Nešto razmišljam… ko je trenutno najpoznatiji Jorgos na svetu? Ja znam na keca koji je meni, ali siguran sam da postoji neko krilo Olimpijakosa za koje znaju milioni koji prate košarku. Ja je više ne pratim. Moguće da postoji i neki violinista ili dirigent koji može da napravi turneju širom sveta, od Karnegi Hola do Sidnejske opere. Ni to ne pratim. Otud u mom svetu, iako je Jorgos široko rasprostranjeno ime za Grke, kao Goran ili Dragan, Jorgos Lantimos je najpoznatji Jorgos. Mislim, čovek je bio nominovan za više Oskara i ima broj Eme Stoun na spid dajlu, to se valja dovoljno računa.
E sad, tu se postavlja niz nekih drugih pitanja, među kojima je i to da li Jorgos Lantimos treba da bude najpoznatiji Jorgos na svetu, odnosno da li njegova umetnost, vizija i poruka može uopšte da komunicira sa širom populacijom, mimo kakvih Festivala Tužnih Filmova gde se okuplja specijalizovana publika koja voli da je filmovi maltretiraju i muče, ali i nakon čega svi doživljavaju kolektivnu katarzu i prosvetljenje da je svet mesto za koje se mahom ne vredi boriti?
Sa prethodnim filmom, Poor Things, Jorgos je privukao drugačiju i širu publiku, iako je i dalje bio duboko autorski orijentisan. Ali, kako je bila Barbi godina, gde su neki bili oduševljeni, pa su hteli nastavak priče o ženskom iskustvu, dok su drugi bili razočarani pa su tražili nešto bolje i stvarnije, Jorgosova vizija Frankenštajnove Barbike je bila mesto koje je moglo da ujedini oba tabora. Pritom, kad vidimo da su i njegovi prethodni filmovi imali dobar oskarovski staž (The Favourite), kao i kultno sledbeništvo filmofila i ostalih bolesnika (The Lobster, The Killing of a Sacred Deer), onda da – možda je vreme za Jorgosa da zaigra na malo laganijem američkom tlu, bez mnogo krvi i začudosti.
I da, ja sam se odlazeći u bisokop spremio da ovaj film… onako… ne baš popljujem, ali da kažem kako mi se ne sviđa ova njegova hiperproduktivnost u kojoj izbacuje film svake godine i kako dok gledamo Sva lica dobrote, on već za 2025. ima najavljen novi film, i kako mi sve deluje da po fiokama ima brda nekih neiskorišćenih scenarija koje nije uspeo da proda grčkim i ostalim evropskim producentima, i kako se sad stvorio trenutak kad treba da se uzme kinta. I da, možda ovo poslednje i jeste slučaj, ali Sva lice dobrote je i dalje jako dobar film.
Podseća na one njegove grčke scenarije i zaplete, samo što ih je preveo na američko tlo i engleski jezik, pa se samim tim možda grubost prema likovima smanjila, ali podsmeh, mržnja i nemanje želje za sažaljenjem koju Jorgos ima za njih je i dalje tu.
Kao što ime filma kaže, pratimo dobrotu koja proizilazi iz iskušenja, ali u tri priče u kojima glume jedni te isti glumci, ali u različitim ulogama. Potpuno razumljivo, jer imati u projektu Emu Stoun, Džesija Plemonsa, Vilijama Defoa je realno prestiž, a da vam pritom statiraju u kukuruzu Hanter Šejfer i onaj mali plavi bivši dečko Tejlor Svift, odlična je prilika, jer će to biti dobro ime na posteru, što je bogougodan komercijalni potez.
U prvoj priči pratimo tipa koji radi sve što mu šef kaže, ali to odlazi u viši stepen ludila, jer mu je šef predodredio i kime će se oženiti, kad će s njom imati seks, kad će i koliko čitati Anu Karenjinu, kao i da ne sme da ima decu. I on je na sve pristao, sve dok mu šef ne zatraži da ubije čoveka. Nakon što ovaj odbije, gazda mu kaže ćaolina, da bi ga naš uposlenik molio da mu se vrati na najjadnije načine, sve dok na kraju ne nađe način.
U drugoj priči, muž je ubeđen da njegova žena, koja je nestala, ali se i vratila, nije više njegova žena, i pokušuva da ubedi ceo svet da je on u pravu dok ona pokušava da mu dokaže da je ona i dalje ona koju je voleo, radeći za njega stvari koje se realno ne rade baš u svakodnevnom životu. Možda je on u pravu, možda ona, ali za konačan zbir nije mnogo ni bitno.
U trećoj priči pratimo bizarnu versku sektu koja je u potrazi za čudotvorkom koja će biti to mitsko biće koje se slavi i u koju se veruje. U sekti ne piju vodu, ne jedu ribu, i naravno starešine koriste svoje podanike kao seks igračke. Glavna junakinja ostavlja muža i ćerku da bi bila u potrazi za bogo-ženom za koju veruje da postoji, čak i po cenu da je ostatak sekte odbaci, dok saznajemo da je tip s kojim ima dete jedan ljigav i gadan tip.
U prvoj priči imamo posao u centru pažnje, u drugoj brak, a u trećoj religiju, i likove koje ove tri bitne tačke u životu modernog čoveka iskušavaju na najteže moguće načine, tražeći od njih da biju bitke i da podnesu žrtvu. I naši junaci to rade, čineći dobro, odnosno barem misleći da čine dobro, s tim što naš reditelj njihovu dobrotu izjednačava sa glupošću. Crnohumorno i cinično do bola, Lantimos kao da se smeje takvoj (ali realno i svačijoj) dobroti u lice, izvrće je ruglu i govori da, u svetu koji smo svi mi zajedno ispleli, za dobrotu više nema mesta. Znate ono – dobar i glup su braća? E, to.
Podsetio me je na The Banshees of Inisherin, moj omiljeni film od pre neku godinu, u kom smo isto ovako pritupog dobrog lika, u vidu Kolina Farela, suprotstavili intelektualno nadmoćnijem Brendonu Glisonu, koji ga odbacuje zbog te njegove dosadne i skoro pa primitivne dobrote. Sam film bez obzira na to što nam nudi mračniji kraj, ipak veruje da dobrota kao takva u svetu postoji i da se vredi boriti za nju. Kod Lantimosa nisam stekao utisak da ima mnogo smisla ta borba, pa otud mislim da je ovaj film crnji. Međutim, začudnosti i ton crne komedije, kao i bizarna snolikost fotografije spašavaju film od provalije nihilizma.
Ema Stoun i Džesi Plemons bilo gde da se pojave, od 5 minuta do celog filma, progutaju taj film i on postaje njihova prćija. Naravno da, kad im date dva i po sata terena na kom mogu da pokažu širinu, više karaktera, a i prostor za bizarnosti u koje smeju celim telom da utonu, vratiće vam se višestruko. Ostali, od Defoa do Margaret Kvali i Hong Čau, upotpunjuju ispletenu mrežu Lantimosa, koji je ipak najveća zvezda celog projekta jer ovo je njegov film, njegove rečenice, njegov svet. I sve vreme ste, dok ga gledate, toga svesni.
Ne znam šta se ljudima ovde nije dopalo, s obzirom na to da, koliko sam video, recenzije nisu najvedrije. Imao je on svakako i bolje i gore filmove od ovoga, ali nit sa ostatkom njegovog rada postoji. Pogled na svet se nije promenio. Nije postao tribute samom sebi. Da se vratimo na početak – možda je najveći problem brzina kojom radi i kojom se predstavlja. Možda bi ga svi oni kojima je ovaj film bio ona čuvena ocena – ništa spec, više voleli da se pojavio 2026. godine. Ali to nikad nećemo saznati.
Fotografije: Searchlight Pictures
0 Comments