Filip Bulatović, poznatiji pod svojim umetničkim imenom Mapo Keys, će sa svojim desetočlanim bendom održati najveći beogradski koncert u dosadašnjoj karijeri 9. decembra u sali Amerikana, Doma omladine Beograda. Za ovaj nastup, kako kaže, potrudiće se da svoju muziku prikaže u potpuno novom svetlu i publici da veče za pamćenje. Filip ističe kako je njegova muzika pretežno za đuskanje, pa je odlučio da u Amerikani u Domu omladine uz sjajan zvuk i veliki prostor za igru napravi koncertnu žurku. Tom prilikom, na bini će mu se pridružiti i njegov bend u pojačanom sastavu, a za publiku su pripremili nekoliko novih numera kao i potpuno nove aranžmane već postojećih pesama.
O predstojećem nastupu razgovarali smo sa Filipom Bulatovićem.
U subotu, 9. decembra, biće održan tvoj najveći beogradski koncert do sada, kako se osećaš tim povodom?
Mapo Keys: Preuzbuđen sam zbog koncerta u Domu omladine. Osećam se kao da pravim žurku i koncert iz svojih snova na koji bih ja išao kao gost, ali u ovoj situaciji, ja sam na poziciji da odaberem svaki ton, svaku pesmu, redosled, kao i bend koji će da izvodi koncert. Istovremeno to vidim kao (krunu i) sumiranje svih svojih kreativnih odnosa sa muzikom. To su: da pre svega predstavim svoj autorski rad (muziku koju pišem i stvaram) što radim kao kompozitor, da đuskam uz muziku, što radim kada izađem u diskoteku i da zabavljam druge ljude što radim kao DJ i izvođač, kao i da improvizujem kao džezer. Sve to u prostoru koji je savršen za takvu vrstu nastupa. Ono što sam oduvek želeo, to je sala koja ima ogroman dance podijum, dobra svetla, akustiku i vrhunsko ozvučenje. I da pritom sviram sa svojim omiljenim muzičarima koji su istovremeno i moji prijatelji. Od toga za mene jednostavno nema bolje.
Koliko ti sam prostor znači i da li uopšte imaš neki odnos prema Domu omladine?
Prema Domu omladine imam poseban odnos jer je to mesto u mojem rodnom gradu na koje sam odlazio na prve koncerte i na svoje prve džez festivale kao klinac, a sada imam priliku da tamo i nastupim što je ostvarenje dečačkih snova. Ono što se promenilo od tada jeste upravo ta sala Amerikana koja je još bolja nego što je bila u vreme kada sam tamo išao na koncerte.
Najavio si da će sa tobom nastupiti bend u pojačanom sastavu, šta nas očekuje na tom planu?
Razlika u odnosu na dosadašnji bend je da umesto dosadašnja 2 ili 3 imam 4 prateća pevača u sekciji, koji će od numere do numere izlaziti i na lead vokal, a osim toga bas gitaru će u nekim pesmama zameniti sintetički zvuk pa će multinistrumentalista Dragan Ivanović u tim slučajevima svirati gitaru. Gitara daje poseban zvuk i živost, pogotovo u funk i pop muzici, a naročito što Dragan taj instrument svira gotovo kao čuveni Nile Rogers. Osim onoga sto bend svira uživo ide i posebna matrica sa raznim efektima koji znatno doprinosi zvuku i atmosferi.
Pored solo karijere, radio si i kao dirigent Big Benda Radio Televizije Srbije, koliko ti se razlikuju pristupu kada su u pitanju te dve stvari?
Razlika pre svega rada u velikom organizovanom orkestru i sa svojim bendom je u autorskom radu. U Big Bandu su cela godina i svi projekti isplanirani unapred i program se sprema po tome, i velika količina „tuđih” projekata mi prođe kroz ruke. Malo ostaje vremena za autorski rad. Kada praviš svoju muziku pristup je potpuno drugačiji, nemaš deadline i osmišljen program već si ti taj koji ga stvara, od pisanja aranžmana i pesama, do organizacije koncerata. Naravno, sada sve to uz pomoć mog izdavača i organizatora ovog koncerta Glitch Records.
foto: Veče sa Ivanom Ivanovićem
Šta ti je trenutno najveća inspiracija, šta najviše utiče na tvoje stvaralaštvo?
Disciplina, borba sa strahovima . To je nešto što nisam doživljavao na isti način dok sam bio mlađi. Čekao sam da me „udari inspiracija” i pisao pesmu godišnje. Sada komponovanje doživljavam kao „zadatak” i kao posao. Nešto što zahteva određeno vreme u toku dana bez obzira na moje raspoloženje. Shvatio sam da čak i kada mi se uopšte ne piše i ne stvara muzika, može da izađe nešto jako dobro. Ko god ima nešto kreativno i stvaralačko u sebi, to je prisutno u njemu 24 sata dnevno, potrebno je samo ne biti lenj i naći način da pokreneš tu energiju.
Koje osobine je neophodno da ima neko ko je performer? Šta je ono što je nezaobilazna komponenta?
Zavisi koja vrsta perormansa je u pitanju. Ali za ono što ja radim – što je da kažem performans koji bi trebalo da zabavi publiku – verujem da je to sposobnost da budeš spreman da reaguješ na određenu situaciju odnosno da improvizuješ. Dobar performer je neko ko do najsitnijih detalja priprema svoj nastup, ali je istovremeno fleksibilan i spreman da u trenutku potpuno promeni tok nastupa ako to oseti osluskujući publiku. Bitno je i da se performer oseća udobno u svojoj koži na bini i da zabavi i sebe i da uživa. Ako je ta energija dobra, velika verovatnoća je da će se to preneti i na publiku.
foto: Nebojša Babić
Koji bi bio dresscode za žurku koja nas očekuje u subotu?
Ako bismo pratili muziku koju sviramo, to bi bio mix futurističkih i retro kostima, jer moja muzika upravo ima to. Zvuk retro benda umiksan sa futurističkim zvukovima sintisajzera. Što se samog koncerta tiče ja bih ipak preporučio publici da se obuče što udobnije i da obuje patike kako bi mogla da se opusti i đuska. To je ipak najbitnije.
Naslovna fotografija: Andreja Marković
0 Comments