Tokom boravka u Sarajevu, otišao sam na rođendan kod jednog novinara iz Austrije. Upoznao sam ga sasvim slučajno, kako se inače upoznaju ljudi koji nemaju pametnijeg posla – u kafani. U tom trenutku bio sam na jednomesečnoj rezidenciji za pisce u Sarajevu, a kad je Maša Seničić videla moje objave na instagramu, poslala mi je jedan izuzetan mejl; neformalni vodič kroz Sarajevo.
Počela je sledećom rečenicom: Dragi Filipe, mislim da će te ovaj mejl šokirati detaljima. U mejlu je pomenula razne stvari, istorijske muzeje, jevrejska groblja, Papagajku, maslenicu, skrivene zanatske radnje, čajdžinice i sladoledžije koji su se u međuvremenu zatvorili, a na samom kraju je stidljivo pomenula i kafić-galeriju Boris Smoje u Radićevoj ulici. Kako će se ispostaviti, u tom kafiću sam proveo skoro svako veče svoje rezidencije, a tamo sam upoznao i Markusa, austrijskog novinara, koji je više vremena provodio u Sarajevu, nego u svojoj rodnoj državi.
Vremenom sam upoznao i druge goste, slikarke, pravnike, vajare, pisce, beskućnike, reditelje i rediteljke…
Markus mi je u prolazu rekao: dođi u nedelju u „Dva ribara”, slavim svoj četrdeset drugi rođendan, ne rade inače nedeljom, ali specijalno za nas će spremiti jagnjetinu, a biće i nešto vegetarijansko. Bio je ponosan što će zbog njega da otvore kuhinju.
Znam, rekao je i devojkama iz kafića, kao i ostalim gostima. Prošlo je tri dana od tog poziva, a ja sam zaboravio na rođendan. Sasvim slučajno sam se setio dok sam pio kafu, pogledao na sat i video da je dva i dvadeset. Mogao sam još da stignem, iako sam znao da kasnim. Nisam kupio poklon, ali razmišljao sam, nema veze, već će biti u ručku, čestitaću Markusu rođendan, nekako ću se izvući iz poklona, a radovao sam se i hrani, pošto sam već ogladneo. Tamo će biti sigurno N., sa njom sam ostvario dobar odnos, a i bila je lepa, kao i M., što da ne, možda će da bude i jedna Nemica koju smo sreli, sve u svemu, razmišljao sam, što više ljudi, to bolje, obzirom da Markus i ja, uprkos čestom viđanju, nismo najbolje komunicirali.
Prešao sam most kod Akademije, ostavio iza sebe kafić „Linea M” (za koji mi je Maša napisala: kafa je bezveze, ali slatka je bašta i unutra je kao antikvarnica, suludo; a bila je sasvim u pravu, unutra je neobjašnjivo mnogo antikviteta iz vremena Jugoslavije, nabacano bez reda i logike, istovremeno stvarajući osećaj klaustrofobije i divljenja), a kad sam stigao do „Dva ribara”, nigde nisam mogao da vidim grupicu ljudi. Možda su unutra? Možda su već ručali? Pogledao sam na sat. Nemoguće. Možda sam poranio?
Dok sam tako stajao ispred restorana na Miljacki, primetio sam u uglu jednog čoveka koji sedi sam za velikim stolom. Ispred njega su dve flaše crvenog vina, a grlić flaše ulepšao je salvetom. O, ne! Okrenuo se ka meni. Skočio je kad me je video. Niko nije došao. Rekao sam mu da mi je žao što kasnim, ali da nisam mogao da se setim kad je trebalo da dođem. Pogledao je na sat. Rekao sam ljudima da dođu od dva. Bilo je već petnaest do tri.
Bio je topao majski dan, Markus je obukao najlepšu košulju, raskopčao dva dugmeta, a primetio sam, sveže je oprao kosu za rođendan. Toliko je bilo praznih stolica da nisam znao gde pre da sednem. Razmišljao sam, bolje je da sednem okrenut leđima ulici, jer sam znao; svako malo ću se okretati da vidim da li će neko da dođe, a nisam želeo da odam utisak da mi je neprijatno što smo sami. Kroz dva minuta sam ipak shvatio da je izazov preveliki, te sam se stalno osvrtao preko ramena. Odlučio sam, bolje ipak da se premestim na stolicu koja gleda na ulicu, pa tako mogu da mu gledam preko oprane kose, nadajući se da će uskoro neko da dođe.
Prošlo je sat vremena.
Šta sve nismo jedan drugom ispričali! Komentarisali smo vreme, sunčano je, komentarisali smo odnos zapada prema Balkanu, uvek aktuelna tema, komentarisali smo vakcine i prelazak preko granice, komentarisali smo arhitektonsku strukturu Sarajeva i mentalitet ljudi, pričao sam mu o svim znamenitostima koje sam video, a na kraju sam shvatio – ceo taj razgovor smo već vodili kad smo se prvi put upoznali u kafiću. Zaista više nisam znao šta da kažem, kad je prišao konobar, pomilovao ga nežno po ramenu, očistio mu perut i pitao da li da krene da služi hranu. Imali su čudan odnos, čini mi se da nije bilo nikakve homoerotike u tome, već jednostavno sažaljenja. Markus je rekao: ne još. Čekamo.
I čekali smo, a meni je stomak sve više krčao. Da mi je makar komad vruće jagnjetine!
Kad ono, vidim: iza ugla se pojavljuje jedna devojka sa mladićem, oboje nose skejt. Markus ustaje radosno, a ja vidim spas. Prilazi im i kaže im da sednu, čeka ih hrana. Devojka se zbunila, uhvatila za glavu (bila je suviše lepa za njegove godine) i rekla da je skroz zaboravila na rođendan i da mora da ode skroz na Alipašu da ostavi skejt sa momkom. Mislim da Markus nije ni znao da ima momka, a kad se vratio, već zaista nisam znao šta da mu kažem. Pokušao sam da budem ushićen, da pokažem da je to sve u redu, pa ne mora niko da dođe na rođendan, kakva je to malograđanština, a duboko me je boleo svaki sledeći trenutak. Kako se osećaš kad si prevalio četrdesetu? Malo smo pričali o godinama.
Konobar je opet došao, pitao da li da nas posluži.
Ne još.
Prokletniče!
Konačno, pojavile su se dve devojke i video sam, nosile su poklon u ruci. U tom trenutku već sam dva sata sedeo u „Dva ribara” i obradovao sam se njima više nego što je bilo društveno prihvatljivo. Odmah sam počeo da pričam sa jednom od njih dve, bila je Hercegovka, shvatio sam da je iz sela pored moje babe, primetio sam, ima isti oblik očiju kao moja baba, ali mi je to već bilo glupo da joj kažem. Markus je pričao sa drugom devojkom, Nemicom, konačno smo imali šta da kažemo, a konobar više nije pitao. Uzeli smo pivo, pili smo rakiju i stigla je salata.
Pojeo sam je iz dva zalogaja i tražio repete. Dobio sam.
Jagnjetina se već hladi, da iznesem?
Ne još.
Pakao!
Već je bilo pet sati, kad je Markus konačno prihvatio da se više niko neće pojaviti. Dopustio je konobaru, koji mu je još u dva navrata skinuo perut sa svečane košulje, da iznese jagnjetinu. Vino je i dalje stajalo neotvoreno i preteći nas gledalo, podsećajući nas na rođendanski fijasko.
Kad je izneo hranu, shvatio sam da je naručio za desetoro ljudi, a iako sam se trudio da pojedem sve sa stola, nisam uspeo. Odjednom nas je i hrana podsećala na manjak ljudi, pogotovo što su devojke ručale pre nego što su došle. Pametne devojke.
Kroz sat vremena pojavio se i vlasnik apartmana u koji je Austrijanac tako revnosno dolazio. Došao je sa ćerkicom, nije mu doneo poklon, a Markus ga je srdačno zagrlio. Vlasnik mi je odmah dao svoju vizit-kartu, ako ikad dođem opet u Sarajevo, naći će mi povoljan smeštaj. Rekao je da mora da žuri na druženje sa drugim tatama, pričao je o radu u Americi, bio je na Aljasci, lovio neke ribe i zaradio para za godinu dana. Markus je njegovoj ćerkici svečano izvadio austrijske čokoladice i pokušavao na našem jeziku da joj objasni kakve su to čokolade. Ćerkica nije reagovala, ali je tata naterao da se zahvali Markusu.
Nije bio problem u čokoladicama, već u tome što ga ona jednostavno nije razumela. Koliko god da se trudio da bude domaći, jednostavno je bio stranac, a to se najbolje ogledalo na ćerkici kojoj je sve bilo zanimljivije od Markusa, iako joj je on jedini dao neki poklon. Vlasnik stana je pojeo par komada jagnjetine, obrnuo za tri minuta dve ture rakije koju nije popio i rekao da mora da krene. Devojke su shvatile da je to vreme za odlazak i njima, a znao sam, Markusov plan je bio da slavi rođendan do osam uveče.
Čežnjivo sam ih gledao kako odlaze i opet ostao sam sa Markusom.
Šta sad?
Pojeli smo, popili, umorio sam se, a znao sam, niko više neće doći. Bilo je tek šest popodne. Nisam mogao da zamislim sebe kako sedim tu još dva sata, a nisam mogao ni da odem. Kakav je to rođendan ako ga sam slaviš? Više se nismo ni pravili da imamo o čemu da pričamo. Jednostavno smo gledali u daljinu i čekali da prođe vreme.
Može još jedno pivo?
Može.
Prošlo je još sat vremena u našem ćutanju, kad je Markus uočio jednog beskućnika koji stalno prodaje hemijske pored reke. Dođe u kafić, stavi ti hemijsku na sto i ti mu platiš. Tokom boravka sam skupio makar deset takvih hemijskih olovaka. Markus ga je pozvao da sedne sa nama, ostalo je mnogo jagnjetine, a beskućnik je s radošću prihvatio da bude gost. Predstavio se kao Edo i kad je shvatio da sam iz Novog Sada, pohvalio mi se da je tamo služio vojsku i proveo lepih godinu dana. Pogled mu je lutao u daljinu, nije bio sav svoj, a jagnjetine je bilo sve manje na stolu.
Markus je nerazumljivo govorio naš jezik, ali opet veoma pohvalno za stranca, dok Edo nije razumeo ni reč engleskog. Shvatio sam da je to trenutak da krenem, uzeo sam jednu hemijsku olovku i zahvalio Markusu na lepom rođendanu.
Gledajući ih kako sede za tim velikim stolom, beskućnik i stranac, nazdravljujući pivom i smejući se pričama, iako ne razumeju jedan drugog ni najmanje, shvatio sam da njih dvojica, obojica na svoj način stranci, obojica pokušavajući da postanu deo društva koje nije njihovo, koje ih ne prihvata, jedan drugog najbolje razumeju.
Na kraju, šta god da tražimo, sve se svede na jedno.
Mogućnost da s nekim provedeš svoj rođendan.
0 Comments