fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Borosane - Simbol radnica u Jugoslaviji

Crni Gruja – dvadeset godina posle

Ili: Zašto o ozbiljnim stvarima treba pričati neozbiljno

30. May 2023

Trojica muškaraca unezvereno trče po kolibi, nakon što su začuli mahnito i snažno kucanje na ulaznim vratima, i uspaničeno kriju jednog od njih; on pokušava da se u sakrije u ćošku, naoružan dvema kuburama. Za to vreme, uzvikuje: „Recite mu da sam otišao u Napoleonovu Legiju stranaca, da se borim protiv smrdljivih Švaba i da se neću vraćati 50 godina!’’, posle čega se skriva u buretu gnjilog kupusa, a na vrata stupa veliki vožd i budući vođa ustanka protiv Turaka – Crni Đorđe.

On zapita kmeta kojeg je zatekao: „Gde je Gruja, Bole?“

Bole: „Otišo je, gazda. Ermigirao.“

Đorđe: „Ermigirao? A gde?“

Bole: „U… Natpolovnu smrdljivu legiju od 50 godina, gde se Švaba bori protiv stranca“.

Dorđe: „Šta kenjaš, Bole?“

Bole: „Tako je rekao, gazda, očiju mi!“

Razmenu dvojice likova gore ispisanu zna valjda svako ko je u bio živ u dvadesetom veku; celih 20 godina je prošlo od prvog emitovanja prvog serijala televizijske serije „Crni Gruja’’ (u daljem tekstu – „Gruja’’) na pokojnoj BK televiziji.

Parodija na jedan insert srpske istorije, sažeta u nekoliko sati televizijskog materijala, sa jednostavnim zapletom, i jednostavnim – a vanvremenskim likovima, ušla je nakon prvog emitovanja i nekoliko subsekventnih repriza toliko duboko u srce domaće publike, da se može smatrati ravnom nekoj od najvećih domaćih ostvarenja, pogotovo kada je reč o televizijskim serijama. Prema mišljenju mnogih, „Gruja“ svakako spada u pet ili čak tri najbolje serije ikad snimljene na ovim prostorima.

A kako i ne bi – jedinstvenim šarmom i humorom naterala nas je da se smejemo sopstvenoj istoriji, endemskim karakterima i pojavama, sopstvenoj sadašnjosti, viziji u budućnosti – i sebi samima. A to je prvi i najvažniji zadatak komedije, koji je ujedno i najteže ostvariti.

„Gruja’’ se naprosto pojavio niotkud; nikad nismo čuli za njega, niti za drugu dvojicu glavnih aktera, a imali smo, od samog početka, utisak da ne samo da ga poznajemo, već i da on postoji stotinama godina.

„Gruja’’ je tako postao sasvim poseban i važan činilac srpskog kulturnog mozaika – baš kao i Dušan Kovačević, Šurda, Čkalja, Bane Bumbar, „Alan Ford“, „Top-lista nadrealista“, „Mućke“, i „’Alo, ’Alo“, pre njega.

Kao i serija koja je poslužila kao predložak, britanski sitkom „Blackadder“, odnosno „Crna Guja“, i „Gruja“ u svoje tri inkarnacije – prvi i drugi serijal, film „Kamen mudrosti“, kao i serijal „Drug Crni u NOB-u“, pokriva više vremenskih perioda u istoriji: Prvi i Drugi srpski ustanak, kao i Narodnooslobodilačku borbu za vreme Drugog svetskog rata. Kako fanovi „Gruje“ kanonskim smatraju prvi serijal, odnosno prvih 11 epizoda, njima ćemo se u ovom tekstu i baviti. Drugi serijal, film i „Drug Crni“ imaju svojih kvaliteta, ali je prvi serijal toliko kvalitetom odskočio, da gotovo ne pripada istom žanru, i kao da se isti glumci, scenaristi i reditelji nisu njima bavili. Uz dužno poštovanje – o njima drugom prilikom.

Mislim da postoje četiri glavna razloga zbog kojih je „Gruja“ promenio našu sadašnjost i pogled na svet: šarmantan i inteligentan crni humor, verovatno najbolje pogođen kasting u domaćoj kinematografiji, originalna i autentična scenografija, i kritika lokalnih političkih sistema.

Na pravom mestu u pravo vreme

Svako ko kaže da je Crni Gruja uloga života Sergeja Trifunovića, neće pogrešiti, baš kao što je slučaj i sa Marinkom Madžgaljem u ulozi Čede Velje. Uprkos raširenom traču, Trifunović nije napustio ekipu serije zbog svađe ili nečeg sličnog, već zato što je u tom periodu radio na više filmova.

Možda je među srpskim glumcima i bilo većih rmpalija, poput Miloša Timotijevića ili Ljubomira Bandovića (u „Gruji’’ igra hajduka Vidoja), ali niko od njih nema tu zavodničku auru koju Nikola Kojo vuče još od filmova „Lude godine“ i „Mi nismo anđeli“; kamerne scene u kojima se pojavljuje Aga niko ne bi odigrao tako dobro kao Nikola Pejaković (pa čak ni Mustafa Nadarević ili Emir Hadžihafizbegović); možete li da ikoga drugoga zamislite da tako komično zvuči sa šumadijskim akcentom kao Boris Milivojević u ulozi Boleta, ili Raka Milenković u ulozi Tijosava? Radoš i Nedeljko Bajić zvuče komično, ali in a bad way.

Cameo uloge su baš kakve i treba da budu – nepretenciozne i svrsishodne, pa je tako Niggor odličan kao Đetić Milić, a Sale Đorđević kao konobar u njegovom rizortu, ili Vlade Divac kao Toza vampir.

Pozornica

Radnja serije odigrava se u svega tri pozornice – Grujinoj kući, Karađorđevoj kući i Aganlijinom dvoru. Svaka od njih opremljena je tako da savršeno znamo kakvo je mentalno stanje njihovih vlasnika. Kod Gruje, tu je dugački sto za čijim čelom sedi samo on, osim kad su tu Karađorđe, Stanoje ili Aganlija, potom nešto slame, kožuha i gunjeva, i kafe i rakije („za sevap“), kojima nudi goste, kao i bure u kojem se kiseli kupus. Kod Karađorđa, njegov tron, odnosno stolica, nalazi se podno zida na kojem vise dve ukrštene puške i glava prepariranog vepra, a iz dijaloga zaključujemo da je u blizini i kuhinja u kojoj dirinče Eržebet i Stamena. Anaglijin čador prepun je raznih đakonija, udobnih divana (za Aganliju), a tu je i maleni tronožac (za Gruju).

Autor stripa o Hogaru Strašnom, Dik Braun, rekao je da je u dobrom stripu, ili u drugim formama komedije, najbolje kada nema previše aktera.

„Idealan je slučaj ako imate dvojicu, kao u tenisu, pa oni prebacuju lopticu jedan drugom. Eventualno dozvoljavam meč parova.’’

Autori „Gruje“ kao da su negde čuli ovaj savet, pa su tako najbolje i najuspelije scene, odnosno 90 odsto njih, one u kojima učestvuje dvoje ili troje, ali nikad četvoro i više likova. Na taj način fokus je na dijalogu i umeću glumaca, a ne na fabuli, što u „Gruji“ savršeno funkcioniše. Za razliku od, recimo, „Državnog posla“, koji je takođe baziran na snažnim karakterima i kamernoj atmosferi, u „Gruji“ retko ima situacija „dva na jednog“ (Čvarkov i Torbica kao „matorci“ protiv „mladog Boškića“, Čvarkov i Boškić kao „Evropejci“ protiv „Rusofila“ Dragana, ili Torbica i Boškić kao „dođoši“ protiv „starosedeoca“ Čvarkova).

Međutim, za razliku od Tarantinovog „Hateful Eight“, gde imamo, je li, osmoro likova u jednoj sobi tokom celog filma, najslabiji momenti „Gruje“ su oni kada je više onih koji učestvuju u razgovoru, jer tako razvlače pažnju publike na više karaktera; dobar primer za to su poslednje dve epizode „Ustanak 1“ i „Ustanak 2“. Čak bih rekao da te dve epizode vadi jedna interakcija između Gruje i Boleta, kada na samom kraju otpevaju refren „Po meni se ništa neće zvati’’.

Autoironijski otklon

„Gruja“ se sa sprskom istorijom i istorijografijom sprdao na, do tada, neviđeni način. Očigledno dobro istorijski potkovani, i sa poštenim odnosom prema istoriji i svojoj domovini, autori „Gruje“ dozvolili su sebi da napišu scenario koji izvrće istorijske činjenice naglavačke tako originalno, da se verovatno i večito namršteno članstvo SANU smejalo. Spomenimo Čedinu opservaciju da Srbija „nije deo neke tamo ušljive Jevrope, već veličanstvene imperije Otomanskog carstva koje se proteže na četiri kontinenta’’, ili podatak da je Vuk Karadžić bio hrom zbog toga što mu je Karađorđe prebio nogu jer na jednom času lepog pisanija „nikako nije mogao da napiše malo slovo ž pisano“, kao i to da je Druzila predskazala da će 1999. godine na Srbiju „Turci i Švabe da bacaju užarene čelične lopte“, i da će u to doba Srbijom da vladaju „Vepar Gedža i krmača Cveta, sa sve prasićima“.

Sledeći maksimu prema kojoj je o ozbiljnim stvarima najbolje pričati na šaljiv način, „Gruja“ nudi eskapizam i olakšanje ironijskim otklonom od stvarnosti. Humor koji se koristi je nepretenciozan, ne polaže pravo i monopol na istinu, što doprinosi komunikativnosti i, nužno, popularnosti serije.

Perpetuum mobile

Koji je najmanji zajednički sadržalac političkih sistema koji vedri i žari Srbijom (u svim njenim agregatnim stanjima)? Marketinški stručnjak Lazar Džamić u knjizi „Cvjećarnica u kući cveća“ o tome je napisao sledeće:

„Ima mnogo galame, ali je ona neproduktivna: uglavnom se galami oko politike. Sve je veće nego što stvarno jeste, svaka ideja i izjava je istorijska, svaka kritika je krvna uvreda, sve je ili raj ili pakao, nema sredine; epiteti i etikete vladaju. Takva društva vole velike reči, velike gestove, u njima se stvari kao moć i bogatstvo pokazuju, jer sve je u dekoru, u površini. Volimo jake političare, ali imamo problema sa demokratijom“.

Sve ovo, ali i još toga, vidimo u „Gruji“. Dijalozi se retko izgovaraju, a češće uzvikuju; Grujini problemi su veći i od božjih; njegove i ideje Crnog Đorđa su istorijske, ali ne smemo zaboraviti ni mudre misli Čede Velje; nijedan lik, sem Boleta, ne može da prećuti odgovor na kritiku ili uvredu; dok posao sa svinjama ide kako treba, Gruja sniva hedonističke snove, a kada posao krene naopako, on zapomaže i ljuti se na boga što na njega ima pik; Karađorđev i Aganlijin dom su impresivni u poređenju s Grujinim, jer oslikavaju njihovu političku moć, a već na prvi pogled možemo reći ko je ko u njihovom koordinatnom sistemu konfuzije. Demokratija postoji kada viđeniji Srbi sastanče sa Karađorđem da vide treba li dizati bunu, ali njegova je poslednja.

Stvar je u tome da svaku kritiku koju „Gruja“ odapinje prema nečemu što se zove vlast, možete, u zavisnosti od toga kako ste obojeni i šta vam na srcu spava, iskoristiti u raspravi da kritikujete neku vama omraženu ličnost, stranku, ili politički ili ekonomski sistem.

Autori „Gruje“ nisu se libili da pošalicama (ne bez duha!) koje se odnose na prošlost povežu sa sadašnjošću (sa 2003. godinom – ali ako malo samo zamenimo imena, dobijaju se i dalje lucidniji i ubojitiji komentari od nečega što bi Bjelogrlić stavio u film), ali, za razliku od mnogih koji su se na tom terenu okliznuli, oni nisu davali komentar o dnevnoj politici, već o pojavama koje su iznad vremena.

Tako, na primer, imamo kritiku autoritarne vlasti oličenu u Karađorđu i Agi Aganliji.

Karađorđe je, kako sam kaže, „pomalo prek i povremeno besan, ali uglavnom – pravičan i plemenit“. Zvuči poznato?

Karađorđeva ličnost karikatura je ne samo naših političara i vlastodržaca, već svakoga ko je uspeo da dobije malo vlasti, ili da je pribavi na neki nasilan način. On je i alfa mužjak, kojeg opslužuju i u čijoj kući žive dve hanume, Eržika i Stamena. Političke protivnike i one koji izdaju „narodne interese“ nabija na kolac pred Milevinom kafanom ili ih besi na dud pred kućom. Kada je potrebno da se obavi neki biznis za njegovu ličnu korist, ili za već pomenute narodne interese, on naprosto naredi; kada mu Gruja zatraži budžet kako bi kupio veliku količinu džebane i tandžara za hajku na kurjake, on ga istera iz kuće.

U epizodi „Nameti“, sa sobom dovodi „specijalnog savetnika iz Jevrope“, koji Gruji naređuje da žestoko oporezuje narod kako bi Đorđe finansirao bunu, a onda cinično dodaje da su samo najugroženiji, odnosno oni sa više od 17 dece, izuzeti od plaćanja poreza na vodu sa bunara, uz komentar: „Ipak moramo da vodimo odgovornu socijalnu politiku“, što je komentar na večni cinizam vlasti, ali konkretno se, u vreme kada je izašao ovaj serijal, odnosi na velike rezove i zaokret u ekonomskoj politici kojima su građani Srbije svedočili.

Humor na sopstveni račun kao šifra za zrelost

Sam Gruja je dobrim delom kritika načina na koji se vode biznisi, i uopšte, ekonomija kod nas. Zaplet svake epizode vrti se oko toga kako Gruja iz bilo kakve, što nedaće, što srećne okolnosti, koja zadesi njegov pašaluk pokuša da izvuče finansijsku korist, jer je njegov glavni biznis, izvoz svinja u Austorugarsku, pod stalnim naletom „mita i korupcije’’, planova njegovog teče Karađorđa, gluposti njegovog glavnog saradnika Čede Velje, kao i prevejane i namazane poslovne politike poslovnih partnera, pre svih Slovenca Zmaga. U današnje vreme, Gruja bi verovatno provodio dane žonglirajući sa stalnim zaposlenjem i još dve-tri šljake sa strane.

Naš protagonista  je svestan ovoga, i često njegove replike govore o tome: „Eh, Srbi… Nikad biznis od nas“, „Vidiš li, Čedo moj, šta je Jevropa. A ne onaj Krivi Stojko“, „Ja da mu teram drogu… Pa gde u poštenje da me pljune, sunce mu njegovo banditsko. Da je bar rekao 300 zlatnika, pa ’ajde“, i slično.

U „Gruji“ imamo i komentar na večnu rascepljenost Srbije između poslovičnih Istoka i Zapada. Zapad, oličen pre svega u Teta Biserki (ljudska prava), pa potom i Her gazda Slavku (nemački smisao za biznis), Vuku Karadžiću (Bole: „On kaže da u Jevropu treba da izvozimo pamet, a ne svinje“), za Gruju predstavlja svet u kojem je A uvek A i u kojem je, kako sluti, na delu vladavina prava. Istok je oličen u Čedi Velji (naivni nacionalizam i patriotizam, identičan onom Silvija Dantea iz Sopranovih), Agi Aganliji i Osmanlijama (zakon jačeg, tzv. niska istočnjačka kultura), Tiosavu (famozna seljačka posla) i Stanoje i ostali hajduci (banditi van zakona koji se bore za „srpsku stvar’’).

Sam Gruja se u tom ključu može tumačiti kao personifikacija srpske politike u vodama diplomatije: on je oduševljen uređenošću i produktivnošću koje vladaju na Zapadu, ali je svestan da u tom sistemu nema prostora za muljaže i druge olakšice na koje je u svom veku navikao. Da je kojim slučajem rođen na Zapadu, Gruja bi bio Zmagov rođeni brat – Sloven sa zapada, ne živi najbolje i na niskom je položaju u tamošnjoj hijerarhiji, pa zarađuje na braći (Zmago: „Ipak smo mi neka brača, ne?“).

Lik Boleta, koji je žila kucavica serije, može se posmatrati i kao lik običnog, radnog naroda, što on na površini jeste. On je Grujin kmet, „verno mu služi od 1794“, i njegovi svakodnevni poslovi su da hrani svoga gazdu i svinje, kao i da obavlja ostale teške manuelne poslove. Međutim, Bole ima i svetlih trenutaka, i sasvim je moguće da je među najinteligentnijim likovima u seriji, što posebno vidimo u kasnijim epizodama. Uprkos tome što je i Čeda Velja, kao i Gruja, obor-knez (Zvižda i Pofaličkog), daleko od toga da svoju gotovo plemićku titulu opravdava pameću ili ikakvom drugom sposobnošću. Ali eto, Bole brže od njega savladava lepo pisanije, Gruji nudi bolje ideje, a čak i je i klasno osvešćen i zna da su se njegovi „potlačeni kamaradi u jednoj stranoj zemlji dgli na noge i svoje tlačitelje plemenirog roda poslali na…“, nakon čega odglumi smrtnu kaznu na giljotini. Na kraju usklikne: „Talas slobode širi se Jevropom“, što je vrlo direktna i konkretna aluzija na Francusku revoluciju, ali i na Oktobarsku.

Neizostavno moramo pomenuti Čedinu dečju naivnost i ljubav prema otadžbini. Pored toga što vrlo lično doživi Druzilino predskazanje o Kosovu i Metohiji, i što ga u žicu pogađa narodna mudrost i umetnost, on i sam pokušava da izvrši neko patriotsko delo, kao što je dizanje u vazduh godišnje zalihe kafe Turaka u Beogradu, zbog čega zapravo i počne ustanak. Naravno, i sam zvuči hinjeno kulturno i obrazovano: „Ne samo da sam žurio, već nisam časio ni časa, i trčao sam tako vešto, kao lija međ decembarske smetove“, „Ne klonjujte duhom, gazda Grujo. Nije život prava linija. Nekad vas šašolji po tabanima, a nekad čvrge lupa“, „Jasno, poput jasne misli tvoje, o, presvetli Aganlija“. Čedini svetonazori dolaze iz dominantnog kulturnog obrasca domaćih nacionalnih politika, prema kojem su Srbi „stradalni narod“ i u kojem je glavni kontekst u kojem se Srbija, bilo kao istorijski ili geografski fenomen, posmatra kao žrtva istorijskih nepravdi.

Nasleđe „Gruje“ toliko je neponovljivo, da niko nije pokušao da tu seriju kopira, iako je Branislav Trifunović za Novu S 2020 . rekao da „je sve dogovoreno“ kada je reč o novom nastavku, koji bi se bavio Grujom na dvoru Obrenovića. Imajući u vidu mršavu reakciju publike na „Druga Crnog“, ali i na nastavak „Munja“, još jednog zvezdanog trenutka domaće kulture, jasne su strepnje sa kojima je ta vest primljena.

Mada, kao ni „Munje: Opet!’’, eventualni novi serijal ne može naškoditi originalu, jer je ovaj već preduboko urezan u srž domaće stvarnosti. Publika će posle nekog vremena na njega zaboraviti, ili ga prosto u budućnosti posmatrati kao štucaj, kao ono šlajfovanje prednjih točkova od jedne sekunde kada naletite na mraz na putu. Ostaće samo prvi serijal, da svako pamti poneku repliku, kao i da, kada se govori o karijerama glumaca koji su učestvovali, uvek ulogu u „Gruji’’ navodimo među boljima, ako ne i najboljom.

Poseban, najverovatnije i najvažniji kompliment autorima serije je to što se publika povezala i identifikovala sa likovima. Njihova sugestivnost je na nivou Šurde, Rođe Petrovića ili, ako hoćete, Duleta Pacova; poznajete te likove sa ulice, a možda ih imate i u sopstvenom domu. A možda deliće njih vidite u sebi?

Prepoznati sopstveni nedostatak i manu prvi je korak ka rešenju problema. Nasmejati im se možda nije rešenje, ali je dobar način da premostite, dok ne smislite pravo rešenje.

Tagovi:

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *