Nakon prošlogodišnjeg Safari iskustva sa putovanja kroz Zambiu i Zimbabve, kada sam prvi put na svega par metara od sebe mogao da vidim kralja džungle (ovde godine i na metar – oči u oči), odlučio sam da sa istom ekipom ponovim put u Afriku. Priroda ovog kontinenta me je posebno privukla, a različita kultura zaintrigirala. S obzirom da ostatak ekipe iza sebe ima dosta safarija „u nogama” nismo angažovali vodiče, već je plan bio da sami po nepreglednim savanama, vođeni svojim osećajem krenemo u potragu za divljim životinjama. Ovoga puta, izbor je pao na Ugandu i Ruandu, naizgled jako blizu, ali u mnogo čemu poptuno različite države.
Uganda je zemlja od 45 miliona stanovnika, gde njeni stanovnicni koriste oko 56 različitih jezika pa se međusobno slabo ili uopšte ne razumeju. Uganda se takođe smatra i najmlađom zemljom na svetu jer je preko 78% njenog stanovništva ispod 30 godina starosti.
Kako smo se svakodnevno vozili iznajmljenim džipom, primetio sam da ljudi pretežno žive uz ulice i gotovo uvek su na ulicama.
U Ugandi je nebitno da li imate 7 ili 40 godina, obaveze su slične. Najviše vremena potroše na odlazak po pijaću vodu koju pune u kanistere i nose kući. Cisterne sa vodom mogu da budu udaljene i po nekoliko kilometara, a bicikl ili motor nema svako. Ispred kuća su postavljenje razne tezge, na kojima se prodaju voće i povrće, a najviše možete primetiti ananas i banane (očekivano s obzirom da su drugi najveći proizvođači ovog voća na svetu).
Žene često sede ispred kuće za šivaćim mašinama. Nismo uspeli da shvatimo da li im je tu prijatnije zbog vrućine ili im u kućama fali osvetljenje da bi mogle da šiju. Uglavnom su jako nasmejani, iako često na svojim glavama nose i po 50 kilograma tereta. Od malena ih navikavaju na to. Žene mogu poneti svoju težinu, dok muškarci nose teret i od preko 100 kilograma. Motori su im glavno prevozno sredstvo, međutim, svi modeli su poptuno identični iako se svako od njih trudi da ga ukrasi na svoj način. Garderoba im je često u jarkim bojama, a kada vide strance gotovo je nemoguće da se ne okrenu i razvuku veliki osmeh na lice, dok vas srdačno pozdravljaju. Decu nikako ne možete zaobići. Ukoliko se zaustavite i nekome od njih podelite unapred pripremljene slatkiše ili vodu, računajte da će se kroz nekoliko minuta oko vas stvoriti dvocifren broj mališana. Neki od njih će ofarbani u grupama igrati i pevati kako bi vam se još više dopali. Interesantno je da je u Ugandi zabranjeno deci davati novac.
U Ugandi smo posetili i pleme pigmeja, drevnog naroda koji je poznat po jako niskom rastu. Međutim, kako su uganđani navikli na turiste, čini se da su nas nasamarili i odveli do plemena koji su pigmeji, ali samo za turiste. Nisu nam odavali taj utisak, a i nisu bili izrazito niskog rasta. Međutim, bili su obučeni u posebne kostime i odigrali su nam njihov ples. Interesantno je da žive u posebnim kućicama od blata i slame u kojima se nalazi samo jedan krevet (na kome najčešće spavaju najstariji) dok deca spavaju na podu.
Uglavnom većina porodica ima preko petoro dece, a kada deca napune 12 godina smatraju se dovoljno zrelim da sami krenu da se brinu o sebi. Tada ih osamostale, dobijaju malu kuću u kojoj žive i počinju da rade. Uganda je pretežno poljoprivredna zemlja te svi rade u polju, gaje se banane, ali i zeleni i crni čaj. Deca (oko Nacionalnog parka Bwindi ) idu u škole u kojima uče osnovne predmete, matematiku, muzičko, likovno, poljoprivredu, anatomiju i engleski koji je ovde obavezan jezik. S obzirom da retko napuštaju svoje rodno mesto i državu smatra se da im je ovo sasvim dovoljno jer većina mladih nakon završetka škole nastavi da se bavi poljoprivredom.
Kako sam u Zambiji, a i ovde u Ugandi imao prilike da se susretnem za divljim životinjama, lavom, slonom, žirafom pa čak i uživo prisustvujem lovu leoparda na antilopu, odlučili smo da dodatno obogatimo naše iskustvo i nakon Nacionalog Parka Queen Elizabeth posetimo i Bwindi Nacionalni park, dom planinskih gorila i još više se približimo divljim životinjama. Iza nas je ostalo 4 preuzbudljiva dana gde smo verovatno jednom u životu imali priliku da sitim lavovima glumimo hlad i pomognemo da se sakriju od Sunca. Za razliku od Safarija, gde životinje posmatrate iz vozila, Gorilla Trekking se radi peške, na nogama. Interesantno je da gorile žive u samo tri zemlje na svetu, Ugandi, Ruandi i Kongu. Oko 1000 njih su pod ljudskim monitoringom, a procenjuje se da ih van toga postoji još oko 500. Nakon kratkog jutarnjeg brifinga, oko 8 sati se po grupama kreće duboko u džunglu. U Nacionalnom parku trenutno postoji desetak porodica u habituaciji koje svakodnevno možete posetiti i provesti sa njima sat vremena ili čak četiri, ako vam novac nije problem. Svaka grupa sadrži maksimalno 10 turista i četiri obučena (dva, za svaki slučaj naoružana) rendžera. S obzirom da se gorile na dnevnom nivou pomeraju, tražeći hranu, potraga u zavisnosti od sreće može da potraje od 1h do 5h u jednom smeru. Ne moram da napominjem koliko smo sreće imali, ako smo Silver Back-a (najveća gorila i glava porodice) sreli posle 45 minuta probijanja kroz gustu džunglu. Prvi utisak kada vidite tako veliku i snažnu životinju na samo nekoliko metara ispred vas je kombinacija straha i uzbuđenja. Naravno, rendžeri su im se odmah „obratili” ispuštajući familijarne zvuke koje gorile prepoznaju i time ih obaveštavaju da se smire i da nisu u opasnosti. Još jedan segment u kom smo imali dosta sreće je veličina porodice koju smo sreli. U proseku, porodica gorila broji od 6 do 10 članova, a oko nas je nakon 10 minuta ni manje ni više bilo tačno 24 gorile. Dve porodice, mnogo dece, i prava predstava na drveću. Zvuk koji su rendžeri koristili je trenutno jedini način komunikacije između čoveka i gorile iako je svojevremeno Dian Fossey koja je svoj život posvetila gorilama naučila da komunicira sa njima, što je i prikazano u filmu Gorillas in the Mist. Neke od njih su bile veoma pospane, neobazirujući se na nas, neke čak i pozirale za kameru.
Nakon sedam dana provedenih u Ugandi, krenuli smo put Ruande. Nekoliko Google Maps grešaka, mnogo truckanja (svi magistralni putevi su uglavnom odlični, ali ostali „ne postoje”) stižemo na granicu. Ako nam je za kupovinu prepaid kartice bilo potrebno 45 min zbog raznih zahteva, znali smo šta da očekujemo na granici. U Ugandi se većina stvari i dalje radi papirološki, retko koja ustanova je digitalizovana, pa sve ide jako sporo. Ulazili smo u četiri različita objekta, predali sva potrebna dokumenta i napokon prešli.
Na prvi pogled uočava se da je Ruanda za razliku od Ugande dosta naprednija, a to se ogleda i u načinu odevanja, infrastrukturi, kućama u kojima žive, ali i celokupnoj okolini, sve je dosta urbanije. Ruanda ima 13 miliona stanovnika, mnogo je površinski manja od Ugande i lakša za kontrolu i uređenje. Za razliku od Ugande, većinski ravnoj zemlji, Ruandu neki nazivaju zemljom sa hiljadu brda, a neki i Afrička Švajcarska.
Nova zemlja, novi model motora. U Ruandi takođe svi koriste identičan model motora, ali je model noviji i bolji od primera iz Ugande.
Glavni krad Kigali je jedan od najčistijih gradova u Africi jedan deo je jako moderno opremljen, a često je centar raznih događaja u Africi. U Ruandi takođe postoji mogućnost Gorilla Trekkinga, organizacija je na mnogo većem nivou, ali je cena duplo skuplja. Ruandu smo iskoristili kao zemlju za odmor nakon hiljade pređenih kilometara po Ugandi, uživali kraj Jezera Kivu i odmorni sačekali let nazad. Iako je u ovoj zemlji devedesetih vođen građanski rat, gde je stradalo oko milion stanovnika sada svi žive zajedno i sem objekata koji podsećaju na genocide, nismo primetili da postoje međusobni problemi stanovništva. Prelepi predeli polja čaja celokupan put čine zanimljivijim i zelenijim.
Afrika i Safari definitio nisu putovanja koja će vas odmoriti, naprotiv, rano ustajanje, vožnja, Sunce i drugi otežavajući elementi, ali će vaše putovanje sigurno biti drugačije i definitivno uzbudljivije. Ako ništa, Afrika će vas sigurno učiniti boljim.
0 Comments