Ne znam da li su do vas ikada, kao do mene, stizale legende o ekskurzijama folklornih društava po Evropi. Pretpostavljamo da bi zbog neatraktivnsoti samog „sporta”, ili kako god klasifikujemo ovu zanimaciju, ljudi pomislili da su to najdosadnija putovanja na svetu, sa dosta igranja kola, izvorne narodne muzike i slikanja pored spomenika u šetnjama. Greška.
Idu priče o vatrenim i uzbudljivim noćima u kojima, kao što se kaže u jednom popularnom domaćem filmu koji počinje na Ž, a završava se na ikina dinastija, „ne zna se ko koga kerebeči”. Nikad nisam zvanično proverio ovu priču kod nekoga ko je trenirao folklor. Previše mi se sviđala ova urbana legenda da bih dozvolio da mi je neko opovrgne. Očekivao sam od filma Challengers, iliti Rivali, da će prikazati nešto kao tu ekskurziju folklora po Evropi, samo što je tenis u prvom planu. Greška.
Dobro, jeste, da, film je napaljen kao dvanaestogodišnjak koji je po prvi put otkrio gole tete (ili čike, ne pravim razliku) u časopisima. Ali je i mnogo više od toga.
Challengers iliti Rivali je film reditelja Luke Gvadanjina, sa Zendajom u glavnoj ulozi, i tenisom kao pokretačem svih radnji u filmu. Odmah da kažem da baš ne volim filmove Luke Gvadanjina, da ne upotrebim neku grublju reč. Nisam bio ciljna grupa za Call me by your name. Onaj rimejk Suspirije mi nije jasno što je uopšte i snimljen, a ona kanibalistička romantika sa Timotijem Šalameom od pretprošle godine je bila baš blam. Kad smo već kod toga, nisam baš nikad ni ukačio taj Zendaja hajp. Šta znam, previše sam mator za Euforiju, premalo nerd za Dinu, valjda. I na kraju, ne znam da li me nešto manje zanima od tenisa u životu. Možda američki fudbal. Tako da, kad iz ovog minusa kažem da je Challengers jedan od najboljih filmova ove godine, to valjda nešto znači.
Zendaja glumi Taši, nekada obećavajuću teniserku koja nakon jedne teže povrede mora da napusti sport. Postaće osoba iz senke koja trenira svog supruga Arta (Majk Fajst) koji je uz njenu pomoć osvojio sve što se može osvojiti, osim US Opena. Prijavljuje se na neki mali turnir da bi se zagrevao za Open, a tamo je i Patrik (Džoš O’Konor), još jedna bivša klinačka zvezda kojoj trenutno ne cvetaju ruže. Finalni meč tog omanjeg turnira je između Patrika i Arta sa Taši u publici, i dok se on odvija, mi u flešbekovima gledamo prethodnih 13 godina. Saznajemo da su Art i Patrik bili dva najbolja ortaka koji su se ložili na Taši, imali vrući peting sve troje, a te fotke iz filma su mimovi već 6 do 10 meseci. U teniskom meču, kao u nekoj vrsti duela, Patrik ipak prvi osvoji Taši, da bi ih posle Art svojim sitnim igrama razdvojio, i to njihovo psihoseksualno igranje je nastavilo da se razvija narednih 13 godina uz povećani ili umanjeni intenzitet. Uz mnogo znoja, vatanja, tenisa, vatanja, golih tela, pogleda i osmeha, pa opet malo vatanja, izneverenih prijateljstava i veza, neistraženih seksualnih avantura kod prijatelja i, naravno, vatanja.
Zbog istog tog vatanja ćete kupiti kartu, to vam je obećano u trejleru i mimovima, ali ostaćete zbog sjajno konstruisanog trougla likova, koji se kroz međusobne odnose, ali i tenis, bore za jednu stvar, a to je moć. Svako na svoj način, nimalo simpatičan kao lik, sa pregršt mana, probaće da istera svoj način života i filozofiju, i da pobedi. Taši, za razliku od njih dvojice, dolazi iz siromašnije priče i stipendijama i radom je morala sve da nadoknadi. Ona čvrsto drži uzde prilikom svog jahanja, želi da bude liderka i nju samo moć zanima. Patrik je, kako za sebe kaže, seronja. Suvi talenat koji nikad nije radio na sebi u svom životu, i zato propada. Pokušava sve na fintu i foru, ali kao što nas je narodna mudrost davno naučila – ko radi za raju i zanemaruje taktiku završiće karijeru u nižerazrednom Vratniku. Art je najnamazaniji sa licem dobrog dečka koji voli i poštuje, ali iza kog se krije ogromna količina neizrečenih stvari, emocije i besa i slabosti, zbog čega njegovi postupci izbacuju najljigavije lice u ovom trilingu opasnih likova. S obzirom na to da sve troje donose tri različita lika sa drugačijim pogledom na svet, troje mladih glumaca stvara savršen ansambl i zaista je teško da bilo koga od njih troje izdvojim da je pobedio u svom glumačkom zadatku.
Gvadanjino, zajedno sa scenaristom Džastinom Kurickesom sklapa ovaj trougao pun tajni i laži sa dosta erotskog naboja, ali vrlo bitno, film nikad ne ode u pravcu trilera ili neke drame sa ubistvima, kako se vrlo često odmotavaju ovakve priče. Ostaje na pravcu međuljudskih odnosa, i ta odluka je skroz na mestu.
Bitno je i da spomenem muziku Trenta Reznora i Atikusa Rosa. Njihov melodični elektro koji često postaje tehno je gotovo pa četvrti lik u filmu, jer svaki put kad krene ubitačna elektronska tema, najavljuje nam se da će stvari da krenu da gore u strasti, besu i panici. Jedino što nas rad ove dvojice mega careva tera da se prisetimo njihovih saradnji sa Dejvidom Finčerom, pa samo ostavlja veliko pitanje kakvo bi čudo ovaj velikan uradio sa ovakvim scenariom.
Kad smo kod scenariste, jako zanimljiva trivija je da je Kurickes (valjda se ovako čita) oženjen sa Selin Song, autorkom filma Past lives iz prošle godine, još jednim filmom sa ljubavnim trouglom. Jako me zanima šta ovo dvoje autora pričaju kad ostanu sami, odnosno voleo bih da budem muva na zidu na sesijama kod njihovog bračnog psihoterapeuta.
Na kraju, možda najbitnije, Gvadanjino je uspeo da napravi pitak bioskopski film, dovoljno rasplesan i sa lepim mladim ljudima iz kojih pršti seksualna energija, a dovoljno zamišljen, zapitan u istraživnaju koje su to struje i žile koje pokreću čoveka da bi ostvario svoje ciljeve. Dakle i (umerena) golotinja, a i možeš da glumataš da si intelektualac. Win-win situacija.
P.S. Dva sata, bre, drndaju o tenisu, a da nijednom nisu pomenuli Noleta. Bruka.
0 Comments