Dok preživljavamo najtoplije leto od kad postoje merenja, a velike svetske korporacije prete da nam nepovratno zatruju vodu, zemljište i vazduh, ekološka pitanja su, nažalost, sve više u trendu. Dramatičan porast temperature, učestalost vremenskih nepogoda, koncentracije mikroplastike u našim telima, izumiranje vrsta, opadanje plodnosti zemljišta i nutritivnih vrednosti hrane, neizbežno prati i ekspanzija političkih, ekonomskih i tehnoloških „rešenja“ koja produbljuju ove probleme u začaranom krugu.
Kao najsveobuhvatniji ekološki problem današnjice, bez presedana u istoriji, možemo istaći klimatsku krizu. Globalno zagrevanje, koje po poslednjim procenama iznosi prosečno 1.2 stepena iznad predindustrijskih merenja, utiče na sve aspekte funkcionisanja planete i naših života na njoj. S obzirom na to da je ovaj fenomen uzrokovan sagorevanjem fosilnih goriva, logičan potez bio bi globalno koordinisana i planirana tranzicija sa fosilnih goriva na obnovljive izvore energije.
Međutim, ono što se danas prodaje kao energetska tranzicija je jako daleko od toga. U 2023. godini zabeležena je rekordna potrošnja fosilnih goriva, kao i rekordni profiti za ovu industriju. Kako je potrošnja energije iz fosilnih goriva porasla za 1.5% u 2023. u odnosu na 2022. godinu, a potrošnja energije u totalu porasla za 2%, može se reći da trenutno svedočimo energetskoj ekspanziji ili adiciji, a svakako ne tranziciji.
Takođe treba napomenuti da emisije ugljenika ne samo da konstantno rastu, već rastu sve većom i većom brzinom. Ako posmatramo celokupne emisije ugljenika kroz istoriju, 63% svih emisija desile su se u poslednjih 40 godina. Nedavno je izašla studija koja analizira efikasnost ekoloških regulativa iz 41 zemlje u periodu između 1998. i 2022. godine. Od 1500 klimatskih politika koje su bile predmet analize, pokazalo se da je samo 63 imalo primetan efekat na umanjenje emisija ugljenika.
Čemu električni automobili?
Velika većina postojećih klimatskih politika je neefikasna, a kao jedan od najboljih primera ističu se politike koje favorizuju električne automobile. Kako se okvirno 21% svetskih emisija ugljenika može pripisati sektoru saobraćaja, ulagati u održiviji saobraćaj bi svakako trebalo da bude jedna od najvažnijih stavki energetske tranzicije. Međutim, ideja o električnim automobilima ne može da bude dalja od održivosti.
Za početak, proizvodnja električnih automobila je energetski zahtevnija, iziskuje više materijala i generiše više otpada u poređenju sa proizvodnjom standardnih automobila sa motorima sa unutrašnjim sagorevanjem. Da bi se vožnja e-automobila „isplatila“ u pogledu manjih emisija, po nekim procenama, automobil mora da se redovno vozi preko 8 godina, i to samo ukoliko se napaja isključivo strujom koja je nastala iz obnovljivih izvora.
Ovo ilustruje još jedan problem trenutne energetske politike. Osnovna ideja energetske tranzicije je da se proizvodnja struje dekarbonizije, a da se ekonomija elektrifikuje. Dok se u praksi sve više aspekata ekonomije (često nepotrebno) elektrifikuje, izvori struje ostaju fosilnog porekla. To je jedan od razloga zašto su potrošnja struje, kao i emisije ugljenika u konstantnom porastu.
Jedno od pitanja o kome se ređe priča u kontekstu auto-industrije jeste zagađenje mikroplastikom. Procenjuje se da oko 35% zagađenja nastalog degradacijom mikroplastike potiče od automobila, pre svega trenjem guma o puteve. Usled težine baterija koje doprinose njihovoj većoj ukupnoj težini i pritisku koji vrše na puteve, procenjuje da su električni automobili veći zagađivači mikroplastikom od standardnih.
Na kraju, potrebno je napomenuti da su, po podacima Svetske zdravstvene organizacije, saobraćajne nezgode vodeći uzrok smrti za populaciju između 5 i 29 godina, i osmi najčešći uzrok smrti na celokupnoj svetskoj populaciji. Automobili godišnje ubiju 1.3 miliona ljudi samo u okviru saobraćajnih nesreća, od kojih 43% žrtava nisu u automobilu, već su pešaci ili biciklisti. Svakoga dana preko 700 dece pogine na ovaj način. Pored toga, preko 370,000 ljudi godišnje umre od zagađenja vazduha uzrokovanog vožnjom automobila, kao i trovanja olovom koje se otpušta u procesu proizvodnje i recikliranja starih automobila. Nema izgleda da će električni automobili rešiti ijedan od ovih problema, dok se realna rešenja poput većeg ulaganja u javni prevoz, aktivno zanemaruju. Tehnologije kao što su električni vozovi postoje preko 150 godina, jeftinije su, održivije, po mnogima i udobnije, ali ne bi generisale toliko profita za vladajuću klasu. Jedino ekološko rešenje za pitanje transporta jeste manje automobila na putevima.
Tehno(opti)misitični eko-aparthejd
Treba napomenuti da su zemlje sa najvećim brojem automobila po glavi stanovnika upravo razvijene zemlje globalnog severa, poput SAD-a i Evropske unije. Važna zabluda koja nam se često servira u medijima jeste da su ove zemlje lideri po pitanju ekologije, dok u realnosti prednjače u ekspanziji fosilnih goriva, potrošnji materijala i generisanju otpada, koji neretko premeštaju na periferiju. Ideja da su bogate zemlje i održivije, tačna je samo po uskim parametrima koji na globalnom nivou nisu relevantni. U kontekstu klimatske krize, bitne su celokupne istorijske emisije ugljenika, s obzirom na to da je potrebno oko 400,000 godina da bi se u potpunosti apsorbovao u atmosferu. Jedan od neslavnih parametara po kojima ove „razvijene“ zemlje prednjače u svetu jesu ulaganja u
tehnologije izvlačenja ugljenika iz atmosfere (CCS – Carbon Capture and Storage). Delotovornost ovih tehnologija, po konsenzusu eksperata, nema nikakve praktične dokaze, ali to ne sprečava zemlje poput
SAD-a, EU, UK, Kanade i Norveške da na njima baziraju svoje klimatske politike.
Po nedavnom izveštaju istraživačke grupe Oil Change International, navedene države su uložile preko 30 milijardi dolara javnog novca u ova mistična „rešenja“ koja dopuštaju nesmetanu ekspanziju industrije fosilnih goriva, pod izgovorom da se postojeće i buduće emisije mogu samo „izbrisati“. Kada sagledamo širu sliku, shvatamo da je malo šta „prirodno“ i neizbežno u trenutnoj ekološkoj situaciji, već je ona rezultat konkretne globalne politike i odnosa moći. Sve više postaje jasno da će vladajuće klase uložiti sve samo da održe status quo, spreče stvarno rešavanje klimatske i drugih ekoloških kriza, usput produbljući postojeće nejednakosti, bilo unutar država, bilo u odnosu centra i periferije. U tom svetlu treba posmatrati globalni trend kriminalizacije i represije ekoloških protesta i aktivizma. Istorijski, ovaj fenomen je zastupljeniji na globalnom jugu gde se procenjuje da su vlade i korporacije odgovorne za smrt preko 200 ekoloških aktivista godišnje. Međutim, ovaj trend se sve više i otvorenije širi i na globalnom severu.
Nedavno je 5 aktivista u Engleskoj osuđeno na 4 i više godina zatvora zbog učestvovanja na zoom razgovoru o planiranju mirnih i nenasilnih protesta i akcija. Svojim hapšenjem aktivista i registrom eko-terorista, Srbija ne zaostaje za primerima Engleske, Nemačke, Francuske i SAD-a, gde se nasilje prema ekološkim aktivistima sve više normalizuje i otvoreno propagira.
Ukoliko vas sve ovo intrigira, plaši, želite da doprinese diskusiji, saznate nešto više, sumnjate u tačnost navedenih podataka, ili prosto želite da zajedno shvatimo kako da dođemo do suštinskih promena, prijavite se za Školu političke ekologije koju organizuje Samoobrazovni Univerzitet „Svetozar Marković”.
Škola će trajati 7 nedelja, svakog utorka od 19:30, sa početkom od 17. septembra u Kulturnom centru Magacin (Kraljevića Marka 4). Ova škola je zamišljena kao mesto za zajedničko učenje, razmenu iskustava i ideja, ali i povezivanje ljudi koji žele da se bave konkretnim aktivizmom.
Učestvovanje u školi je besplatno i otvoreno za sve zainteresovane, ali je zbog ograničenog broja mesta
neophodno prijavljivanje na mejl: [email protected]
Autorka teksta: Maša Marinković
0 Comments