Ćao M,
Nešto razmišljam, da li ja treba da ti pišem šta se dešava kod mene, u mom životu, ili kod nas, kao u Beogradu, i životima svih nas koji sačinjavamo taj naš pink bubble u kojem uvek mislimo da nas ima više i da možemo da uradimo nešto bitno, a realno je da smo toliko brojčani da, kad se skupimo, možemo da napunimo terasu u Liftu petkom kad je lepo vreme. A onda sam shvatio da tu ne postoji neka velika dilema, jer ja već neko vreme ne pratim u onoj meri kao pre šta se dešava po gradu, jer noge su mi umorne, a mamurluci mnogo više bole nego ranije, previše da bih se motao okolo. Tako da mogu da ti pišem o sebi. Ali silver lining je da izgleda nisam jedinstven i posebna pahuljica, i da sve što radim ja, radi još jedno 5.000 drugih Mimija na ovom svetu, rođenih u periodu od 1980. do 1995. Preživljava dok se trudi da ima koliko-toliko kul frizuru, dok mu iz Spotifaja svira nešto trendi i hip.
Ono što je meni obuzelo pažnju u prethodnih nekoliko dana je ni manje, ni više, nego – odmor. Ali ne bilo kakav, već onakav gde bih na onom drugom mestu na kom radim mogao da napišem tekst sa klikbejt naslovom u kom bih nagurao da je to novi trend milenijalaca sa Zapada koji uzima sve veći mah i popularnost i kod nas. U pitanju je staycation. Pošto si se već preselila u London, pretpostavljam da znaš engleski i da ne moram da ti prevodim i objašnjavam od koje dve reči je nastala ova složenica.
Uživajući u staycation-u, shvatio sam da on ima tri glavna faktora za upražnjavati: racionalni, ekonomski i filozofski, i sva tri potpuno podržavam (i sva tri sam potpuno ja izmislio, a ne pročitao u priručniku „Kako ne raditi ništa 10 dana”).
Racionalni je onaj logični, želiš da se odmoriš, bez mnogo cimanja, šetnje, posećivanja drugih mesta. Jer realno, putovanja su lepa, ali tu na odmor zaboravi, jer prepešačićeš isto koliko su i mladi pioniri na maršu Titovim rodnim krajem. Ljudi se sa odmora uglavnom vrate sa onom Dživdžan zbori rečenicom – Treba mi sad odmor od odmora. Sa staycation-om tu nema problema.
Ekonomski faktor je isto prilično očigledan, jer realno, ne plaćaš hotele, Airbnb, kampove, autobuske i avionske karte. Jedeš ono što bi jeo, piješ ono što bi već pio svakodnevno. Dobro, to što jedeš i piješ svakodnevno u Beogradu ima cenu kao da si na letovanju na Hvaru u avgustu mesecu, ali to je već drugi problem i nećemo sad o tome.
I treći faktor je ovaj filozofski, koji mi je pao na pamet dok sam ležao jedan dan na podu sa svojim psima i buljio u plafon. Ti realno radiš ko konj da bi obezbedio svakodnevnu egzistenciju, ali i tu neku lepotu i dobro svog života. A onda, nakon rada 8 sati na jednom poslu, pa onda ko zna još koliko na drugim poslovima i tezgama, vraćaš se u svoja 4 zida i onesvestiš se ili odmah ili u pokušaju da pogledaš nešto na Netfliksu. Ti tehnički ne uživaš u onom životu koji praviš svojim radom. Staycation ti, u stvari, pomaže da tih 10-ak dana uživaš u onome što si pravio. Ti nisi radio da bi imao put u Prag ili Berlin. Ti si radio da bi imao pun kufer ploča, tri saksije zamije, supersecka kog ne koristiš jer jedeš napolju. U tih deset dana možeš da bukvalno sediš i uživaš u stvarima u kojima si isprva i hteo da uživaš, ali ne stižeš inače, jer nemaš kad. Dobro, da ne pričam o partnerima, partnerkama, životinjama i deci koje više možeš da viđaš. To se valjda podrazumeva. Mislim, možda sam se zalaufao u ovom filozofiranju, pa ako ništa, vratimo se onda samo na ekonomski deo, u kom sam prištedeo nekoliko desetina hiljada dinara.
Ali najveća pobeda kod staycation-a je podrška gotovo svih ljudi sa kojima sam se sreo, pričao, čuo ili video. Svi su bili u fazonu – Bravo, to je jedina vrsta odmora, tako ću i ja, tako treba, i ostali slogani koji podsećaju na slogane političkih partija. Tako da, eto, ne znam, poznajući tebe, mislim da bi ti verovatno pojela svoju levu nogu da moraš deset dana da budeš u jednom mestu, ali ako ti zatreba restart – eto ti preporuka. U krajnjoj liniji, kao otpor tiraniji dostupnosti i svakodnevnom kapitalističkom ždranju naših ambicija i života. Kao što kažu oni drugari iz Manonije – Odmor je otpor.
Dobro, izlazio sam ovih nekoliko dana. Bio sam na koncertu Consecration-a. Otvorili su SKC posle 300 godina za potrebe koncerta. I dosta ljudi je išlo upravo zbog toga. U stvari, koliko sam skontao, i samom bendu je to bio cilj. Da se odsvira nešto u jednom od tih gradskih rok hramova. I kao takav, koncept je bio uspešan. Bend je stvarno na vrhuncu svoje moći. Ne znam da li si slušala album, verovatno nisi, jer to nije tvoja čaša rakije, ali poslušaj Tvoj osmeh su blajnderi, svarno je vrhunska pesma (ili sačekaj listu najboljih pesama godine na Oblakoderu pa poslušaj tad). Sreo sam i Spejs Noksija koji je doveo na svirku Kene Berija, koji je naravno delovao kao da je pao sa Marsa, ne znam da li mu se sve to dopalo, ali drago mi je da sam ih video. Ja sam bio u majici Crvene jabuke, jer to je moja majica za metal koncerte (osim ako ne nosim Oblakoder majicu) i dobio sam takav stink eye od jedne devojke zbog kog mi je malo falilo da joj priđem i izvinim joj se za sve one godine kad su je drugi muškarci i žene terali da bude kul i da nosi majice sa kul natpisima.
Ali SKC je i dalje jedna kanta za zvuk i neprirodno mesto za održavanje koncerata i nadam se da će sledeći koncert tamo biti ponovo za 300 godina, kad zaboravimo da je kanta i kad se zaželimo zbog starih dobrih vremena.
Bio sam i na Svemirku, to je bila ono… klasična dobra svirka sa promešanim hitovima. Svirali su neku pesmu koja nije uletela na Tunguziju, i shvatio sam da mi je njihova omiljena pesma Rijeka suza stati neće. Možda zbog toga što ima tekst kao neka najbolja nenapisana pesma Miroslava Ilića, koju on nikad nije otpevao. Mislim, provali kad on kaže – još te čuvam u refrenima. To je baš cool narodnjak shit.
Bilo je najavljeno još nekoliko svirki na koje nisam otišao jer, kao što znaš, ovde je bio Dan žalosti, jer je Vlada države Srbija svojim javašlukom ubila sada već 15 svojih građana, ali o tome si već dobro obaveštana jer sam čitao prošlo pismo…
Aj da ne završavamo sa ovim mračnim temama, mada je sve manje optimizma svakako.
Kontam da ovo pitanje kod tebe ima više smisla nego kod nas, jer se ovde Halloween nikad nije zapatio, osim u onim bogatim krajevima sa ambasadorskom decom, tako da, kako se već završio Halloween, možda je pravo vreme da te pitam – Gde ćeš za novaka? Hehe.
Poy
0 Comments