fbpx
ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹ ANTENA NOVA EPIZODA: Pruga Beograd-Bar ✹

Deset hiljada koraka: Kako sam čuvao sir bivšoj devojci

Da li vas zanima kako sam čuvao sir bivše devojke? Ili, još bolje - zaboga, zašto?
Piše: Filip Grujić

4. October 2021

Rekao sam svojoj bivšoj devojci – ovo je prilično blesava situacija. Baš razmišljam o tome. Stojim ovde sa sirom u ruci, sirom koji čuvam za svoju bivšu devojku. Vidim da će ti to biti sledeća priča na Oblakoderu, rekla mi je. Kako sam čuvao sir bivšoj devojci? Tako ćeš je nazvati? Mislim da si u pravu, rekao sam joj. Ali hajde ispočetka. Kako sam se uopšte našao u situaciji da čuvam sir svoje bivše devojke?

Otišao sam na zatvaranje Bitefa. U džepu sam imao pedeset evra (uostalom, nigde drugde više nisam ni imao), koje nikako nisam stigao da zamenim tokom dana. Pogledao sam u novčanik. Na kartici nemam ništa. Petnaest dinara u kovanicama. Nije dobro. Računao sam, zatvaranje Bitefa znači da će biti besplatno piće i ko zna, ako se posreći, neki sendvičići. Čuo sam se s Čebom. Neću doći na zatvaranje, rekao mi je. Idem na neki rođendan. Čekam da me pokupe u Klišeu. Dobro, rekao sam mu. Nisam brinuo, znam tamo ljude, mogu i sam da odem na žurku.

Sledeće što se događa – ulazim u dvorište Dorćol Platza. Sa leve strane vidim, moja bivša devojka razgovara sa koleginicom. Neću da ih prekidam, idem da vidim šta ima unutra. Primećujem oko sebe, suviše doterani ljudi, čak i za zatvaranje festivala. Ulazim u Dorćol Platz, a tamo na ulazu dele narukvice. Gledam oko sebe. Istovremeno se događa i Belgrade Wine Week i zatvaranje festivala. Uh-oh, pomislim. Dolazi producentkinja do mene, prepoznaje me. Kaže mi da mogu da uzmem narukvicu festivala. Plava je za mene, kaže, ljubičaste su za učesnike vinskog festivala. Jedino što moram je da platim trista dinara za kauciju, kod devojaka pored, da bi mi pozajmile vinsku čašu. Crvene mi uši. Kako da im kažem da nemam trista dinara? Pitaju me da li mi je to u redu. Jeste, kažem, u redu je.

Da li si došao sam, pita me producentkinja. Ne, čeka me društvo ispred. Ne znam zašto sam to rekao. Srećom, otišla je brzo. Dolazim do devojaka za čaše. Nasmejem se i malo se naslonim na sto. Vadim iz džepa pedeset evra. Devojke, problem je u tome što nemam dinare kod sebe. Da li
možete da mi date čašu na poverenje, ili da mi nekako razmenite pedeset evra ili da vam ostavim ličnu kartu? Ne. Nisam dobio ni osmeh. Verovatno ga nisam ni zaslužio. Uhvatila me panika. Gledam oko sebe, svi piju vino i jedu sir. Kako uživaju! Narukvica mi pruža mogućnost da probam sva vina iz prostorije besplatno, a to ne mogu da učinim jer nemam trista dinara da platim glupu čašu. Došlo mi je da uđem sa narukvicom i zamolim ih da mi toče direktno u grlo. Iza mene se pojavljuje moja bivša devojka. Zagrlimo se.

Slušaj, kažem joj, u jednoj sam sasvim čudnoj situaciji. Naime, nemam trista dinara za čašu, a sve vino unutra je besplatno, pa da li imaš kojim slučajem trista dinara? Primetio sam da ima nove pantalone. Čudno mi je. Gledam kako se smeje. Pretpostavljam, isto kao sa svima koji joj više nisu najbliži. Smejem se i ja, nekako, tuđe. Verovao ili ne, kaže mi, nemam ni ja keš, imam samo karticu, možeš da uzmeš, imaš tu bankomat, sećaš se šifre? Nema veze, kažem joj, snaći ću se nekako. Odlazim zbunjeno van Dorćol Platza. Zove me ona na telefon. Srela sam sad T. Pozajmi od nje trista dinara. Ok, kažem, hvala. Vraćam se. Ne znam ni zašto sam izašao. Odlazim do T. Pozajmljujem trista dinara, objašnjavam situaciju, kažem da ću da vratim pare kad probam sva vina. Ostajem za stolom gde je T. i njen momak sa još dva stranca. Pričaju na engleskom. Upao sam u razgovor. Ćutim. Ništa mi ne ide od ruke. Stojimo tako dvadeset minuta, mahnem par ljudi. Jednom sam dobio opasku da se nekad smeškam kao da me je neko naterao na to. Recimo, mama.

Od tad razmišljam o tome kad se smeškam ljudima. Pokušavam da budem topliji. Ne uspevam. Sad će proglašenje pobednika festivala, kažu mi.
Hoćeš unutra? Ne stižem da odgovorim. Prilazi našem stolu moja bivša devojka sa sirom na tacni. Da li neko hoće da mi pričuva sir, pita. Mnogo je lep, ovo je mladi, ovo stari – a ja moram da dodelim nagrade, kaže. Vidim, svi hoće unutra da čuju ko je dobio nagradu. Ja ću ti pričuvati sir, kažem. Koliko će to da traje? Dvadeset minuta. Stvarno ćeš pričuvati sir? Stvarno, kažem, što ne bih. Nemoj da ga pojedeš, kaže mi. Uzeću malo samo, odgovaram, znaš da me laktoza uništava. Nasmejem se, nasmeje se ona. Dobro. Ulaze svi unutra. Dobio sam zadatak. Treba da pričuvam sir. Mogu to. Stavljam sir pred sebe. Razmišljam, stojim sam sa čašom vina i sirom za velikim stolom. Neko će da priđe i da pita da li može komadić sira. Takve stvari se događaju na festivalima. Šta da kažem onda? Zovem Čebu. Znaš šta radim sad, pitam ga. Ne znam, ali znam šta ja radim sad, kaže mi iznervirano. Dobro, prvo ja, kažem mu.

Stojim na Bitefu i čuvam sir svoje bivše devojke. Objasnio sam mu pobliže kako sam došao u tu situaciju. Subota je veče, imam dvadeset šest godina, trebalo bi da se ludo zabavljam, a ja čuvam sir svoje bivše devojke. Nije ni meni mnogo bolje, kaže mi, sedim sam u Klišeu već dva sata i čekam da me pokupe već jednom da odemo na taj rođendan. Ja i konobar. Pusti sad tebe, kažem mu. Zašto sam prihvatio da čuvam sir, pitam ga. Ne odgovara mi. Prolazi producentkinja koja me je pitala da li sam sam došao. Sklanjam pogled da me ne vidi sa sirom i čašom vina kako sam stojim. Uzimam sir i sakrivam se u neki ćošak. Okrećem se leđima od ljudi. Niko me neće pitati šta radim. Nastavljam razgovor s Čebom. Kad me je pitala da li mogu da joj pričuvam sir, instiktivno sam se javio da to uradim. Kao, prirodno mi je došlo. To je inercija, razumeš? Nemam para, stojim sam, skrivam se od ljudi, čuvam sir… Gde sam pogrešio u životu? Moram da idem, kaže mi. Izgleda da konačno dolaze po mene.

Stojim sam. Uzdišem. Ne mogu da verujem šta mi se događa. Uzimam komadić sira. Prvo grickam mladi. Zaista je ukusan. Zatim uzimam komadić ovog starog. Uzeo sam najveći komad. Da primeti. Ostajem bez vina. Dvoumim se šta da radim, ali na kraju ipak odlazim u Dorćol Platz. Razmišljam šta ću da radim sa sirom. Jebo sve, kažem; nosim ga u ruci, a u drugoj čašu. Prolazim pored ljudi. Toče mi vino. Ispijam čašu. Odlazim kod drugih vinara. Još jedno belo, molim. Ispijam drugu čašu. Gledam svoju bivšu devojku kako dodeljuje nagradu. To je život, kažem sebi, tek tako, da bih nešto rekao. Uzimam još jedan komadić sira. Odlazim do trećeg vinara. Šardone, molim, kažem. Sipaju mi. Mmm, kažem. Lepo.

Završava se govor, izlazim napolje i prilazim bivšoj devojci. Kuckam je po ramenu. Evo ti sir, kažem joj. Sačuvao sam ga. Hvala ti, kaže. Znaš – ovo je prilično blesava situacija. Stojim na Bitefu i čuvam sir svoje bivše devojke. Vidim da će ti to biti sledeća priča na Oblakoderu. Mislim da si u pravu, kažem joj. Nasmejemo se. Prilazi nam neki kolega, uključuje se u razgovor. Stojim tri minuta s njima i odlazim. To je, otprilike, sve.

Preporučeni tekstovi

Pratite nas na:

0 Comments

Submit a Comment

Vaša email adresa neće biti objavljena. Obavezna polja su označena sa *