Dragan Bjelogrlić je svojevremeno negde izjavio, ne sećam se više gde, da on kad snima i pravi filmove, to gleda cela Srbija. I to je, ispostaviće se, apsolutna istina, kad u obzir uzmemo brojke Montevidea, Tome, ali i ranijih kultnih naslova koje je producirao.
Formula njegovog uspeha na prvi pogled deluje poprilično jednostavno. Izmeštanje radnje iz sadašnjosti, romansirana biografija nekih pop-kulturnih i istorijskih ličnosti, odnosno za potrebe filma malo izmaštana, doterana i upeglana. Emotivni aspekt priče odvrnut je, naravno, na maksimum, tako da se sutra ne stidite što se plakali u bioskopu, jer su to radili svi. Dakle, sve je začinjeno balkanskim patosom i dušom slovenskom, a naravno, kada su tu patos i duša, usred priče mora da stoji i neki kulturni narodnjak koji će prodrmati onog Turčina što vam je u DNK i čak one najrigoroznije među vama naterati da dignete ruku ili obadve u sevdahu. Naravno, likovi su malo uprljani životom na ovim prostorima (pod parolom a ko nije), ali su, u suštini, uvek dobri momci koje volimo i mi, ali bitnije – i sam autor. Neko će reći da je ovo lako, ali ‘ajde da vidim nekog drugog da napravi nešto tako uspešno, a da ne liči na novogodišnji program iz devedesetih u koji je uloženo 17 dinara.
Za potrebe filma Čuvari formule, Dragan Bjelogrlić je rešio da ne sačuva tu svoju formulu, već da proba da u svoju jednačinu doda i nekoliko nepoznatih, a da one poznate ostavi malo sa strane i ne gurne ih u prvi plan.
Film Čuvari formule (i dalje mi nije jasno zašto se nije zadržalo prvobitno ime – Lančana reakcija) pokušava i uspeva da nam prezentuje jedan drugačiji pogled na svet Bjelinog univerzuma koji nismo navikli da vidimo. Svedeniji, bez mnogo lepršavosti i kafanske rasplesanosti, jer kao što rekoše onomad Letu Štuke, sve je dalji od laži i demona Balkana. Većina filma se i dešava u Francuskoj, a i jezik je taj.
Nakon incidenta u Vinči koji se polako u flešbeku odmotava, inženjer i profesor Dragoslav Popović (Raša Bukvić) sa svojim studentima dolazi u Pariz na lečenje, kod doktora Matea (Aleksis Manenti) koji je na dobrom glasu, ali koji je sve što je pokušavao da uradi u vidu lečenja ozračenih ljudi, do tada radio na miševima. Vreme je hladnog rata, i Francuzi bi probali da lečenjem ozračenosti uđu na svetsku utakmicu. A gde smo mi krenuli, pa su profesor i studenti ozračeni, to je spojler, ali možete i da pretpostavite. U flešbekovima nas očekuju kamei Dragana Bjelogrlića i Mikija Manojlovića, koji glume Leku Rankovića i Pavla Savića, fizičara i osnivača instituta Vinča.
U bolnici nas očekuje borba za život četvoro Srba, kontakt sa lokalnim stanovništvom koje želi da pomogne, ali pre svega sukob, i komunikacija dvojice intelektualaca i profesora koji je, svaki na svoju stranu, opijen svojim radom i potencijalnim uspehom, svaki na svoju stranu genijalac, ali i onaj koji ne vidi dalje od svog nosa i ponosa. Tek kad shvate da „lančane reakcije”, koje su se desile usled akcidenta u Vinči do operacije u Parizu ne mogu jedna bez druge i da sve poput butterfly efekta doprinosi ili konačnom boljitku ili potpunom uništenju. Da, na kraju filma imamo čak i leptira da nam bukvalno potcrta tu ideju.
Sam film je u pripremama bio najavljivan kao „Bjelin Černobil”, ali usled ovogodišnejg Nolanovog hita Openhajmer, gde smo upravo i imali lika sa unutrašnjom borbom o budućnosti dobra i zla na planeti Zemlji, gotovo je izvesno da će ovaj film uvek porediti s njim, ako ništa, zbog godine proizvodnje. Ali budimo realni i priznajmo da je ovaj film ipak druga liga u odnosu na Nolanov hit.
I da se vratimo na početak teksta i Bjelinu formulu. Samim prebacivanjem na frankofono govorno područje, film gubi dosta Balkana, i to ne samo zbog geografije, tako da čak i kad dođe do lumperaja ili pevanja u borbi protiv smrti, to su ili šansone ili „Čamac na Tisi” u svom džezi sving 50’s izdanju. Imaćete gde da plačete, nije da neće biti tužnih scena (ali moći ćete da prođete i bez toga), ali mnogo je više onih sirovih i grubih scena lečenja i operacija, koje su bliže modernom festivalskom narativu.
I svakako, ceo film na kraju deluje kao Bjelogrlićev odlazak u festivalski ili oskarovski žanr, ma šta to značilo. Ako je prethodnim filmovima i serijama poželeo da ga gleda cela Srbija, reditelj je ovim hteo da krene dalje i da napusti duboko lokalne priče i ispriča globalnu, i to baš u trenutku kad je svet na ivici ne tako hladnog rata.
U toj svetsko, a naše mešavini, ono naše sa kojim je Bjelogrlić sjajno baratao do sad je najviše izgubilo, a melodramu je „ostavio vezanu“ u Beogradu, iliti plastično objašnjeno: ako zamislimo svu emociju Bjelinih filmova i serija u jednom buretu, na svojim prethodnim projektima sipao nam je direktno iz tog bureta, sipao pune čaše, a neretko i presipao. Sad je stavio dozer. Pa vi vidite, ako vam tako odgovara, onda sjajno. Moja impresija je da, kao što što bi Bajaga rekao u pesmi iz još jednog od prethodnih Bjelinih projekata – ravno, nigde brda, ravno, ravno mi je sve. Ili što bi Pikac rekao – ni da me pipne. Ali to je izgleda samo do mene, jer kako čujem i vidim, već je dosta ljudi izlazilo sa projekcije sa maramicama, a oni koji nisu, upravo su to i naveli kao veliki plus. Ili sam možda samo ja onaj iritantni komšija koji i dalje pušta, kad mi vreme nije, best of hitova iz Bjelogrlićevih kafanskih filmova, počev od Haljinice boje lila, preko Pukni zoro, pa do Ponoći.
Ali ako izuzmemo moje (verovatno nepotrebno) zakeranje, filmu se ne može ništa posebno zameriti. Epoha koja je snimana nije napadna i dovoljno je odmerena, fotografija je besprekorna (Ivan Kostić), a naši glumci su ostvarili zaista upečatljive uloge. Sve četvoro bolesnika – Raša Bukvić, Alisa Radaković, Jovan Jovanović, Ognjen Micović – napravili su idealne uloge za svoj glumački showreels kao i za ono narodsko pominjanje odakle ih znamo, kad se bude pričalo o njima. Možda će zbog prirode uloge najviše (zasluženo) profitirati Micović. Francuske glumce većina nas nije znala, ali ćemo ih verovatno upamtiti zavisno od toga koliko nam je koji lik pojedinačno zagrejao srce.
Da li će ovaj film gledati cela Srbija? To bih i ja voleo da znam, i pratiću, jer kao što sam rekao, formula je promenjena. Čak je i pesma koja prati film sjajna funky soul balada Put, koju izvode Konstrakta i Manjifiko, i nije neki spojler ako kažem da neće ući u kafanu. Ali čak i ovakav, nešto odmereniji film nego što su to oni raniji, ipak i dalje nudi dovoljno živosti i energije koju nam sam autor prezentuje, kao i želju da zaista neko i treba da ga pogleda. S obzirom na to da nije retkost da se u domaćoj kinematografiji pojave filmovi koji nisu apsolutno ni za koga i koji ni ne mogu da se gledaju. Ako ništa, gledanjem ovog filma shvatite kakva se pljačka desila time što on nije izabran za ovogodišnjeg srpskog predstavnika za Oskara.
I na kraju, zbog ozbiljnosti same teme, situacije, a i vremena u kojem danas živimo, film nema mnogo humora. Ipak, najsmešnija scena se pojavi pre nego sam film i počne, kad krenu da se izlistavaju sponzori i prijatelji filma, a onda se usred mračne sale na platnu samo ispišu imena velikim slovima – Dragan Bjelogrlić i Dragan Šolak, i to bez njihovih uloga u samoj produkciji. Samo imena. Zbog „zvučnosti” ta dva imena u današnjem društvu, u sali krene veliki smeh, i tu film dostiže komični vrhunac.
0 Comments