Kada ste poslednji put gledali baš dobru komediju? Ali ono, sa smejanjem. Ne kao, vidiš nešto i kažeš sebi hehe, ovo je bilo baš dobro i pravo u centar, bravo, nego sa hahaha, naglas i sa cimanjem glave unazad. Znam, niste skoro. Odnosno, niste skoro gledali nešto novo. Sigurno imate svoje favorite od pre 10, 20 ili 50 godina kojima se vraćate i koji su vam i dalje jako smešni. Pritom, kada ste gledali poslednji put komediju da je pravljena žanrovski kao komedija, a ne kao neka postmodernistička vrlo pametna sprdnja, koju ako ne razumeš, neki mudroser kao ja će ti doći i reći da si glup i da ne možeš da sediš za našim stolom?
Ja sam gledao film Anora, i to na otvaranju festivala Slobodna Zona. Festivalu koji je po svemu poznat (po dobrom, naravno, srećan im 20. rođendan), osim po komedijama. I više puta sam naglas umirao od smeha zbog onog što vidim na ekranu. I jako sam srećan zbog toga.
Pre nego krenem o Anori, treba spomenuti, ali i uzdići na pijedestal njenog autora – Šona Bejkera. Čoveka kog filmofili širom sveta već odavno prate i vole, ali nadam se da će ga posle Anore i oni malo manje obavešteni spoznati, jer je tip dobio Zlatnu palmu ove godine, a i smeši mu se barem neka nominacijica za Oskara. U svoja prethodna tri filma, Tangerine, The Florida Project, i Red Rocket, pričao nam je, samo na prvi pogled, musave priče sa margine, a u stvari je slikao predele pune života, radosti i dešavanja. Tamo gde ih apsolutno niko drugi ne vidi osim njega. Stvorio je sopstvenu estetiku i lepotu ružnog gde slavi život, bilo da su to white trash majke u užasnim krimi naseljima ili trans prostitutke koje čekaju Božić, on im daje prostor i tretman kakav inače nemaju u svetskoj kinematografiji.
Odatle kreće i sa Anorom. Ovog puta, okolina je nešto bogatija (nešto više), ali i dalje podjednako trashy, obučena u leopardaste i tigraste nijanse, sa gomilom EDM zvukova koji trešte na maks iz zvučnika. Anora, odnosno Ani (Majki Medison) je egzotična plesačica koja na svom radnom mestu upoznaje Ivana (Mark Ejdelštajn), razmaženog ruskog naslednika s kojim prihvata, za keš naravno, da se druži, ljubi, putuje, i tako ukrug. Sve dok njihovoj ketaminsko-plaćenoj vezi ne pripreti kraj, jer Ivan mora da se vrati u Rusiju i počne posao kod bogatog oca u firmi. Zbog toga njih dvoje reše da se uzmu, jer bi time mladi junoša postao samostalan, sa svojim papirima, odnosno Zelenom kartom.
E, tu onda počinje potpuno drugi film. Kad mama i tata saznaju da se naslednik oligarhije oženio prostitutkom, šalju svoje saradnike na njih da istog časa prekinu taj brak i ponište ga. Međutim, ovo nisu istočnoevropski krimosi kao iz drugih filmovima, koji bi verovatno došli sa pištoljem sa prigušivačem, odradili Anoru sa dva metka, i na platnu bi se ispisalo Konec. Ovo su nešto smotanije persone, poslovni ljudi (onoliko koliko je Del Boj iz Mućki biznismen), koji ne mogu baš da savladaju mladi par. Ivan beži i ostavlja Anoru sa njima, i onda narednih sat vremena kreće prava old school screwball komedija u kojoj dva brata Jermena, jedan ćutljivi Rus (Jura Borisov) i Anora traže odbeglog mladoženju. Oni da ga razvedu od nje, ona da ga ubedi da njihova će „ljubav” pobediti sve. U tom traganju, dešava se niz zabavnih i komičnih situacija, a ćutljivi Rus postaje sve više zagledan u našu junakinju. Naravno da se do kraja pojave i roditelji, i da će rasplet biti urnebesan, ali i bolan i prosvetljujući za sve njih.
Majki Medison je već zvezda, a mi o tome do sad ništa nismo znali. Nakon ovog filma će svi znati. To vam je ona mala iz serije Better Things, ili je možda više pamtite kao onu klinku iz Mensonove ekipe što je DiKaprio zapali na kraju Tarantinovog Once upon a time in Hollywood. Ona pleni i zavodi svakog od početka prve scene. Film će što zbog citata, što zbog priče mnogi nazvati Pretty Woman, ali režiran u stilu filma Uncut Gems, i neće pogrešiti. Ali Anora nije „zgodna žena”, prostitutka sa srcem od zlata koja čeka svog princa. Ona zna gde je i kako mora da se lakta u ovom svetu da bi dobila šta želi. Preko lap dance-a ili kreveta, bez imalo ulepšavanja. Ali joj verujete da se iza tog grubog šarma koji su pregazili mnogi krije nešto što vredi naći. To vidi ćutljivi Rus, ili Igor, iliti Jura Borisov koji je najveće otkrovenje filma. Ko pamti indie fesivalski hit od pre koju godinu, Compartmant no.6, prepoznaće ovog garikuperovskog jakog, tihog tipa sa očima iz kojih izvire duša, što bi rekao Bajaga, velika ko Rusija. Jura je spreman da postane zvezda, kao i njegova sušta suprotnost, Mark Ajdelštajn u ulozi Ivana, koji sa sobom nosi pojavu istočnoevropskog Timotija Šalamea. U stvari, cela sovjetska ekipa briljira, kako glumci koji kidaju, tako i likovi koji su toliko „normalno” napisani, što je potpuno čudo u 2024. godini i cancel kulturi, gde se daje Rusima da budu ljudska bića (dobro, sa svim svojim sterotipima, ali to je sve u svrhu komedije). Anora je taj film koji daje i istočnoevropskim migrantima u Americi film na koji mogu da budu ponosni. To nije baš čest slučaj.
Šon Bejker je čovek koji voli život, voli filmove i voli one drugačije, interesantne ljude od kojih svi mi ostali vrlo često sklonimo glavu. Zato je Šon Bejker već sad veliki autor i biće sve veći i veći, a mi svi ostali muku mučimo sa problemima gradskog prevoza i poskupljenjima Infostana. Anora će biti taj film iz top 5 najboljih 2024. koji ima regledljivi potencijal i kom ćemo se često vraćati u budućnosti.
Znate ono kad Idoli u pesmi Rusija kažu Imala je snažnije ruke nego ja, nije mi dozvolila da je savladam. Anora je kao lik upravo to, a ovaj film je verovatno najbliže što ćemo prići filmovanoj verziji ovog remek-dela Vlade Divljana. Film Anora je nešto lakši za savladavanje. Ovo je punokrvna bioskopska komedija, koja je samo ogrnuta arty ogrtačem, koji joj vrlo brzo spadne sa ramena, i uživanje može da opušteno počne.
0 Comments