Šta je danas za vas Bajaga? Je li reč o „maštaru, pedantnom slikaru jednog nepreglednog urbaniteta, nostalgičaru, starijem bratu, najvećem pesniku vedrine” (Petar Popović)? Da li je on „lepo vaspitan, umiven i očešljan momak za kojeg je lako pretpostaviti da je omiljen u svom zemunskom komšiluku” (TV Revija)? Talentovani i svestrani kompozitor i aranžer, stihopisac čije pesme na najkomunikativniji način pričaju o srećnim i manje srećnim ljubavima i (izrazito nepolitično) o političkoj situaciji epohe?
Na kraju, da li je Bajaga pogonsko gorivo za mimove, TikTokove i slične efemerne forme današnjice? On je, bez svake sumnje, sve to, ali i više od toga.
U 40 godina za nama Bajaga je, zajedno sa svojim Instruktorima (pozitivne geografije), stvarajći muziku, stihove i melodije kao refleksiju na okolinu i sopstvenu unutrašnjost, postepeno postao nezaobilazna kulturna i pop-kulturna činjenica.
Danas prepoznat kao jedan od nosećih stubova rok muzike (u najboljem smislu te reči) u Srbiji i nekadašnjoj velikoj državi, Bajaga je među retkima koji je za sebe obezbedio luksuz da traje i stvara uz gotovo neograničenu količinu dostojanstva. „Koncert za kraj leta’’, kako ga je nazvao u razgovoru s Brankom Rosićem, održan 31. avgusta, i kojim je proslavio 40. godišnjicu karijere, samo je sve to potvrdio.
Ja sam se ložio na tebe, Muzičari koji piju, Kad hodaš…
Rođen u Bjelovaru 19. februara 1960, Bajaga je detinjstvo i mladost proveo u Zemunu, koji će postati prva kulisa njegovih pesama o Beogradu. Nakon što je uzeo učešće u mnoštvu mladalčkih bendova, među kojima treba izdvojiti TNT, Ofi, i Glogov kolac, Bajaga je upoznao, prema njegovim rečima, jednog od trojice najboljih rok gitarista u Jugoslaviji – Rajka Kojića. Kojić je, zajedno s Borom Đorđevićem, Mišom Aleksićem i Vickom Milatovićem, upravo osnovao Riblju Čorbu, a oni su (da ne bi ličili na Bijelo dugme) prazninu na bini odlučili da popune ritam gitaristom. Izbor je pao na Bajagu.
„Bora me je pitao da li umem da pevam terce. Rekao sam da umem, i tu sam ga slagao. Ali bilo mi je važno da sviram’’, rekao je Bajaga jednom prilikom.
Saradnja s Čorbom obezbedila je tek svršenom srednjoškolcu da stekne prekopotrebnu kilometražu – i koncertno, i u stvaranju pesama. Kao autor muzike, Bajaga je debitovao na drugom Čorbinom albumu Pokvarena mašta i prljave strasti, gde je potpisao Dva dinara druže i Evo ti za taksi, a kao kompletan autor, na narednim albumima napisao je Ja sam se ložio na tebe, Muzičari koji piju, i, naravno Kad hodaš.
Dosta toga se zna o tome kako je došlo do toga da snimi prvi samostalni album Pozitivnu geografiju. Ovde se nećemo previše zadržavati na tome, ali treba pomenuti da je Bajaga, nakon šest godina provedenih u Čorbi sazreo kao autor i imao dovoljno spremnih pesma za samostalni LP. Čuveni Bata Kovač je, nakon što je čuo demo snimke, Bajagu maltene izvukao iz kreveta u stanu u Kosovskoj ulici i odveo ga u Studio 5 (danas bioskop Takvud). Kovač je bio producent na toj ploči. Na snimanju, pojavili su se prvi obrisi ekipe koja će pratiti Bajagu na promotivnim koncertima i postati prvi Instruktori. To su Milorad Žika Milenković, do danas Bajagin čovek od poverenja i najdugovečniji saradnik, Dejan Cukić, Miroslav Cvetković, Vlada Golubović i Nenad Stamatović. Osim Golubovića, originalni Instruktori bili su gosti na bini na nedavno održanom avgustovskom koncertu na Ušću.
Pozitivna geografija, Sa druge strane jastuka, Jahači magle, Prodavnica tajni
Tom pločom otvorena je prva faza Instruktora, a obuhvata, dakle, Pozitivnu geografiju, Sa druge strane jastuka, Jahače magle i završava se sa Prodavnicom tajni. Reč je o sredini i drugoj polovini osamdesetih godina prošlog veka, koju je obeležio prvi veliki uspon turbo-folka (pre svih, naravno, Lepe Brene), post-bebekovska era Bijelog dugmeta, novi projekti novotalasnih autora (Električni orgazam, Ekatarina velika, Prljavo kazalište, Film, derivati Idola, Azre i drugih) sarajevski Novi primitivizam (Zabranjeno pušenje, Crvena jabuka, Bombaj štampa, Elvis Džej Kurtović i drugi)… Ukratko – poplava autora i originalnih izraza. Gde je tu bilo mesto za Instruktore? Štampa onog vremena opisivala ih je kao bend koji, pre svega, donosi vedrinu, koji gradsku zabavu i atmosferu prenose na vinil, ali tako da je „ipak potreban izvestan IQ’’ da biste ih slušali.
Svaki od ta četiri albuma ispunjen je hitovima i pesmama od kojih se najveći broj i danas izvodi na koncertima, a nešto manji broj tih stvari postale su klasici domaće rok muzike. Nabrojaćemo samo neke od njih (pošto bi kopmletno nabrajanje značilo diktiranje spiska od nekih 30 i nešto pesama): Berlin, Tamara, Limene trube, Sa druge strane jastuka, Zažmuri, Rimljani, 220, Gde stiže moje sećanje, Ja mislim 300 na sat, 442 do Beograda, Verujem-ne verujem, Plavi safir, Život je nekad siv a nekad žut, i mnoge druge.
O „vojnoj muzici’’ i „vojnicima po rovovima’’
Pored ljubavnih i ličnih pesama, mnoge Bajagine pesme su nepolitično govorile o sentimentu koji je mračno čekao iza ćoška da prođe zabava. Na primer, Rimljani su suptilno govorili o situaciji u južnoj autonomnoj pokrajini. U Limenim trubama bilo je reči o „vojnoj muzici’’, a u Dvadesetom veku o „vojnicima po rovovima’’ i „ludacima po krovovima’’. Za vreme snimanja Prodavnice tajni u studiju u blizini pokrajinske vlade u Novom Sadu 1988, dešavala se famozna Jogurt-revolucija. Bajaga se već prvom pesmom s Pozitivne geografije deklarisao kao pacifista, i nije sebe smatrao autorom koji govori o politici. Rečima: „smatram da politika treba da ima mesta u rok muzici, ali meni to ne leži”, i „mi u roku imamo posebnu obavezu da budemo iznad situacije” opisivao je razloge da se ne petlja u dnevnu politiku.
Međutim, krajem osamdesetih i cele naredne dekade dešavalo se ono o čemu se previše i premalo već zna. U novonastalim ratnim okolnostima, Bajaga je uspeo da ostane čistog obraza i da, za razliku od mnogih svojih kolega iz brojnih novonastalih državica ostane daleko od „vojne muzike’’. To – daleko – značilo je sviranje za bisere rasute po celom svetu. Bajaga je, najpre samostalno, uz podršku programiranog benda na mini-disku, a nakon toga i uz podršku Instruktora, svirao u novim staništima bivših Jugoslovena – od Ciriha i Stokholma, pa sve do Toronta, Čikaga i Perta. U toj dekadi, neplodnoj i negostoljubivoj za bendove, pogotovo sa puno članova poput Instruktora, započeta je njihova druga faza.
Najpre su 1993. (ozloglašene po galopirajućoj inflaciji i famoznim pričama da se za jednu mesečnu platu mogla kupiti jedna pašteta i rolna toalet-papira) snimili Muziku na struju, a potom i Od bižuterije do ćilibara (kako je to konstatovao novinar Ivan Ivačković, ovaj potonji album ne liči na „bilo šta što su Instruktori radili. To je ablum bez pesama koje menjaju život, ali je očigledno da Bajagin dar za pravljenje savršenih melodija nije potrošen’’). Ti albumi svedoče o autoru koji, uprkos užasnim životnim okolnostima, nije izgubio unutrašnju vedrinu i optimizam. Međutim, te dobre ljudske karakteristike nalazile su se pred stalnim udarima, pa tako u Tvoja je gajba sigurna Bajaga peva o „pucnju” i „sirenama’’, dok u Ovo je Balkan konstatuje da su „ovu zemlju pravili i ratnici i pesnici” i da „svakih pedeset leta izbije rat”.
Još te volim
Pored toga, Bajaga je ispisivao posvete rokenrolu (Muzika na struju, Mali svira gitaru, Nezgodna varijanta), kao i neke od svojih najepših (i najpotcenjenijih) ljubavnih stihova (Od bižuterije do ćilibara, Grudi nosi ko odlikovanja, Još te volim, Leti leti ptico). Srećom po Bajagu (a i nas), rat je prestao, a on je 2001. snimio Zmaj od noćaja, koji, uprkos naslovnoj numeri, donosi i neke stvari koje su za zaborav. Na primer, nema mnogo onih koji i danas pevuše Alu ili Perlu. Ali, na toj ploči koja otvara četvrtu fazu Instruktora, čujemo i savršenu pesmu trenutka – obradu Clash-ove Should I stay or should I go, Žikin biser Extasy, pazi, i hit dostojan prve ploče – Lepa Janja
ribareva kći.
U pokušaju da svoju muziku ponudi generaciji koja je prihvatila i promovisala domaću hip-hop scenu, Bajaga je na albumu iz 2005. Šou počinje u ponoć doneo pesme s dosta modernijim ritmovima i produkcijom. Međutim, kako je to primetio novinar Miloš Jovanović, „bend na ovom albumu, nažalost, zvuči pomalo istrošeno, umorno, kao i glavni tekstopisac sa njima”. To se najviše očitava na Padaj kišo keve ti, Fanki taksi, ili na Ima svet kraja dva. Svetlije tačke su, naravno, Bademi i so, na kojoj gostuje neponovljiva Bebi Dol, i obrada Marlijeve Redemption song, ovde prekrštene u Pesmu slobode.
Inače, za tu, četvrtu fazu Instruktora, karakteristični su osećaji nesnađenosti i nesigurnosti. To je normalna stvar za muzičare koji su više od dvadeset godina prisutni na sceni, i to ne kao puki statisti, već kao fokalna tačka kompletne rok scene jedne velike, a potom jedne ne toliko velike zemlje. Kako prići novoj publici, a ostati važan staroj? I kako ostati svoj? To su pitanja na koja je bend u prvoj dekadi XXI veka davao nekad bolje, a nekad slabije odgovore.
Uopšte, Bajaga se u toj eri potvrdio i kao stvaralac filmske muzike i kao autor za druge. I danas na svakom javnom okupljanju u Srbiji svi jedva čekaju da čuju Pada vlada iz remek-dela Dušana Kovačevića Profesionalac, ali iz tog filma ne treba zaboraviti ni Ne udaj se Rado, obradu Maruške ili Oktobarsku kontrarevoluciju. Kao autor pesama za druge izvođače, Bajaga će najverovatnije ostati upamćen kao saradnik Zdravka Čolića, za kojeg je i ranije pisao pesme, a od kojih se u poslednje vreme definitivno izdvojila Moja draga.
Daljina, dim i tišina
Poslednja, za sada, faza instruktora, otvorena je albumom Daljina, dim i prašina (2012). Reč je o punokrvnom rokerskom albumu, kojim Bajaga odaje počast svojim uzorima i počecima, ali i na kojem imamo neke od najboljih pesama benda uopšte. Naslovna pesma Stari put za Novi Sad, Bežiš od mene ljubavi, Od sumraka do svitanja i druge podećaju na vreme kad je kupiti Bajagin album značilo kupiti deset hitova. Ovaj album i faza koju je otvorio govore o čoveku koji se otarasio nesigurnosti iz prethodne faze, a podstaknut tehnološkim prednostima koje je doneo internet, odlučio da s verom u sebe nastavi da samouvereno nastavi da piše pesme.
Albumi koji prate Daljinu – U sali lom i Ovaj svet se menja, svedoče o tome da je Bajaga postao autor koji piše pesme za svoj gušt, a koje i pored toga pronalaze svoj put do ušiju i srca publike. Bajaga i Instruktori koji, prema svdedočenjima svog šefa, poslednjih decenija sviraju oko 200 koncerata godišnje, početkom godine najavili su turneju kojom proslavljaju 40-godišnji jubilej, i ponovo se oko njih stvorio hajp kao sredinom osamdesetih.
Koncertom u Domu Sindikata u Beogradu podsetili su na prvi koncert u istoj hali, a koncertom na Ušću upisali su još jedan trijumf: poljana u blizini Palate Srbija bila je ispunjena ljudima dokle god je pogled sezao, a očevici tvrde da su ljudi na tribinama „stajali jedni drugima na glavama’’. Koncert je otvoren pesmom Grad i Bajaginim rečima: „Hvala sto ste došli na 40. rođendan našeg benda. Vi znate koliko mi volimo Beograd’’.
Svirali su prilično zanimljiv presek pesama, uz obaveznu količinu hitova sa prve četiri ploče, kao što su Red i mir, Tekila gerila, Samo nam je ljubav potrebna, Tišina, kao i pomalo zaboravljene Rimljane i Strah od vozova. Možda najslabiji momenat koncerta bio je medley (neko bi rekao splet) tokom kojeg su odsvirali Moje drugove i Darju.
Instruktori su, uopšteno, uspeli da pronađu formulu kako da u deceniji velikog uzleta, potom u deceniji propadanja, i na kraju, deceniji nesigurnosti, vrate okolnosti u svoju korist i dostojanstveno traju na sceni, u slušalicama i diskovima gramofona. Ono što je Dragan Nikolić među glumcima, Dušan Kovačević (danas inače Bajagin komšija na Senjaku), ili što je Aleksandar Đorđević među košarkašima, to su Bajaga i Instruktori na muzičkoj sceni: neupitna fokalna tačka i cigla u temelju kulture jedne zemlje, uz sve njene mane. Dokaz su da i, kad ste „omiljeni zet svake jugoslovenske majke”, možete da skočite da vas zemlja odbaci.
U izjavi za Oblakoder ranije ove godine, Bajaga je rekao da je silver lining benda tokom čitave karijere bila pozitivna energija.
„Mi smo svi takvi, tako sviramo. Svi muzičari koji su svirali u Instruktorima, kao i momci koji sada sviraju, svi donose pozitivnu energiju i to je ono što uvek ostaje, ma koliko se menjali”, rekao je on.
Već pomenuti Ivan Ivačković naveo je jednom prilikom da su Instruktori izazvali „poslednji lep masovni zanos u Jugoslaviji”. Činjenica je da taj zanos i dalje traje.
0 Comments