biti sve brutalniji, lagao bih te kad bih rekao da se stvari odvijaju svojim tokom. Mislim, odvijaju se, ali u senci svega toga i krvavih otisaka ruku.
U senci previranja u prethodnih nekoliko nedelja, bila su dva omiljena nam beogradska filmska festivala – Slobodna zona i Festival autorskog filma, koje su moji ortaci davno objedinili i nazvali ih – Festival tužnog filma iliti ono na šta Mimi ide, da gleda rumunske i tadžikistanske filmove. Naravno, oni su idioti koji su tim stereotipnim zafrkavanjima dosta toga promašlili, ali, moram da priznam, i dosta toga pogodili.
Neću da ti pričam o tome šta sam gledao, niti da ti približavam same festivale kao takve, jer si i sama išla na njih prethodnih godina. Doduše, s obzirom na to da smo letos zajedno išli na Sarajevo film festival, i video sam kako ti posećuješ filmske festivale, a to je posećivanje aftera filmskih premijera sa po kojim filmskim iskustvom, možda i ne znaš ništa o ovome (hehe).
Šalu na stranu, palo mi je na pamet da možda progovorim o tome šta se dešava pre nego što filmovi počnu i dok se publika još uvek skuplja. Šta se dešava kad filmovi nisu u prvom planu?
Na ovim našim festivalima tužnog filma nema onog lažnog hajpa koji krasi, na primer, FEST već više od deceniju. Znaš ono što su preneli kao priču iz 80-ih, tipa „najbolje ribe dolaze na FEST”? Te frazetine se i dan- danas mogu čuti kako izlaze iz usta raznih mitomana, a u stvari ljudi koji i ne idu više u bioskope, samo se pojave da se slikaju na nekakvim premijerama.
Na Zoni i FAF-u nisu „najbolje ribe”, već običan svet koji se još uvek trudi da održava glavu iznad vode i da diše, jer odlasci na kulturne manifestacije tehnički i treba da budu nešto najprirodnije, poput disanja. A kad vidim da sam na mnogim od filmova bio u polupraznim dvoranama, to može da govori o tome da je godina bila loša za film, pa je bila loša „berba”, može da govori o tome da su selektori uradili lošiji posao, pa su se oslonili na previše alternativne naslove, a možda govori samo o tome da više nikog u Beogradu nije mnogo briga za filmove koji su imali dobru prođu u Kanu i u Veneciji.
Znaš onu kretensku reklamu što nas čeka stalno u bioskopu za Naksi radio? Gde ona žena trči na posao, a na poslu je čeka milion obaveza, i onda ona nehajno pali Naksi radio, po sistemu – lako ćemo, opusti se i uživaj. Malo preuveličavam, naravno, ali ta žena je prototip posetitelja kako ovih festivala, tako i drugih kulturnjačkih stvari u gradu. Četrdeset, ili 50 +, srednje doterana, jer ipak je izašla iz kuće, ali ne u pravi izlazak, sa koleginicom, drugaricom, ili sestrom, i rešila je da pogleda novi film kultnog reditelja za čije ime ne zna baš svako u njenoj okolini. Tako je i sa sedećim koncertima eks-ju rok zvezda, ili pozorišnim predstavama. Nema nekog logičnog objašnjenja za to zašto žene više vole kulturu, osim onog stiha pesme Vampira – Momci piju pivo, cure limunadu, pa tako verovatno muškarci 40+ gledaju fudbal, slušaju Džoa Rogana, razmišljaju o Rimskom carstvu i guglaju prve simptome raka prostate, i to im zauzima sve mentalne okvire i kapacitete.
Ipak, prepoznavanje drugarice svoje majke u masi filmofila na ovim festivalima nije jedina zabava. Tu su i razne neke utvare prošlosti. Mnoge kojima ne smeš da se javiš, mnoge koje ne smeju da se jave tebi. Bivši prijatelji, bivši pijani lajkovi u 3 ujutru, ljudi koje znaš iz grada koji te pitaju šta da gledaju, a tebe bude strah da im preporučiš, jer ni sam ne znaš da li je sledeći film remek-delo ili plastično voće taštine praznine. Tu su i bivši frajeri bivših devojaka sadašnjih ortaka. Nekad ste se mrzeli i gledali ispod oka, sad se izgrlite kao da ste ortaci iz vojske. Oni se, po običaju, pojavljuju u nekim razdrljanim košuljama i flekavim trenerkama, što predstavlja potpunu različitost u odnosu na one sređene gospođe u pedesetim s početka priče.
Mogućnost da ću dobiti po labrnji na nekom od filmskih festivala je mala, ali nije isključena, jer kako laprdam na više online mesta, tako i na Letterboxd-u, ko zna da li će mi prići neki mladi ili ne tako mladi autor da mi objasni kako sam pogrešio što se tiče nekog njegovog dela. Tako da uvek imaš i te susrete sa svima njima, i poglede koji možda znače ko beše ovaj ćelavi, a možda i a eno ga onaj ćelavi.
Ipak, od svih koje srećem, znam i ne znam, moja omiljena posetetiljka festivala je jedna punija gospođa u pedesetim, koja je konstantno u svojoj svetoj borbi da opominje sve one koji prave buku, pričaju, gledaju u telefon i ne fokusiraju se na sam film, i samim tim dok ona njih opominje, smeta svima ostalima jer priča, zviždi i šišti, mahom prema ljudima koje, u stvari, niko nije ni registrovao. Ona je stalno tu, i iako me izbacuje iz takta svaki put, nekako je sad postala deo filmske projekcije autorskog filma gotovo kao i dugačak kadar u kom se ništa ne dešava po 20 minuta. Prvi put sam je „upoznao” kad je pre par godina vikala na mene jer sam jeo grisine na filmu, i tad sam saznao da se na festivalima tužnog filma ne jede kao na ostalim popcorn blokbasterima.
Naravno, tu su i studenti. Masa studentarije koja gleda ove filmove kao na traci, i samo se nadam da umeju da razvrstaju žito od kukolja i umetnost od anti-filma, jer možda jedna od najopasnijih zaostavština Festivala Tužnog Filma jeste da neki klinci pomisle da ovako svi filmovi i treba da izgledaju, i da će ovakve baš oni praviti. To nikako ne želim, a nažalost, u više navrata sam video da su u prethodnim godinama baš takvi filmovi i izlazili.
Ipak, za kraj, ako mogu da budem elitista makar na minut, hteo bih da kažem da je gledati film sa svim ovim ljudima zaista dar, jer pored svih forica i primedbi koje mogu da bacim, ovo je ipak nagledana publika koja ceni trud i ambiciju autora, zna da prepozna dobru foru koja nije na prvu loptu i da je nagradi smehom, pa čak i aplauzom, dok doživljavamo zajedničku katarzu zajedno sa likovima sa platna. Zaista, ja više volim da gledam u bioskopu rumunske filmove nego Marvela, jer sa još stotinjak istomšljenika neki filmovi postaju bolji. Marvel je uvek Marvel, kod kuće ili u bioskopu.
Pitala si me gde ću za Novu. Mislim da, pošto imam novog psa koji se plaši svega i svačega, postoji velika verovatnoća da ću morati da budem kod kuće uz nju kad krenu petarde koje na Zvezdari zvuče kao da je Putin konačno stisnuo dugme. Ali to ne znači da neću na putu do kuće sa posla (da, 31. radim), kao u nekoj seriji Siniše Pavića, posetiti par drugara i usput im se načestitati mile Nove godine. Par sati pre roka.
0 Comments