fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Cowboy Carter, ili kako je Beyonce pretukla Jolene

Imamo dobre pesme, imamo iritantne pesme, ali i bitno pitanje - na čemu je bila kada je rešila da joj album traje 80 minuta?

2. April 2024

Ljudi se dele na dve vrste – na one koji vole kantri i one koji ne žive u Sjedinjenim Američkim Državama. Dobro, naravno da se šalim i da preterujem, ali svi smo svesni da, kad čujemo prepoznatljiv ritam i zvuk akustične gitare začinjen usnom harmonikom i žalopojkom, prva asocijacija biva Amerika. E, sad, postavlja se i pitanje: kakva je ta Amerika, bela ili crna? Nećemo da se lažemo i da se pretvaramo da takva podela ne postoji i da oni tamo preko bare žive u nekoj savršenoj zemlji dembeliji. Baš zbog te podele je, na neki način, i nastao novi album Bijonse – Cowboy Carter.

Kad pomislimo na kantri muziku, ipak vidimo ispred sebe belu, redneck Ameriku. Nekad toplu i pitomu, nekad divlju i naoružanu do zuba, spremnu da prvo puca, pa da postavlja pitanja. Međutim, već godinama se pokušava da se promeni taj narativ i da se obrati pažnja kako na afričko-američke kantri muzičare danas, tako i na zaostavštinu Afroamerikanaca koja nije mala, ali svakako nije u prvom planu zbog onih malopre pomenutih. Bijonse na novom albumu upravo želi da se bavi svojim kantri korenima, ali i korenima svog naroda.

Što se tiče ovog albuma, sve je počelo još davne 2016. godine na Američkim kantri muzičkim nagradama. Queen B je nastupala sa bendom The Chicks, sve je prošlo kako treba, ali nakon početnog talasa pohvala, veliki gnev desne, bele publike je nagrnuo kako na organizatore, tako i na Bijonse, pa su u gotovo sautparkovskoj they took our jobs galami, postigli da se čak snimci sa ove manifestacije izbrišu sa zvaničnog YouTube kanala.

Za Bijonse može svašta da se kaže, ali ono što svakako znamo je da je temperamentna i diva po svakoj tački gledanja, i da je ovo za nju značilo samo jedno – rat.

Počela je da zamišlja ovaj album tad, kao i još neke ideje, koje je za vreme korone krenula da pretvara u delo. Smišljena je nova trilogija, koja je otpočela prethodnim albumom – Renaissance, da bi se nastavilo sa Cowboy Carter. Zajedničko za ova dva je što ispituju muzičko nasleđe Afroamerikanaca: prvi kroz plesnu disko muziku, a ovaj drugi kroz kantri, ali i život i teme na jugu. Bijonse je iz Hjustona u Teksasu, kantri ikonografija je bila deo njenog detinjstva, i taj ceo trip je probala da nam predstavi na svom novom albumu.

Sve je ovo lepo, ali postavlja se najvažnije pitanje: da li sve ovo valja ili je samo mlaćenje prazne slame i teranje kontre rednecima? Pa… kao valja, ali…

Ima tu svačega, jer album traje 80 minuta, pa samim tim ima prostora i za vrhunske pesme, ideje koje nisu otišle nigde, ali i dosta neinteresantnih, dosadnih pesama koje će se za evropsko uvo zalepiti kao bejzbol ili puter od kikirikija ili neki treći all american proizvod. Sigurno će naći svoju publiku, ali nije to – to.

Opšti utisak koji ostavljaju te pesme, baš oslonjene na kantri zvuk, ritam i filing, je da sa sobom nose dozu kempa i kiča, tako da možemo da ih prihvatimo kao neku vrstu bleskastih i vickastih pesama oko kojih i ne treba mnogo lomiti glavu i razmišljati, već samo zajahati onog mehaničkog bika na kom se trudiš da što duže ostaneš u sedlu, ne bi li dobio neku nagradu. Pa čak i ako neko kaže koju lošu rečenicu oko albuma (ako se to uopšte sme, jer njena muzika gotovo nikad nije javno podložna kritici), Bijonse i njen tim uvek mogu da kažu – ma, šta vam je, zezamo se.

Najveći hit trenutno je Texas Hold’em, i već nakon tri slušanja mogu da kažem da ova pesma ulazi na listu najiritantnijih ove godine. Već sad mogu da je čujem tamo negde juna – jula kad krene more, leto, plaže, ili Ada Ciganlija, kako kreće u plejlisti bez nekog reda i smisla, po sedmi put tog dana, između Doktor Igija, Skutera, i još neke domaćice. Ova pesma već sad miriše na jeftino letovanje, pocepane ligeštule i suncobrane i kreme za sunčanje koje su bile na popustu u dm-u.

Album je, pritom, zamišljen kao imaginarna radio stanica na kojoj likovi poput Doli Parton i Vilija Nelsona nešto smatraju između pesama, a kao gosti u pesmama se ističu Majli Sajrus i Post Malone, dvoje ljudi koji već nekoliko godina rade muzički isto ovo (poprilično uspešno) što ona sad pokušava.

Međutim, hajde da ne mračim više i kažem nešto dobro. Nekoliko pesama je uspelo da složi u sebi nekolicinu stilova i uticaja i da uzmu najbolje od nekoliko svetova. Uostalom, baš ono kako bi trebalo da izgleda album umetnice koju guraju uvek u pravcu reformatora zvuka i inovatorke modernog popa.

Možda i najbolja pesma na izdanju za potpisnika ovih redova jeste pesma Bodyguard. Rafael Sadik je za B napravio melanholični fank-pop hit sa svežom produkcijom, koja priziva zvuk od pre 10-15 godina i podseća na nešto što bi Feist snimila tad. A svi znamo da je Feist, kad je htela, snimala najlepše pop pesme. Ye Ye je Bijonsin klasični postmodernistički sataraš, gde u jednoj brzoj soul tinatarnerovskoj pesmi sempluje These boots are made for walkin’ dok u refrenu citira The Beach Boys. Ova pesma će nesumnjivo biti jedan od velikih hitova. II Hands II Heaven je ta pesma koju mislimo da ćemo čuti kad vidimo da su ljudi radili na tome da nam pokažu nešto novo, ukorenjeno u starim muzičkim vrednostima.

Pesma Spaghettii, kao jedina trap kidalica, dođe kao osveženje, čak i meni koji nisam fan žanra. Na početku vokal kaže: Genres are a funny little concept, aren’t they?, šaleći se na račun koncepta kantri albuma pre nego se isporuči dvominutno prangijanje za mosh pit. Bilo bi lepo da je album još šareniji nego što nam je samo na ovakve mini momente davao druge nespojive priče.

Pored nepotrebne obrade Bitlsa (Blackbird), Bijonse je „obradila” i Jolene, čuvenu pesmu Doli Parton. Iako je to velika pesma u istoriji muzike, sjajnog ritma i melodije, ova pesma me je celog života nervirala zbog njenog teksta u kojoj Doli moli tu neku ribu da joj ne uzme muža. Taj kukavički stav Bijonse je konačno odbacila, i lepo rekla Jolene da će joj polomiti obe noge ako se ne pomeri od njega. A možda će i njemu da polomi. I sve ih na kraju zapali.

Ovakva kakva je, Bijonse, poput Tarantina u Djangu koji je pravio revizionistički vestern, stvara revizionistički kantri na najbolji način. Menja istoriju. Glavni ženski lik nije više uplakana, slaba ženica koja moli i voli, već je više u fazonu i lomi i moli i benzinom poli‘. Na ovoj pesmi se nalazi taj kantri album koji sam želeo da čujem, a koji nisam dobio na nekim drugim.

Ono što je sigurno i što već sada znam, voleo ja ili ne ovaj album, Bijonse je taj opinion maker, kako Amerike, tako i celog sveta. Nakon njenog prethdonog albuma, svi su krenuli da sempluju haus i disko pesme, počev od Drejka, pa do ostalih. Ostaje da vidimo da li će sada i u narednih godinu dana biti više semplova Grama Parsonsa, Džordža Džonsa i Džona Fogertija na rep izdanjima.

Ovo svakako nije loš album, jer ima barem pet pesama za koje bi svaki muzičar ovog sveta prodao dušu đavolu da budu njegove. Problem je što traje ko gladna godina i ove „smešnije” guše kvalitet. U prethodnim nedeljama, u kojima su albume izbacivali jaki ženski kantautorski glasovi, kao Waxahatchee, Adrianne Lenker, Rosali, ili Hurray for the Riff Raff, u kojima je svaka na svoj način ukorenjena zvukom i stilom u amerikani, nažalost, nije ostalo mnogo mesta za kemp Cowboy Cartera.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *