Pre neki dan sam gledao film Twisters u bioskopu. Vi možete, a i ne morate, neću vas terati, a i ovo svakako nije tekst o tome. Međutim, prateći njihove promo kampanje, naleteo sam na onu u kojoj Dejzi Edgar Džons objašnjava Glenu Pauelu šta je to brat summer, odnosno kako nema tu mnogo šta da se objašnjava, kako jeste brat summer i to je to, da bi u narednom videu njih dvoje (i još treći kolega iz filma) odigrali koreografiju uz pesmu Apple, koju ponavljaju ljudi širom sveta već mesec dana. Nema puno objašnjavanja, samo jeste tako. I bi brat summer.
Kao što je prošlo leto obeležila pink boja uz film Barbi, tako je ovog leta neon zelena. Hajp se širi, mimovi i koreografije preuzimaju naše lične virtuelne prostore. I, naravno, kao što svi vole i cene i lože se, za nekih 20-ak dana će krenuti onaj drugi talas ljudi koji su iznervirani, kojima se ne sviđa, koji će reći da je loše ili da džangrizaju samo da bi džangrizali kako je novi album Charli XCX – brat obična fabrikovana i reciklirana pop glupost. Ja svakako nisam u tom taboru, a kako sam i sam naglasio da on tek treba da dođe, svakako nisam planirao da bušim balon i rušim zabavu. Iako na nju baš, baš kasnim.
Prethodnih nekoliko meseci sam upao u taj neki loop gde slušam više gitare – brze, spore, tužne, agresivne. One koje bi se najbolje mogle opisati kao muzika za razvedene očeve koji slušaju muziku pojačanu u kolima dok idu da pokupe decu za vikend. Pritom, niti sam razveden, niti imam decu. Otud me album brat Charli XCX nije mnogo privlačio, a i kad bih ga pustio, sve me je odbijalo – i zvuk, i buka, neprilagođeni ritmovi, i ušećerenost refrena, ali i, da se ne lažemo, neke tamo kao ženske teme. Barem sam tako mislio.
A onda sam, da li zbog gorepomenute reklamne kampanje za Twisters, da li zato što sam tog dana video 78. mim na temu brat leta, pustio album ponovo, ali ovog puta sa tekstovima preko celog ekrana (hvala Spotifaju na karaoke modu) i tad je konačno krenulo da mi se odmotava, kockice su počele da se slažu i poput Tonija Soprana na esidu u onim poslednjim epizodama sa podignutim pesnicama sam počeo da vičem – I GET IT.
Kao što kaže Majk Skiner iliti The Streets u večnoj himni Weak become heroes, I’ve known you all my life, I don’t know your name, Charli peva o toj devojci (sebi) koju srećem u gradu, u klubu, na hipsterskim doručcima, na ulicama, i znamo se. I njoj je, kao i meni, pun kufer toga da mora da troši vreme na stvari i ljude na koje ih troši, i da, kad dođe vreme za uživanje, onda mora da se nagazi na tu papučicu gasa. Iako album kreće bengerom – 360, prva pesma koju morate da poslušate i koja je sveobjašnjavajuća jeste Club Classics. U njoj Charli peva kako, bre, neće više da izlazi u klubove i da sluša taštinu praznine nekog alternativnog DJ-a koji ima ideju i koncept, nego daj mi, druže, hitove. Daj mi club classics. Slabije izlazim u klubove u poslednjih nekoliko godina, ali Charli, sestro, same! Dajte mi hitove! Pritom, za nju su, kao i za mene, Club Classics, tamo kad nabraja Justice, ali i Uffie, što može sve da nas priseti onih davnih dana My Space života. A Charli se seća Spejsa i nije je sramota.
U drugom delu pesme Charli onda proglašava sebe klupskim klasikom i kaže da želi da pleše uz sebe, i to je isto ono što prati ideju albuma. Prihvatanje toga da i ti vrediš i da si ti zaslužio svojim radom da si tu gde jesi, i da vrh ne treba da ti bude slučajnost, nego neminovnost. Charli je već godinama tu i zaista mi nije jasno kako nije do sad bila veća, nakon pređašnjeg rada. Od manjih underground hitova, do voljenja dečaka u pesmi Boys, pa i saradnje i remiksa za one Šveđanke što pale auto samo da bi gledale kako gori (Icona Pop). Sve do toga da je na prošlom albumu radila sve isto što i Bijonse na hvaljenom Renaissance. Samo što je Charli to uradila prva. Na albumu brat, Charli kao da je rešila da podvikne i kaže – aman, ljudi, ja sam, bre, najbolja u ovome je l’ vi to ne vidite? I izgleda da su konačno ljudi videli jer, evo, živimo brat summer. Još jednom se pokazalo da, dok ne podvikneš, nema ništa.
A šta je brat summer? Charli kaže: „Ti si samo ona devojka koja je malo neuredna i možda ponekad govori gluposti. Koja oseća sebe, ali možda i doživi nervni slom, ali se zabavlja. Iskreno je, tupavo i pomalo nestalno. To je brat.”
Brat se do sada prevodilo kao derište – ali u ovom kontekstu ipak odlazi nekoliko koraka dalje i za prosečnog fana ove muzike biti derište znači prepustiti se zadovoljstvu i ostaviti po strani društvena očekivanja. Problemi starenja, očekivanja od „normalnog” života i etikete – sve to je tu, i to nigde neće pobeći. Ali ako smo već izašli u grad, ili je alarm za posao odzovnio u 17.00, a vi ste uzviknuli jabadabadu i otišli sa njega – ajmo onda da probamo da se u tom nekom narednom periodu fokusiramo na zabavu i na sebe, a onda i u celom tom party elementu, da se bavimo i čuvanjem svojih ljudi kojima treba zaštita, ali i da slavimo svoju individualnost.
U tom slavljenju vrhunaca svoje nedelje i svoje zone komfora u kojoj se samo zabavljaš, nema mnogo razlike da li si devojka u tridesetim sa šljokicama u klubu, ili muškarac u tridesetim koji ispija svoje četvrto pivo, uz gitare i priče o Premijer ligi. Slaviš ono što te čini srećnim među svojima. A možeš i da zajebeš filozofiju i da samo plešeš i pevaš.
Album brat je prepun bengera i pop bisera koji se nalaze u školjki pomerenije elektronske produkcije i ritma. Čućete sve pomenute Francuze, Justice, ali i druge. Čućete Bloody Beatroots ali i Peaches, kao i ceo onaj electro clash i indie sleaze od pre 10-15 godina uz koji smo se gibali u klubu. Ali i posvete preminuloj Sophie. Tu su i trake koje su mogle da se nađu kao vrhunci lejbla Ed Banger, ali i setova Erola Alkana. I pored svega toga, pesme na kraju, u svojim refrenima i melodijama, zvuče kao pop i kao neki MTV hitovi koje smo voleli (tajno ili javno) nekad tamo, s početka veka. A opet – koliko god da se oslanjala na ono što je slušala (i mi sa njom), opet je sve toliko 2024. i toliko moderno i sveže, i iritantno i divno, sve baš onako kako treba. Moderni klasik.
Vi koji uživate već mesec dana u ovom albumu, blago vama. Vi koji ga izbegavate zbog hajpa i nervira vas zelena boja, dajte mu šansu. Vi, kojima je ovo apsolutni užas… šta da vam kažem, sad će uskoro da krene vaše vreme gde ćete da vladate sa svojim antiraspoloženjem. Ali znajte, mi ostali vas čekamo u ovom našem taboru sa onom koreografijom uz I think the apple’s rotten right to the core, from all the things passed down, from all the apples coming before.
0 Comments